Наиђох на један занимљив текст који повезује топониме са подручја Пипера, Бјелопавлића, Братоножића и Пјешиваца са онима који се јављају на подручју Горње и Доње Лужице. Аутор краћег текста мало претенциозно покушава да повеже старо зећанско племе Лужана са Лужичким Србима, притом још сврстава у Србе племена за која у науци нема никаквих чвршћих доказа да су били део племенског савеза раносредњовековних балканских Срба (Браничевце, Бодриће), али у суштини текст је користан јер набраја занимљиве топонимске паралеле између наведених области:
"Налази српске етнологије, a нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић потврђују у својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Плешивцима и Бјелопавлићима, где обојица износе мноштво података, да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свет) све до доласка Турака. Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Браничевци), Ободрити (Бодрићи) и део Бачке, одатле Лужницу у источној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ. Имена места, река и брда у долини Зете и Брдима запањујуће одговарају данашњој топонимији Горње и Доње Лужице у Немачкој:
*Лужичка средишта у Пиперима – Црнци (у Лужници Černic i Černevald), Стијена (Štajnsdorf), Гробовље (Grabendorf), Ступа (Stolp), Студено (Studenic), где је становао бан лужански, Радовче (Radavič), Врба (Verben), Тријебал (Trjebin-Trabendorf), град Девич (Djevin-Gros Duben), Пискава (Biskov), Букови До (Bukvic), Луково (Lukau), Дубрава (Dubrau), Дубравица (Dubravka-Frauendorf), Брањевина (Branic), и др.
*У Братоножићима: Лутово (Lutol-Lojten), Дријење (Drjejce-Drevic), Црквице (Kerkvic-Kerkojce), Корјен (Korjenic) и др.
*У Бјелопавлићима: Јеленак (Gelau), Рошци (Ruzic), Горица (Goric), Глизица (Glajzic), Бањкове Луке (Pankov-Lukau), Гостиље (Gros Gastroze-Gasteraz), и др.
*У Пјешивцима: Стубица (Stoplipc), Копетињ (Kopac), Будошка Градина (Budišin), Острог (Ostrau- Ostric), Борков До ( Borkovi), као и стара братства Бембреци (Bamberg) и Кукаљи (Kukau)!
Чак су и географски положаји и растојања између ових места и епонима подударни. Сумње нема: населивши углавном долину Зете и Брда, Лужани су из прапостојбине донели и двоја имена. Још у Херцеговини и Црној Гори (али и у Лужици) живе потомци лужичких Миловића, Дучића, Луковића, Минића, Мировића, Поповића, Бабића, Рашовића…
Али један од дирљивих доказа да се ради о нашим древним прěцима су и ветрењаче, давнашњи симбол балтичке низије, којих на Балкану није било до досељавања Северних Срба. Описујући утврђени град Банска Глава у Пиперима „где је стајао бан лужански и велико лужанско гробље” Ердељановић бележи да је ту некада био и млин „старог свијета који је мљео на вјетар”. Музеј у Котбусу крије и одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном Богу извео из из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа. Тако је главни бог северних Срба био Свантовит (Световид), чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан. У Лужици се и данас изводи ритуално убијање петла („zabiane kokota”), као и код нас, на Св. Мару. О Божићу иду по селима “коледе” (“camprovane” и ”zapust”). О Васкрсу се шарају јаја у фантастичним бојама и правим уметничким радовима сличним чипки , каквих нема нигде осим у нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката. Култ коња и јахања, као траг славних времена и култног значења ове животиње изводи се на сваком Васкрсу и Ивандану, кад Срби, свечано обучени поново јашу Лужицом. После тога играју своје старо српско коло („serbska reja”) уз пратњу гајди („mehova"), и гусала („husle”). Стари инструменти и арахична српска музика незаобилазни су на сваком прелу , где се и данас окупља омладина."
https://www.facebook.com/istorijasrba/photos/a.309502371627.193241.309460306627/10155284532691628/?type=3&theater