Лепо је примећено на овој теми да се романофоно становништво Балкана не може поједностављено посматрати као једна монолитна целина, већ се његова анализа треба вршити од случаја до случаја, како је у науци и иначе пракса. У прилог томе бих се кратко осврнуо на ону скупину Влаха међу којима се развио проторумунски или источнобалканско-романски језик; језици из те групе су данас, стицајем историјских околности, остали као једини преживели балкански романски језици (дакорумунски, аромунски/цинцарски, мегленовлашки и истрорумунски/ћићки). У науци и даље трају спорења око лоцирања и ограничавања простора на коме се источнобалканско-романски језик развио, а тај проблем је додатно и политички подгрејан, због румунског настојања да по сваку цену вежу настанак овог њима предачког језика за подручје прекодунавске Дакије, тј. данашње Румуније, и тиме појачају своје "староседелаштво" у односу на Мађаре у Трансилванији, али и на Словене којих је пре асимилације била пуна Румунија (што се види и по историјским подацима, и по топонимима, сада и по генетици); слична политичка злоупотреба науке и са сличним циљевима је присутна и у Албанији. Из многих разлога у које овде нећу детаљније улазити је много логичније претпоставити да се прадомовина овог језика налазила јужно од Дунава, северно од Јиречекове линије, али то опет оставља огроман простор; пошто се далматоромански, језик који је проистекао из латинских говора јадранског приморја (а на основу одређених романских топонима у његовом залеђу се може претпоставити да су и тамошњи изумрли дијалекти били сродни далматороманском), јасно разликује од свих источнобалканских романских језика, очигледно је да се његова генеза не може везати за западни део Балканског полуострва; у подручје далматороманског је улазила и територија данашње северне Албаније, што се види по предсловенским топонимима који су тамо присутни, тако да се ни тај простор не може узети у обзир за прадомовину овог језика. Најизгледнији би био простор касноантичких провинција Дарданије и Средоземне Дакије, односно јужни део данашње Србије.
Још је Павле Ивић приметио, у својим проучавањима јужнословенских говора, да је између западних (српско-хрватско-словеначких) и источних (бугарских) говора ове групе у раном средњем веку, непосредно по досељењу и још век-два након тога, постојао један несловенски клин, јер се само тиме може објаснити оштра лингвистичка граница између ових говора а не постепени прелаз који би се очекивао да тог клина није било; он је основано претпоставио да је тај клин чинило влашко, романофоно становништво а можда и неки палеобалкански остаци међу њима; време ће показати да је био у праву, и да се управо у том међупростору налазила прадомовина источнобалканског романског, који се на том простору и у то време развијао у одређеној врсти симбиозе са раноалбанским, чиме се објашњава велика подударност утврђеног палеобалканског супстрата у том језику са албанским језиком; ова хипотеза, лишена политичко-лингвистичких вратоломија у доказивању мало вероватног или немогућег, најбоље објашњава проблем прадомовине поменута два језика. Овај појас у почетку није обухватао само брдско-планинске крајеве већ донекле и котлине и равнице (пример - топоними у лесковачком крају Буниброд, Бунуша и други, који међутим већ показују двојезичност, због комбинације румунског bun "добар" и словенског брод "прелаз преко реке", као и словенског суфикса), барем док није дошло до интензивнијег насељавања Словена у њима и повећања њихове популације природним прираштајем, када долази до сталног узмицања према вишим планинским крајевима; у ово време вероватно долази и до специјализације Влаха за трансхумантно полуномадско сточарење, стил живота који су преузели од раних Албанаца (Беса) али су у томе постали још вештији од својих "учитеља".
Милош Окука у својој књизи "Српски дијалекти" ово примећује у вези са средњоштокавским говорима (призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички дијалекат):
"Призренско-тимочко подручје је у средњем вијеку било насељено романским живљем који су западнојужнословенски досељеници (Срби) потиснули или асимилирали. Асимилацији су подлегла и источнословенска племена која су била малобројнија него романска, чији су трагови, као и код романских (влашких) племена, сачувани у топонимији. Српске народне масе су се, са ширењем немањићке државе, дуго кретале према југу и југоистоку уз ријеку Мораву и њеним водоскоцима. Занимљиво је да је јужнословенско-српски етникум продро далеко на исток у долину Тимока, средњег тока Нишаве и на сјевероисточне обронке Старе планине, који никад нису били у саставу старе српске државе, те да планински масиви с њиховим источним падинама имају становништво са западнојужнословенским (српским) говорима, а равнице даље према истоку становништво са источнословенским (бугарским) говорима."
Такође је приметио следеће ствари за тимочко-лужнички дијалекат:
"Посебно се издвајају двије особине којима се тимочко-лужнички дијалект строго одваја од других дијалеката призренско-тимочке дијалекатске области. То су: 1) појава ч и џ уместо *tj и *dj (Божич, свеча, плечка, ночни, н'чви, меџа, преџа, рџа, говеџо итд.), 2) палатализација /к/, /г/ испред /е/, и /и/ иза /ј/, /љ/, /њ/ (вериђе, руће, бољћа, сењћа, девојћа, мајћа, бајађи, друђи рат, Босиљћа итд.). Ово су старе балканистичке иновације"; "У топонимији је присутан и постпозитивни члан -ул: Брајул, Вагул, Горњи Рункул, Корнетул, Пуцул, Привул, Станулов трап, В'мбул и др. (Лужница и Понишавље)"; "Трећа важна карактеристика тимочко-лужничког лексикона јесу многе ријечи из балканског супстрата. Неки (микро)топоними су из предримског доба, из језика Трачана и Дарданаца, као и из језика других балканских народа и племена."
Неки од поменутих топонима би били: Букуровац, Власи, Романија, Букур, Маргарит, Наунова падина, Таталов дел, Нинчов камик, Алдинци, Басара, Бољикарци, Влајина струга, Урдеш, Мандра, Чукар, итд.
