У Алпама овај ђавао је преживио у облику рогатога Крампуса који наводно ходи зими од куће до куће провјеравајући каково је које дијете било ( Уочаваш ли паралелу с нашим господарем вукова. св. Савом или Мратом или Ђурђем, који провјерава људе на гостопримству у облику просјака, те награђује или кажњава?). Цивилизовани градски људи овога лика су претворили у светога Николу, који ходи са даровима или шибом, а капиталисти од њега сатворе Санта Клауса, при чем санта је свети, а Клаус је њемачки надимак за Николауса или Николу. У 19. вијеку племићки Руси који су се у свему угледали на Њемце, Холанђане и Французе усвајали су идеју о Санта Клаусу и божићној јелци. Послије револуције било који обред или обичај био је забрањен, а потом послије 1930. видјевши да могу имати користи од неких обреда и праздника, комунисти су смислити неки облик свога Санта Клауса, назваши га Дједом Мразом, те усвојивши јелку, но све то приписавши Новој Години, јер Боћић нису славили. Потом је Дјед Мраз и новогодишња јелка по узору на комунисте Русе ушла у употребу међу Југословене. У коријену свега овога стоји просто из хришћанскога вида ђавао, подземни бог, змај, бог злата и метала, владар огња и душа из подземља, који и јесу његови вуци, тодоровци итд. Он људима може дати материјално благо, ако су поштени и добри, но ако нису, он их жестоко казни. Ову улогу у нордијској митологији имао је сам Один, којега су исто пратили вукови. Наиме Один није био неки добар бог, но бог који је завађао људе и нагонио их у рат, да би скупљао у свој Вал хали, душе ратника, које ће се борити на рагнароку. Один је био обсједнут тим.
Наш народ приповиједа да су људи некада били голи, пак им је ђавао дао огањ, дао им иглу и научио их ковати метале, научио их шити и научио жене да се красе. Баш као Прометеј, који је за то дјело био закован за стјене од стране богова и мучен у вјечност, баш као што је сам ђавао у народном вјеровању Словјена. К њему иду душе оних који нису били довољно добри, да му служе и кроз то се очисте. Те душе се појављују људима као змије, гуштери, мачке, пси... и главна им је одлика да су црни а имају црвен прамен. Само дјетца их виде као мале човјечуљке са црвеном капицом. Они представљају елемент огња. (Сада је јасно одакле представа о Санта Клаусу као лику у црвеном одијелу и са патуљцима у црвеним капицама као помоћницима). У нашем народу они су познати као мали или маћи и тко их примами кући из шуме, они претварајући се ноћу у змајиће са пламеном над главом одлазе у друге амбаре и одатле краду жито и доносе својему господару, богатећи га. Али господар и укућани морају да га поштују и остављају му млијеко у амбару сваки дан. Ако то изоставе или ако се укућани свађају и псују, малић или та гуја спале амбар и све благо које су икада донесли домаћину, те побјегну.
Руси њих зову домовни дух или домовик или гуменник, јер пребива у гумну, или жихарка и замишљају га бити риђе косе и да живи у амбару или гумну у огњу или за пећи или како то неки Руси називају овин, од германскога овен - пећ; те у вријеме послије жетве, када у амбар или гумно довезу жито, пак запале огањ да се то жито суши. На том мјесту гдје запале огањ, при тој пећи или овину, помоле се сељци тому жихарку или гуменнику, да им добро суши жито и не спали амбар. Тако раде и Руси и Пољаци и лужички Срби. Ово је све веома добро забиљежено у фолклору. И ево како русски црковњаци у средњем вијеку описују то: и молятся под овином огню, называя его сварожцем.Дакако сварог и није никакав Бог него просто назив за огњиште, мјесто гдје се вари (варити је словјенска ријеч за кухати, а кухати је њемачка; зато се каже и варјача). Све ријечи које имају наставак -ог значе мјесто: острог - мјесто гдје су постављени остри колци, кртог - искрчено мјесто, брлог - мјесто направљено од брла; брла је суха гранчица. И дапаче у румунском и дан данас постоји ријеч сфарог и означава сушану гдје се суши месо; а ето у Руса сварог или умилно сварожец је просто сушана за жито и тако се и каже - моле се огњу, називајући га сварожцем. Као да Србин се обраћа огњишту бркајући по жару "огњиште, колико искрица, толико парица...". А кабинетски митолози направише од обичнога жаришта некога врховнога бога, само зато што се у санкскриту мјесто гдје пребива Шива назива Сварга. Сваки озбиљан језиковјед зна да ова ријеч нема никакве везе са словјенским сварог.
