Супер. Сада имамо топик о СЦГ!
Тако је. Још од половине 18тог века је кренуло насељивање Албанца а расељивање Срба је почело од прве сеобе Срба па тако преостали Срби у 18-19 веку нису имали баш неке шансе. А Бога ми ни и данас...
Никола. Занима ме зашто је Српска патријаршија била тако слаба на овом подручју у 18-19 веку? Бугарска егзархија је била баш активна и агресивнија. Знам да су и на Косову у то време пуно православни прихватили бугарску егзархију. Бугари су били активни и на Скопској Црној Гори. Дали је Србија била заузета устанцима, ратовима или су Бугари имали велику поддршку Русије или је нешто треќе?
На нету можеш да наѓеш књигу Скопска Црна Гора од Светозара Томиќ, мислим да је од 1903 године. Књига је 99% точна и важи и данас.
Та подеља је тако дубока...На пр од 1000 куќа на СЦГри 700 су биле пат, 300 егз. Подеља пат-егз траје и дан данас.
Мој предак је био свештеник патријашије. Страдао је због тога.
Пећка Патријаршија је угашена 1766. године, након тога Срби немају своју цркву већ потпадају под Цариградску Патријаршију као и сви остали православни хришћани у оквиру Отоманске Империје; њом су управљали цариградски Грци, чувени "фанариоти" (по цариградској четврти Фанар), у народу на лошем гласу као турске слуге и потказивачи и велики грамзивци које је највише интересовао црквени порез који су узимали од осиромашеног народа. Такву ситуацију су искористили Бугари, односно њихова Егзархија која је успостављена 1870. године; они су народу понудили богослужење на црквенословенском (за разлику од грчког на коме су инсистирали фанариоти) и углавном нису наплаћивали црквене услуге или су за њих тражили неку симболичну цену, па је много људи из Македоније пристало уз њих, али су они то злоупотребили како би ширили бугарску националну идеју међу њима. Може се рећи да се бугарска држава крајем 19. века много више од српске трудила да придобије локално становништво у Македонији за своју националну ствар, како би у будућности успоставила Велику Санстефанску Бугарску, коју су им Руси 1878. обећали (како би преко Бугарске Русија проширила своју зону утицаја до Медитерана); Егзархија је свакако имала велику подршку Русије, и то често превиђају или заташкавају многи у Србији који имају вишка русофилије, а не схватају да велике силе увек гледају сопствене интересе, и да ти интереси не морају увек бити у складу са српским интересима, већ и у колизији са њима (у овом случају су подржали бугарске националне тежње науштрб српских). Србија се задовољавала само слањем учитеља и отварањем школа у Македонији, док су бугарски учитељи и свештеници све више антисрпски иступали, почели су са кампањом брисања сваког српског историјског присуства у Македонији, а перу су додали мач у виду ВМРО, терористичке организације којој је главни циљ био формирање аутономне Македоније у оквиру Турске која би се накнадно припојила бугарској држави (очекивали су сличан сценарио као 1885. са Источном Румелијом која је припојена Кнежевини Бугарској); ради тог циља су почели са оружаним нападима и убијањем "патријаршиста" (оних који су остали верни Цариградској Патријаршији, били они Грци или Срби) и српских учитеља и свештеника. Тај терор је трајао дуги низ година и добро је описан у "Пламену четништва", књизи Станислава Кракова. Српска влада је до 1903. и Илинденског устанка сматрала ВМРО ослободилачком организацијом и чак је финансијски подржавала неке од њихових војвода који су ради тога долазили у Београд, а на жалбе представника Срба из Македоније о злочинима које су те исте војводе чиниле према Србима је углавном остајала глува. Тек од 1905. године почиње Српска четничка акција као реакција на насиље и злочине ВМРО али и турских власти и муслиманског (углавном арбанашког) башибозука према Србима у Македонији, а та Акција је у почетку била само приватна иницијатива неколико виђенијих и имућнијих Срба (први међу њима је свакако Лука Ћеловић), да би тек након 1905. иницијативу преузела држава, али тајно. Акција је врло брзо дала резултате, па су чете ВМРО-а које су се инфилтрирале у српске области западно од Вардара (Порече, Скопска Црна Гора, Дримкол, велешки и прилепски крај итд.) до 1908. и доласка Младотурака на власт готово потпуно истеране преко Вардара, а успеси су забележени и у кумановском и кривопаланачком крају, па и јужније; важно је напоменути да су српске четничке војводе у највећем броју случајева били локални Срби из Македоније (Јован Бабунски, Глигор Соколовић, Мицко Крстић, Доксим Михаиловић итд.), а било је и војвода из Србије (Војин Поповић-војвода Вук, Василије Трбић, Воја Танкосић итд.) као и много добровољаца и из Србије и из Македоније.