Оно што остаје као тема за размишљање везано за дотурске влахе у Далмацији и Лици, поред назива Ћић, који се јавља више у том истарском и крањском подручју и највјероватније је егзоним, јесте и именовање истих као Antiquos Romanos, Alt-Romer или Стари Римљани. Да ли је ово такође био егзоним, или су можда сами себе таквим сматрали, чувајући неке раније традиције? Један од вођа тих Влаха, с краја 15. и почетка 16. вијека, Павле Кожул Штрбац, који је од влашког катунара (како се помиње у изворима из 1481. године), напредовао до вицебана Хрватске, у списима свог савременика Туберона означен је да је од оних "Илира (Словена) који себе сматрају Римљанима" "simulque Cossuli ― ex eo genere Illyrici hominis, qui se Romanos putant".
Укратко за ову популацију дотурских влаха у Лици и дДалмацији знамо сљедеће:
- почетком 14. вијека, приликом Шубићевих продора у Хум, са територије Хума и Рашке, насељавају се као војници у Далмацију, касније и Лику
- крајем 14. вијека, у папским писмима, помињу се као православни пастири на граници Хрватске, предвиђени за фрањевачку мисију превјеравања
- посебно су бројни на Цетини, Зрмањи, Унцу, Велебиту, Крбави
- неки од њих су већ у 15. вијеку под фрањевачким душебрижништвом
- били су у служби (војној) хрватског племства: Шубића, Курјаковића, Нелипића али и угарског краља
- нису романофони, говоре штокавско-чакавском мјешавином
- у 15-16. вијеку исељавају између осталих крајева и према Истри, одакле се враћају на турску територију под именом Власи истрије
- њихових исељеника има и у Градишћу, Покупљу, Жумберку гдје су пратили општи хрватски миграциони вал
- у 15. и 16. вијеку за њих се користе сљедећи називи: Власи, Antiquos Romanos, Alt-Romer, Ћићи
- у 16. вијеку па надаље углавном се претапају у Хрвате, мада је један њихов утопљен и у крајишке Србе
Јасно је да су ови дотурски власи у Далмацији и Лици само офшот херцеговачких влаха. Као и херцеговачки не говоре романским већ словенским језиком. Мјесто њихове генезе је средњовјековно српско краљевство. Друго је питање да ли је међу статусним власима српског краљевства, поред свих Срба који су прелазили у влашки статус, постојао и неки влашки (романски) хардкор, који је, иако пословењен, чувао традиције романског поријекла и везивања за Ромеје (Римљане), па да се онда та традиција могла одржати међу досељеним статусним власима у Далмацији и Лици 15. и 16. вијека?
То јесте тема за размишљање.