Свакако. Остаје питање да ли су дошли из оних крајева који се помињу као старија матица (Унац, Бјелајско поље, Лика), само нешто раније.
Било је ту више фаза насељавања, све у зависности од војних кретања оног времена. Кључно за поријекло породица овог подручја би било разврстати која породица је из које фазе насељавања.
Прва фаза: Ово подручје (мисли се на Поуње) пада под Турке релативно касно, крајем 16. вијека, тако да о неком насељавању прије почетка 17. вијека тешко да се може говорити. Попис из 1604. године нам показује слике пустоши, поготово са лијеве стране ријеке Уне. У десном Поуњу нпр. у селу Радић, насељене су неке српске породице, које долазе из Кључа или Змијања. У Крњеуши има и диретних досељеника из Херцеговине (помиње се и Мостар). Мислим да је у овој фази доминирало становништво које је долазило из правца Неретве, преко Прозора, Купреса, Кључа, Санице. Сам Каменград, иако удаљен километрима од Херцеговине спадао је у 16. вијеку под казу Неретву. Како се Турци стабилизују у Поуњу јачају и српска насеља са лијеве стране Уне и према Кордуну. Већ сам поменуо насељавање Срба око Кладуше 1638. године.
Друга фаза: Избијањем Бечког рата 1683. године, велика маса Срба, поготово из лијевог Поуња прелази на аустријску страну и насељава подручје на Кордуну према Карловцу. Ово је било прилично масовна и прилично стихијска сеоба. Ивић наводи у које кордунско мјесто су доселили Срби из ког мјеста у Поуњу. Тако су нпр. они кладушки Срби који су 1638. године били насељени од стране Турака код Кладуше, пресељени у Будачки на аустријску територију. Србе из Турије код Бихаћа населише у личкој Јесеници. Можемо претпоставити да је у вријеме потписивања Карловачког мира 1699. године, подручје Поуња било прилично испражњено од Срба. Наравно нема сумње да су неке српске породице остале на огњиштима. Јерковићи би могли бити једна од тих породица, судећи по документима. Тад почиње друга фаза насељавања Поуња, од почетка 18. вијека до Лаудоновог рата 1789-1791. године. Овдје нема сумње да је у том периоду у Поуње доселило доста Далматинаца. Узрок томе су свакако биле гладне године у Далмацији и прилично хаотична млетачка управа. Ове сеобе су и документоване,а остале су и у предањима неких породица. Занимљиво је да су муслиманске аге и беогви, насељавали Србе као чифчије по сувој граници према Кордуну и Банији, како би на тај начин спријечили крађе Срба крајишника са друге стране границе. Половином 18. вијека имамо више података како Срби са Кордуна и Баније солидарно отимају стоку како Турцима, тако и овим насељеним Србима.
Трећа фаза: Избијањем Лаудоновог рата 1789. године, ово подручје долази у жижу збивања. Око Уне и Коране воде се главне битке овог рата, сам аустријски цар Јосиф II долази да обиђе положаје. Срби са турске стране границе, опет масовно прелазе на аустријску страну. Нека доминантно српска насеља у данашњој Цазинској крајини (Мала Кладуша, Вранограч) постају након овог рата доминатно муслиманска. У њих се досељавају муслиманске избјеглице из пограничних дијелова Кордуна и Лике (Цетин, Дрежник, Срб и Лапац), који су у овом рату припали Аустријанцима. Српске избјеглице из Поуња се углавном пресељавају у новоосвојена подручја уз границу или се смјештају у постојећа српска насеља по Банији и Кордуну. У Поуњу негдје послије овог рата почиње и трећа фаза насељавања када углавном долазе породице из дубине турске територије Змијања, Бјелајског Поља, Унца ( ови из Унац и Бјелајског поља су претходно углавном долазили из Далмације), мада лично мислим да је и доста старог становништва остало. То су они за које Карановић пише да су "прије Омер Паше".
Четврта фаза: Посљедња фаза насељавања Поуња српским становништвом услиједила је након аустријске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. када доминирају Личани, и то углавном из крајева Лике уз босанску границу.