"Важно је нагласити да су влашке миграције и ратнопљачкашки походи, као и традиционалиа хајдучија, обликовали етнографску (и језичку- новоштокавштина) структуру и културу централног Балкана, посебно динарског басена."
Примједба: дакле сва српска епска култура, настала на новоштокавштини, заправо је посљедица влашких миграција, хајдучије и пљачке.
"Али њихова територијализација доводи и до убрзане асимилације и претапања у околни словенски свет. Део босанских Влаха постају муслимани, мањи део аустријских и млетачких Влаха покатоличен је, а већина остаје у православљу
и поступно улази у корпус српске нације у 18. веку."
Примједба: Значи, српство не видјесмо до 18. вијека. Једина разлика између ранијих усташких теза и ових глобалистичких је у томе што глобалисти попут Ружице, ослобађају СПЦ одговорности за претапање влаха у Србе, како су то тврдиле усташе. Наиме, СПЦ реформисана и анационална има своје мјесто у новом глобалистичком концепту. Наравно, СПЦ без Светог Саве и Његоша. Како каже Ружица:
"Све до половине 18. века православне цркве теже универзализму православно-хришћанске екумене, која имплицитно треба да има и универзалну државу као свој оквир."
"Ако користимо венецијанску терминологију и ове нове Влахе назовемо Моровласи, долази до њихове бројчане доминације над Власима староседеоцима. Ови други се повлаче на запад и север или их трансплантирају на острва (пре свега, Крк), као и у данашњу Истру (Чичи у простору Учке). Ове мале влашке заједнице сачувале су свој латинитет до данас (Чичи) или дошле до свог физичког нестанка (Крк, крај Н)."
Примједба: Овдје долазимо до тезе коју је Паво развијао у претходним постовима. Веома компатибилно са професором Ружицом, готово да бих повјеровао да га је Паво свакако прочитао.
И онда професор Ружица поставља кључно питање у поднаслову:
"
Јесу ли Власи у ствари били Срби?
Или су Срби били Власи?"
Примједба: Заиста, да ли ми заиста знамо ко смо? Да ли ћемо морати изнова у складу са заључцима професора Ружице да преиспитамо не само нашу свеукупну историју, већ и идентитет. У наставку даље каже:
"Власи
губе свој древни језик током 16. века, преузимајући словенска имена и обичаје, посебно када започиње њихова територијализација. Па ипак, њихова самоидентификација, као и мале заједнице, опстају у широком словенском мору. Пажљиво читање званичних докумената, путописа и личне кореспонденције открива информације
да се њихов латинитет понегде одржао и до половине 18. века, као и да је
део њих билингвалан; очувало се и мноштво личних имена и презимена и изван динарског венца, као и сточарска терминологија у словенским језицима. Да и не говоримо о огромном броју влашких топонима- Постоје и белешке да након свих тих промена Власи одржавају властити идентитет својом ношњом и неким обичајима."
У Ружицином раду има још тога, од влаха Источне Србије са којима "манипулише" држава Србија, влаха у Грчкој, Македонији и Албанији. Иако се ради о сасвим одвојеним заједницама са различитом историјом, па и језиком (какве конкретне везе имају власи источне Србије са нпр. Аромунима у Пинду), занимљиво је да их Ружица све представља као дио "влашког проблема" који ће надаље рјешавати Европска унија. Нова читања историје су саставни дио ове политичке агенде.
Читава студија Мирослава Ружице може да се анђе на сљедећем линку:
http://www.paundurlic.com/pdf/Miroslav%20Ruzica%20-%20Vlasi-drugacije%20citanje.pdf
