Жеља ми је да се покрене дискусија о разлозима расељавања Срба, која су више описана у документима, а мање у народним причама. Овдје бих скренуо пажњу на раздвајање масовнијих сеоба које нису биле толико бројне као породично-појединачне, гдје се често нису сви расељавали, и гдје је неко од породице остао на огњишту. Посебно се треба осврнути на ратна дешавања и болести која су долазима тада, и послије ратова и буна.
Тимаре, ово је неретко важна тема за разумевање, како данашње етничке слике нашег становништва, тако и за њене промене кроз историју. Ако бисмо периодизовали ту тематику, а што сматрам да је потребно, могли бисмо поделити ову тему на три периода. Први од досељавања Срба на Балкан до пропасти Српског царства, други од пропасти Српског царства до ослобођења српских земаља од Турака, и трећи овај последњи век који за неке крајеве још није напунио ни пуни век постојања.
Оно што ми се понекад чини, не да превиђамо, али свакако да губимо из вида, јесу и епидемије куге које су харале немалим деловима ових простора, а које су иза себе остављале пустош. После тих похара болести, просторе би насељавало ново становништва, али без сазнања о прошлости тог простора, која су била наслеђе старог кугом помореног становнитшва. Тако је долазило до дисконтинуитета међу самим народом, који је посебно у османско време био већ географски знатно раширенији, иако на целом том простору више није представљао већину.
Наравно, осим епидемија куге, подстицаји за сеобе су били чести ратови, али и буне и устанци народа, после којих би уследиле репресије, а од којих се могло побећи само колективним исељавањем. Не колективног у правом смислу те речи, али становништво би неретко сеобама било десетковано, а ни то није одговарало властима које би потом углавном морале да промене политику и пусте да се то подручје опет разроди.
Тема на коју би такође ваљало нешто више написати, јесте и одвођење нашег становништва у робље, што је такође један вид сеобе становништва, додуше присилних и за пресељене нелогичних, али неретко је у ропство одвођен управ немали број становника; ово вреди како за време Средњег века, тако и османлијско владање. Протичах сад податак да је 1609. године у Османском царству петина становништва била сочињена од робова.