Аутор Тема: Упутство к бољем разумевању других словенских језика  (Прочитано 3380 пута)

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« послато: Октобар 09, 2017, 07:09:14 поподне »
Упутство к бољем разумевању других словенских језика
Словенски језици могу бити веома лагко узајамно разумљиви; но некада постоје препреке (баријере) без знања којих, та разумљивост се ограничава. Овде ћу представити упоредан преглед значајних узајамних разлика у словенским језицима.

Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #1 послато: Октобар 09, 2017, 07:16:30 поподне »
Склањење (деклинација) именица

Северни словенски језици заједно са јужним словеначким углавном су задржали старословенски начин склањања именица и показују узајамну сличност. Србски и стандардни хрватски су током средњега века претрпели неке промене и поједностављења, иако се у кајкавским и чакавским дијалектима обћи словенски систем склањања јоште увек чува. Бугарско-македонски дијалектни континуум наследио је словенске речи но систем склањања именица одговара румунском и грчком.

Ово су промене које је србски језик претрпео током средњега века; знање њих олагшат' ће разумевање других словенских језика, као и старосрбскога или црвенословенскога.

Склањање именица у једнини остало је у србском увелико непромењено.

Једино  ваља напоменути, да је древни наставак местнога падежа (лат. lokativ > locus – mesto, lokacija) или онога падежа који одговара на питање „где“ је имао наставак –е или –и,  поред данашњих –у или –ју.
На питање “Где је књига“ могло се одговорити да је књига на столу или на столе. Овај наставак –е или –и у данашњем србском се употребљава само у женском роду, но некада се је употребљавао и за мужски и за средњи род.
- Књига је на полици ( или у екавском србском на полице).

Јоште једну промену србски језик је претрпео у инструменталу именица женскога рода.
Наиме стари наставак био је –у, који је с –а основама давао –оју, а с –и- основама давао –ју.
У правилу се именице женскога рода завршавају на –а (трава, туга, мама, сестра), но оне које се не завршавају на –а, називају се И-основе ( та реч, та бол, та ноћ, та радост).

Како у инструменталу оне гласе с речју, с бољу (< с болју), с радошћу ( > с радостју), тако су и оне именице које завршавају на –а имале наставак –оју:
с травоју, с тугоју, с мамоју, са сестроју
У чешском и словачском наставак –оју сажео к  -оу, а у србском прво у –оу, потом у –ов.
Зато имамо у повељи бана кулина „својов вољов“ – својом вољом. Тек након 14. века по узору на мужске именице, које имају наставак –ом, и женски наставак –ов се једначи с њим, тако да данас имамо с травом, с тугом, са мамом, са сестром; но наставак –ју је остао у и-именицама, иако у неким дијалектима се јавља колебање, те кажу с речјом, с боњом, с радошћом, уместо с речју, с бољу, с радошћу.
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #2 послато: Октобар 09, 2017, 07:33:16 поподне »
Значајно преображење претпрело је склањање именица у множини.

ГЕНИТИВ
У генетиву множине, падежу који одговара на питање кога, чега или чији није постојао наставак, но само се предпоследњи самогласник корена дужио.
мој стол > мојих стол, у већини словенских језика добива –овмојих столов
моја столица > мојих столиц, а већини словенских језика остаје тако
моје срдце > мојих срдьц, у већини остаје тако, нпр. рус. моих сердец.

Старосрбски облици би гласили
мојих стол, мојих столиц, мојих срдáц,
но у каснијем развоју србски је добавио -а на крају ових облика, те је сада
мојих стол(ов)а, мојих столица, мојих срдаца.

Већина других словенских језика рећи ће
мојих столов, мојих столиц, мојих срдец
Дакле –ов се добавља само у мужских именица.
мој пас --> остали словенски језици имају мојих псов, а старосрбски мојих пáс
мој сан --> мојих снов, а старосрбски мојих сан.
моја мачка --> мојих мачáк
моје дрво --> мојих дрв


ДАТИВ

У дативу падежу који одговара на питање кому, чему, србски језик је изменио наставак. Мужски и средњи род имали су наставак –ом, а женски –ам.
Пример с именицом мужскога рода „путник“, женскога „сестра“, средњега „дрво“.
Жена је дала пиће путником.
Жена је дала пиће путницима.

Приметите како глас –и у наставку –има узрокује да се глас к из основе путник промени у ц. Ово веома отежава разумевање србскога осталим словенима.

Пожелела је срећу својим сестрам.
Пожелела је срећу својим сестрама.


Одсекле су се гране дрвом.
Одсекле су се гране дрвима.


Будући да су наставци –ом и –ам слични, русски у свим родовима додаје само –ам, а пољски само –ом.
Што се тиче наставка –ом, он је пред мегким сугласницима (ч,ж,ш, љ, њ, ћ,ђ) прелазио у –ем.
Тако да се није казивало „кому, чему – ножом, него ножем; не људјом него људјем.


ИНСТРУМЕНТАЛ

Наш језик у инструменталу има наставак исти као што има у дативу – има, -ама. Само у женских именица је у старом србском наставак гласио –ами, а у мужском и средњем роду је гласио само –и или у редким и-основама –ми.

с ким? (жена) са женами, а данас са женама
с ким? (муж) с мужи, а данас с мужима
с чим? (дрво) с дрви, а данас с дрвима.


Русски и пољски су слично као и у дативу за сва три рода користе наставак –ами, пак ће рећи
с женами, с мужами, с дровами,  словачски ће рећи
с женами, но с мужми, с дрвми,   а чешски, словеначски ће рећи по старому
с женами, но с мужи, с дрви,       док данашњи србски и хрватски имају
с женама, с мужима, с дрвима


ЛОКАТИВ

Локатив одговара на питање, где је нешто. У локативу србски и хрватски имају наставак –има, -ама ( ко би рекао  ::) ) исто као и у дативу и инструменталу. Но у старосрбском и осталим словенским језицима наставци су гласили за мужски и средњи род – ех/-их, а за женски –ах.

Дакле некада се није говорило
у пољима, на небесима, у шумама, на горама него
у пољих, на небесех, у шумах, на горах

У неким србским приморским, као и сремским дијалектима могло се чути да се говори
у поља', на небеси', у шума', на гора' при чем се х изостављало, што је одлика србскога. У кајкавском хрватском се каже нпр.
ву пољих или ву пољиј , ву шумах и ву шумај

Русски и пољски за све родове користе универзално –ах, док чешски и словеначки праве разлику између -ех и -ах.
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #3 послато: Октобар 09, 2017, 08:00:41 поподне »

Гласовне промене

Тамно Л : усред речи л>у, а на почетку и на крају речи л>о

(старосрб.)  (срб. хрв.) - (чес. свк. буг.) - (рус. мак. свн.)

вълк             вук              влк                     волк   
гълтати         гутати         глтати                 глотать
жьлт             жут             жлт                     желт
блха             буха            блха                   блоха
дълбити        дубити        длбити                долбить
вьлћи           вући            влћи                   влечь

лъжица         ожица         лжица                           ложка
( --> ожица је србска реч за оно што ми по турски говоримо кашика. Хрвати су заменили самогласнике па им је од лжица постало жлица)
говорил        говорио       говорил                        говорил

Овде морате умети разлучити србске речи с -у- које су настале од -л- и оне које су одувек имале -у- ( глуп, губити, губа, груб, муха, бушити итд. )
У сваком случају, ако читате русски текст, где год видите -ол-, -ел-, -ло- настојте то замислити као наше -у- и постат ће вам јасније.



Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже Александар Невски

  • Редакција СДНКП
  • Истраживач
  • ******
  • Поруке: 1135
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #4 послато: Октобар 09, 2017, 08:21:05 поподне »

ЛОКАТИВ

Локатив одговара на питање, где је нешто. У локативу србски и хрватски имају наставак –има, -ама ( ко би рекао  ::) ) исто као и у дативу и инструменталу. Но у старосрбском и осталим словенским језицима наставци су гласили за мужски и средњи род – ех/-их, а за женски –ах.

Дакле некада се није говорило
у пољима, на небесима, у шумама, на горама него
у пољих, на небесех, у шумах, на горах

У неким србским приморским, као и сремским дијалектима могло се чути да се говори
у поља', на небеси', у шума', на гора' при чем се х изостављало, што је одлика србскога. У кајкавском хрватском се каже нпр.
ву пољих или ву пољиј , ву шумах и ву шумај

Русски и пољски за све родове користе универзално –ах, док чешски и словеначки праве разлику између -ех и -ах.

У Катунской области су очувани наставци -АХ, -ИХ мѣстнога падежа множине.
"Говоримо о женах", "Идемо по путевах" "О радостих" итд.

Сунце, молим те, немой накарадни говор тршићске бабе Иегде поистовећивати с србским йезиком. Србски йезик се не може никаквим насиљем стране државе и њенога плаћеника свести на говор његовога села.

У творитељном падежу множине постойе и дан данас наставци "-ами", рецимо у Лици. Неки људи овдѣ на Порѣклу то одлично знайу, рецимо Брой 1.

И зашто више не користиш (праве) падеже? Зар се уплаши шта ћейу рећи поклоници правила бабе Йегде?
Србски пѣсник Лаза Костић: "у млазових прочитам сричући" "по уздасих тако први' у јунака реч поврви"

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #5 послато: Октобар 09, 2017, 08:30:40 поподне »

Ликвиди

У древном словенском језику, као и у данашњима литавском и латвијском, који су браћа древнога словенскога језика, говорило се некада
карва, дарг, варт, галва, салма, галс

Током 7 в. словенски језик се разлучио у сва дијалекта, југозападни и источни.
Југозападна грана превратила је свако -ар-, -ал- --> -ра-, -ла-; ово се зове метатеза ликвида.
Источна грана је удуплала -ар-,  -ал- --> -ара- и -ала-.
Тако да се
карва, дарг, варт у југозападне гране превраћа у
крава, драг и врат, а у источне у
карава, дараг и варат;

те галва, салма и галс на југу и западу пак у
глава, слама, глас, а на истоку
галава, салама и галас.

Убрзо затим се у словенском језику -а- у средини речи превраћа у -о- и тако у источном настају
корова, дорог, ворот, голова, солома, голос,
а западни се деле на два дела:
а) пољски у којем настају
крова, дрог, врот, глова, слома, глос и
б) панонско-јужни у којем остају
грава, драг, врат, глава, слама, глас.
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #6 послато: Октобар 09, 2017, 09:14:14 поподне »
У Катунской области су очувани наставци -АХ, -ИХ мѣстнога падежа множине.
"Говоримо о женах", "Идемо по путевах" "О радостих" итд.

Сунце, молим те, немой накарадни говор тршићске бабе Иегде поистовећивати с србским йезиком. Србски йезик се не може никаквим насиљем стране државе и њенога плаћеника свести на говор његовога села.

У творитељном падежу множине постойе и дан данас наставци "-ами", рецимо у Лици. Неки људи овдѣ на Порѣклу то одлично знайу, рецимо Брой 1.

И зашто више не користиш (праве) падеже? Зар се уплаши шта ћейу рећи поклоници правила бабе Йегде?

Невски, многи људи овђе на форуму имаху бабе, које су бесједиле баш онако как теби не годи, а ти људи су емоционално везани за те своје бабе, биле оне влахиње, словинке, далматинке, циганке, буле и што гођ ино. Њеке од тије' баба користиле су многе турачке ријечи, јере их учаху од своије' баба; њеке су користиле 7 падежа, њеке само 4, а њеке су и с једнијем умјеле казат' што су 'ћеле. Свеједно рођена баба је рођена баба. Тијем што на бабе овога нашега слободољубивога народа гледиш с висине, нећеш наш народ привући к старому говору, но ћеш га само одбити одањ. Наш народ је слободољубив и тврдоглав и када му њешто покушаш наметнут', он ће се само отимат', ка' и вол кога вучеш. А када волу спокојно и њежно пружиш у руци мало жита и сам ће ти прићи и ићи за тобом; е 'ране ми, тако и наш народ. Уважи то што је народно веће вјеков'ма и представи му њежно оно од чега га је кобна судба удаљила, а он нека сам одабере, хоће ли к тому пријти ил' неће. Не буди нестрпљив и романтичар. Свему треба своје вријеме. Што је казивала моја неписмена баба Јелена "Не лети, сине, пред руду, сатраће те коњи."
Ако ти је искренно стало до тога, да наш народ има повезаности и знања о своијем словјенским коријенима, ријечима, граматици, обичајима и другому, помози мени овђе, да народу њешто пружимо, да сам од себе увиди љепоту тога и да сам пријде, умјесто што караш све с висине.

ПС: Када спомињеш Број 1, нека зна, да уважавам његов рад и ако ми не одговора на личну поруку у вези тестирања, јере је заузет својом работом, онда му на част, а ја нећу хајат,  али ако он мене не хаје само тако, е бога ми, нека му је и то на част.
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #7 послато: Октобар 13, 2017, 01:27:59 пре подне »
КОНЈУНГИРАЊЕ ИЛИ СПРЕЗАЊЕ ГЛАГОЛА

Када говоримо о себи, што ће рећи, у првом лицу, кажемо
желим, волим, плетем, метем, имам, дам, но не можем и хоћем, но могу и хоћу, а понегде се чује и виђу уместо видим. У средњевековном србском језику, као и у старословенском постојала су оба наставка и -(е)м и , но други се употребљавао далеко чешће но данас у србском, тако се казивало
Ја иду, могу, вођу, виђу, жељу, говорју, мету, плету итд. Наставак -м додавао се само малој скупини глагола који се могу набројати на прсте -
ја дам, имам, јесам, јем (једем), вјем (знам).

Та како су онда разликовали међу ја иду и они иду?

Некада давно није се говорило нпр.
он иде и они иду,    он има и они имају,   он даје и они дају,  но се је говорило
он идет и они идут, он имат и они имајут, он дајет и они дајут.
Једини остатак од старих времена је облик глагола бити, тако да се може рећи он је и он јест. Често се види накарадни облик "он јесте", но то јест и остаје накарадност.
Када се -т почело губити, тада су се облици ја иду и они иду изједначили.
Управо је то подтакло прелаз на алтернативни облик ја идем уместо ја иду.

        нести            родити         

ја    нес-у            роди-у > родју > рођу   
ти   нес-еш          роди-ш
он   нес-ет            роди-т
ми   нес-емо         роди-мо
ви   нес-ете          роди-те
они нес-ут            роде-т

Некада давно у ми-облику није постојало -о-, односно говорило се
ми несем, ми родим, ми ходим, а не
ми несемо, ми родимо, ми ходимо. Неки други Словени кажу и
ми несеме, ми ходиме, ми родиме, а неки кажу
ми несеми, ми родими, ми ходими.
Ту је свако племе подесило како му најбоље одговара.

Када данас спрежемо глаголе на -ам, -аш, -а..., примера ради
знам, знаш, зна, знамо, знате, знају, некада је гласило
знају, знаеш, знает, знаем(о), знаете, знајут но србски језик не воли самогласнике један до другога и стеже их у један самогласник и то у онај на који је падао акцент.

он знáет > он зна
он узимáет > он узима, али
он споминаéт > он спомиње
он он двизает > он диже



БУДУЋЕ ВРЕМЕ

Србки, стандардни хрватски и бугарски изражавају будућу радњу помоћу глагола хтети.
ја ћу имати / имати ћу
ја ћу љубити / љубити ћу
У народном говору поготово ијекавском облици имати и љубити често се крате на имат' и љубит' пак се каже имат'ћу, љубит'ћу или ја ћу имат', ја ћу љубит.

То што се пише имаћу и љубићу ствар је претеране обседнутости писањем, како се "говори". Када би се заиста тако могло писати, језик би био измењен на писму до непрепознатљивости. Не свака леност изговарања мора бити пренесена и на писање. Оку је угодније видети коренско писање. Када око види рећ вежба не веже је ни са чим, но када види реч вештба, мозгу постаје јасно, да то потиче од речи вешт, као и вештина.

Но када се будућност изражава с условним, временским или местним прилозима, онда се не користи "ћу" будућност, него "будем" будућност.
Тако се не каже "Када ћу се вратити кући, писати ћу задаћу", но се каже "када се будем вратио кући, писати ћу задаћу" или "када се вратим, писати ћу задаћу".

Северни словенски језици, као и словеначки и кајкавски хрватски, немају "ћу" будуће време, но само "будем" будуће време.
Тако би се у севернословенском стилу рекло овако:
"Када се вратим кући, напишем задаћу".
Исто тако проста рећи "Писати ћу задаћу", каже се "Будем писао задаћу".
Како смо ми добили "ћу" скраћењем "хоћу", тако и кајкавци крате будем, будеш, буде, на бум, буш, бу...

У севернословенском још се мора разликовати трајност глагола, да би се знало како изградити будуће време.
Када је глагол краткорочни и изражава радњу која се дешава једном, нпр. изрећи, написати, стећи, онда се будућност изражава овако:
Сутра судија изрече казну.
Сутра напишем писмо.
Сутра стекне право гласања.

Али ако је радња трајна или вишерочна,  изрицати, писати, стицати онда се користи помоћни глагол будем.
Сутра судија буде изрицао право.
Сутра будем писао писмо.
Сви пунољетни буду стицали право гласања.

У неким језицима се уместо
буде изрицао, буде писао, буде стицао може чути
буде изрицати, буде писати, буде стицати.

Примери на русском:

Когда прийдешь из школы, посмотри на кухне, пожалуйста, что я для тебя приготовила.
Када дођеш из школе, погледај на кухињи, молим те, што сам за тебе припремила.
Хорошо, я посмотрю.
Добро, погледати ћу.

Привет, Кать. Что будешь делать с этим?
Здраво, Катја. Што ћеш с тим радити?


« Последња измена: Октобар 13, 2017, 01:35:21 пре подне сунце »
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #8 послато: Октобар 13, 2017, 01:56:40 пре подне »
БРОЈЕВИ

У старом србском језику, баш као и у осталим словенским језицима бројеви се склањају по падежима. Србски језик је ту помало закржљао, па склања сигурно број један, а бројеве два, три и четири склањају само нај-, нај-, нај- лингвистични образованији фрикови; бројеве пет, шест, седам, осам, девет, десет сви су већ одписали.
Како се каже,
"Идем у школу с пријатељем" тако се у словенским језицима додавањем броја падеж не мења, те ако је пријатељ један, каже се:
"Идем у школу с једним пријатељем".
У множини:
"Идем у школу с пријатељима". Баш како и треба, предлог "с" захтева именицу у инструменталу. У старом србском језику, када наведеш број, именица остаје у истом падежу.
"Идем у школу са двома пријатељима", исто тако " с трима пријатељима" или "с четирима пријатељима".
У србском, на жалост, овакав систем се изгубио, те када се пред именицом појави број, он се не склања, а именица прелази у генетив.
"Идем у школу са два пријатеља", исто тако " с три пријатеља, с четири пријатеља, с пет пријатеља..."
Чудно је како предлог "с" може пратити именица у генитиву, но србски језик је понекада чудновато нелогична ствар. У овом случају чак бугарски употребљава облике "сас двама, сас трима".

У сваком случају требате знати, да сви словенски језици деклинирају бројеве и задржавају падеж именице који се захтева у објекту.
Пример русскога: " Я хожу в школу с петьми друзями" - "Идем у школу с ( петима, петерима) друговима".



« Последња измена: Октобар 13, 2017, 01:59:06 пре подне сунце »
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?

Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1672
  • I-A1328
Одг: Упутство к бољем разумевању других словенских језика
« Одговор #9 послато: Октобар 13, 2017, 03:28:49 пре подне »
Неке особености честица, предлога и прилога.

СВ < ВС
У старом србском језику, као и у осталим словенским језицима сав, сви, сваки, свуда, свагде итд.
гласило је вас, вси, всјаки, всјуда, васде итд.
Једини остатак старога облика са вас је реч вазда < васда, која означава "увек", или што би се у савременим језиком рекло "всагда".
У Македонском се није десила замена вс- у св- но се је ради лагшега изговора в- одстранило, те уместо всекој, всешто каже се секој, сешто итд.





ОВО - ТО - ОНО
Словени разликују три релације.
Нешто што је видљиво зове се "то", нешто што је видљиво и може се досегнути је "ово", а нешто што се не може видети и налази се нпр. у другој соби је "оно".
Овај концепт прижима се кроз све одреднице времена, места, количине итд. пак се каже
што - то, оно, ово
где - ту(де), онде, овде
камо - тамо, онамо, овамо
куда - туда, онуда, овуда
који - тај, онај, овај
колико - толико, онолико, оволико
но...
када - тада, онда, овда ... е нема овда, има само сада.

Одакле одједном сада уместо теоретски очекиванога "овда"?
То је останак од некадашњега старосрбскога и обћега словенскога система. Наиме -ов- облици су новијега доба, а некада је се уместо
овде, овамо, овуда, овај, оволико казивало
сде, сјамо, сјуда, сиј, селико, а и из тога времена остала нам је само реч "сада", која одговара на питање "када".




ПРЕДЛОЗИ

Претежно сви предлози у словенским језицима се поклапају. Северни Словени имају неколицину посебних, за југ необичних предлога:
- для, дле које долази с генитивом одговара нашемо "за" - За кога радиш? - Для кого работаешь?
- для чего? - зашто?
- про - у русском "о", у чешском и словачском "за". Про что вы говорили? - О чему сте говорили? Но у словачском Pro čo vi hovorili? - Зашто се говорили?
- Срби говоре често "између дрва, испод крова, изнад стола, изза куће, испред врата", а северни Словени више говоре "међу дрвима, под кровом, над столом, пред вратима".






ПРИЛОЗИ И ЧЕСТИЦЕ

же - у старословенском и русском ово је честица која наглашава да се ради баш о тој ствари уз коју стоји ова речца. Уз показне заменице означава "исти, иста, исто".
Что же ты делаешь? - Па што то радиш? Што мори радиш? Куда же идешь? - Па куд' си пошао? 'Де ћеш бре јбте! 'Де ћеш мори? Ку'с' ба пош'о?
Тот же человек - Тај исти чловек; так же - такође, исто тако;
Како се у србским и хрватским дијалектима можеш, може , каже мореш, море, тако се и ово же говорило ре.
Некада је ово "ре" било веома продуктивно и користило се у речима као "Куда ре идеш?", " еже - јере > јер", "онда-ре > ондар", "хајде ре" -"дер" као у "Дођи-дер овамо!".
У Кулиновој повељи стоји "Вси Власи кире ходе по мојему владању" - ки = који, кире = који ре; Сви власи који (баш ти) ходе по мојој владавини...
Oво -ре или краће -р и дан данас се активно користи у словеначском језику, особито у речима негације или поредбеним речима.
нико, никога, никому - никдоре, никогаре, никомуре

же - у западнословенским језицима, же - означава везник "да".
On rekl, že ostane doma.
Рекао је, да ће остати дома.
Источни Словени у ову сврху користе "что" (што).
Он сказал, что останется дома.


уже, јуже, јуж - већ, већма; У старом србском, а до сада јоште остало у хрватским дијалектима, уже се претворило у уре, вре или јур(е). Већ(е) је некада значило што данас значи "више". Он већ све зна - Он јур все знает.
Не могу га више поднети - Не могу га веће поднести.


Севернословенски систем систем приложских одредби и заменица често је веома крњи у односу на старословенски и јужнословенски. На пример они неће често казати, да је нешто толико уништено да не ради више, него да је уништено до те мере; или неће рећи "до сада" него "до сих пор, до тех пор" ( сиј - овај, пора - момент, време), тако и уместо сада кажу "тепер" које је настало од "те пори" - ти моменти. Други не кажу "пора" него кажу "раз", па онда уместо тепер кажу тераз. Некада користе и старословенску реч "ныне" (ниње) - сада; ( Чује се у цркви - и ниње и присно и ва вјеки вјеков, ааааамин ); па тако и садашњи кажу нынейши (нињејши).


хотя, хочь - иако
хотябы, хочьбы - барем, макар; У нас је барем или бар турцизам, а макар је грчка реч, коју користе и Румуни и Арбанаси. Прави словенски србски начин изражавања "бар, макар" је помоћу "и".
Нпр. бар један или макар један се каже "и један" а негативно "ни један";
Учитељу, дај ми макар двојку, да прођем. - Учитељу, дај ми ако и / кад би и двојку, да прођем.

если, естли - ако (ли)

только, tylko - само; наша реч само је утицај романских језики у којима речи за сам и само у оба случаја гласе "solo". У старословенском се казало тък, тъкмо, а  србско наслеђе је реч "тек".
Само што сам дошао кући = Тек што сам дошао кући.















« Последња измена: Октобар 13, 2017, 03:37:47 пре подне сунце »
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?