Жао ми је што опет морам да ти противречима али не разумем поставку да немамо вајарску традицију те да зато не треба дизати споменике. Шта уопште значи вајарска традиција? Стари Грци су ударили темеље европске културе, са њом и вајарства, а ваљда и ми баштинимо нешто од те културе као европљани. Или не морамо ићи толико далеко. Да узмемо нешто заиста наше: зар нисмо радили стећке који су данас под заштитом УНЕСКА као део светске културне баштине? То је ваљда наше скулпторство које су нам оставили наши преци. На крају, није ваљда вајарство нешто што се посиса са мајчиним млеком па да не може да се научи. Нити нам треба хиљаде вајара да се повремено уради неколико споменика.
Иначе, слажем се потпуно да влада време багателисања свих вредности али не видим да то треба да буде разлог да се одустаје од покушаја да се постигну неке вредне ствари у уметности. Неко начелно може бити против споменика као таквих, као што ја могу бити против фудбала или пецања, али не видим да то нешто мења на ствари. Вајарство и скулпторство је део европске цивилизације којој и ми припадамо и ту се ништа променити неће.
По мени, ми не припадамо европској традицији, то јест не овој старих Грка, зато што је то западноевропска идеја; идеја некакве европске традиције којој припадају дражаве-нације, некада, а данас је тај вредносни узор проширен на целу планету, па је сваки мигрант Француз, итд.
Стећци су надгробни споменици са плитиким рељефима, а не покушај реалистичног, тродимензионалног приказа човека. Да будем потпуно јасан, сматрам да је реалистични, тродимензионални приказа свеца - обесмишљавање таквог једног животног избора, који је тежио трансцендирању материјалног.
Што се секуларног, комеморативног вајарства тиче, заиста мислим да се нешто сиса и са мајчиним млеком, то јест да су нам сликари бољи од вајара.