Аутор Тема: ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)  (Прочитано 4993 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)
« послато: Новембар 12, 2013, 05:24:46 поподне »
                                          146.
                   ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. И тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега:  како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне  сузе кануше му низ образе. Гледао је  на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се  у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се  побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако  рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио  стигне што пре  свом Преслапу. Седмог дана  свога мучног путовања стигао је  Дејан, сав малаксао, код места где је сада  село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне  пастирске  колибице, из које се чуо разговор. Најзад  се реши  и куцну на врата, па затим  сав клонуо паде. Врата се отворише и  из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Изгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја  видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу  светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А  на оној жалосној  врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога  тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око  оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.
*


Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*