Питање је да ли су се обични Црногорци поистовећивали са српским народним именом. На основу мало материјала којих имамо тешко је рећи да јесу. Свакако су постојали утицаји српске културе међу њима, јесу сматрали да деле порекло са Србима и јесу прижељкивали обнову српског царства, али да ће за себе баш рећи ''ми смо по народности Срби'' баш и тешко и тиме се враћамо на почетак расправе и на тај дуални идентитет.
Пошто немам времена за дубљу дискусију јер је ионако обрађивана тема, написаћу ово само једном и на једном месту.
Поводом "Како то да цитирају исте изворе да докажу потпуно супротне тврдње" - зато што их једни цитирају исправно, а други неисправно. Први цитирају све и узимају обзир целокупан контекст - на пример, контекст Славеносрба и појма црногорског народа, док се други фокусирају само на ово друго, уоште не разматрајући шта значи појам "народ" и у ком контексту се он употребљава. А веома често и игноришу неке кључне ствари.
Шта значи поистовећивати се са средњевековном Србијом и "
српским прецима", а не сматрати се Србима и државотворно се везивати за Србију? Или да обичан народ, у племенима сам прави предања о пореклу од српских јунака и гусла о Обилићу? И шта значи,
утицаји српске културе међу њима? Јел под тиме мислите на
српски језик којим су одувек говорили (да игноришем на моментат чињеницу да је први српски буквар управо настао на том подручју)? Или можда
ексклузивно српске обичаје попут слава и нашег гусларског певања, по чему су сви веома лако препознавали Србе? Можда
Српску православну цркву? Имена и презимена? Дакле - све етничке карактеристике које имају их везују за Србе, што значи да су
етнички Срби.
Државотворно су се везивали за Немањиће, гајили су косовски мит, представници тих племена увек се изјашњавали као Срби и због чега су их тако бележили суседи.
Да не спомињем она силна писма млетачких которских бискупа (дакле, суседа, а не далеких народа) из нпр. 17. и 18. века, када наводе за житеље старе Црне Горе да су Срби. Нпр, писмо Ђованија Пасквалија, у коме 1643. године извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере да "
У Црној Гори живе Срби шизматици и јеретици. Има их око 7.000 душа". Дакле, православци и муслимани и само ово писмо је довољно, а камоли остала, да се побије Ротковићева теза да се под термином "Срби" мисли само на православца који, ето, гле чуда, има и своје етничке карактеристике - "православни" језик, "православно" писмо...
Дакле, српске етничке карактеристике су завршена прича. А српски идентитет који произилази из тога - то не може да побије пар писама у којима се појединци, а и странци који нису суседи, лошије сналазе са појмом "
славеносрби", поред гомиле ових других ствари. Између осталог, поводом "
нашког језика", обратите мало пажњу на многе друге крајеве по нашим земљама, па ћете видети да је то био уобичајен термин не само за стару Црну Гору... А и то је погрешна логика јер није битан назив језика већ чињеница да једна одређена група људи
истим језиком говори. Можемо фићу звати "кршем" или "колима", али фића је фића, ма колику пут прешла.
На основу свега овога је лако закључити како се обичан народ осећао - поред елемената културе, традиције, народних песама, косовског мита који су сами развили, везивања за српско царство... А и довољно је да знате да оно што каже поглавар обичног племена, дакле његов представник, да је то став целог племена. Ако поглавар каже да су они Срби, грчко православне вероисповести, ту се прича завршава.
Једини проблем је дакле што се не узима у обзир контекст када се каже "
народ". Народ као термин може да буде народ у некој области, неком крају. А може и у држави у смислу људи из ње. А може иза термина "
народ" да стоји заправо "
етничка група". Ако обратите пажњу баш на обраћања владика Петровића, а и краља Николе, видећете да се под термином "
црногорски народ" мисли на онај део српског народа који је у Црној Гори (мислим да је то и више него јасно из њихових обраћања), над киме управљају/чије су владике Петровићи. Ту бих се сложио са вама да код писма Гагићу ствари нису тако једноставне пошто сте већ одмах донели закључак, јер бих само направио аналогију са Миљановим "
Као Куч мрем срећан, као Србин несрећан". Не иде право црногорском народу, већ славеносрпском народу - дакле, не Србима у Црној Гори, него свим Србима уопштено. Није искључио црногорце из славеносрпства, иако можда на први поглед тако делује. А то се види тек кад се узму у обзир његова друга писма. Нпр, да цитирам део из посланице Бјелицама Петра Првог:
"
Али се надам, да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити, него да ће бити што и остали поштени јунаци србски који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити."
Иначе, само да подсетим да се ради о човеку који је Русима предложио формирање јединствене српске државе пре Начертанија.
Могао сам да се позивам и на споменуто писмо гувернадура Радоњића као представника староцрногорских и других племена... Или на писма владика Данила, Саве (онај што је католичке Дубровчане хвалио како нису заборавили свој "српски језик" и како су дика "српства" јер су једини остали у потпуности независни), Марка Миљанова (шта је говорио за Црногорце), и многих других где се јасно виде, не само српске карактеристике, већ и идентитет, али бих завршио са исечком из званичног акта
Збора Црне Горе 24. октовра 1756. године, јер елегантно обухвата шта су представници народа, а тиме и народ, мислили о идентитету, и за државу, и за цркву:
"...
ми православне вјере христијанске и закона свете цркве источне, а рода часна и света славеносрбскаго од којега су происходили свети цари србски и херцези црногорски, равно тако патријарси и архијереји, свештеници и поштени људи, главари..."