У касном средњем вијеку, непосредно пред турско освајање, на подручју данашњих Зубаца, а на основу извора и материјалне културе, издвајају се двије нешто значајније породице: Добрашиновићи из Коњског и Добровојевићи из централне зубачке територије.
Иако се неријетко у литератури и Зубци наводе као власи, у самим изворима мало је потврде да је то тако. Десанка Ковачевић о Зубцима пише сведено, групишући их са осталим влашким скупинама, не наводећи спомене истих као влахе, Динић је противрјечан у погледу Зубаца, са једне стране обрађује Добровојевиће као хумску ситну властела, а са друге стране наводи Зубце као влахе, при чему су Добровојевићи управо род Зубаца у најужем смислу, јер се у дубровачким изворима појављују као Добровојевић Зубац. Вјероватно је и сама област Врсиње по називу овог рода промијенила име у Зубац. Да Динић ту није био сасвим сигуран говори и његова реченица: "Стара требињска жупа Врсиње временом је изгубила своје име: заменио га је назив влашког племена Зупци. Већ та околност нас упућује на извесну опрезност, кад се говори о људима из Врсиња ...Како нисмо сигурни да је становништво Врсиња било састављено искључиво од Влаха...(наводи затим управо помене Добрашиновића у дубровачким изворима). Есад Куртовић који је релативно скоро најдетаљније обрадио средњовјењковне Зупце, сабравши све досад написано, закључио је да власи Зубци ступају на сцену тек доласком Турака, а Добровојевиће и Добрашиновиће (иако су они заправо исти ти "власи" Зупци) не сматра власима већ властеличићима. Треба такође поменути да Зупци у дубровачким изворима са почетка 15. вијека не обављају нека карактеристична влашка занимања, као што је караванска трговина.
Овај случај са Зубцима заправо показује како је један слој српског становништва-ситна властела, у Душановом закону познати као властеличићи, прелазио у влашки статус. Али у правном смислу српског средњег вијека, они нису били власи. Статус влаха и статус властеличића иако сличан, прије свега по слободном статусу, у суштини није био исти и оригинално су та два статуса била резервисана за особе различитог етничког поријекла. У Душановом законику властеличић је могао бити само етнички Србин, касније са проширењем Србије и Грк (негдје се наводи и Нијемац), етнички Власи и Арбанаси нису могли бити ни властела ни властеличићи. Термин властеличић је промовисао управо Душанов законик, Динић сматра да овој категорији из ранијих српских повеља одговара термин "војник" што упућује на то да у раном средњем вијеку имамо српски словенски пандан "власима". Разлика у односу на влахе је била што су "војници" касније властеличићи, посједовали земљу, села, понекад и људе. Није искључено да се и ту радило, слично као код влаха, о проширеним родовским групама. Сам термин војник, упућује и на ратнички карактер истих, опет слично власима. Властеличићи су изгледа у већој мјери опстали управо на подручју Херцеговине и Приморја. Ту се појављују и под именима баштићи, дидићи, дједићи. Добар примјер истих су Качићи у Макарском приморју, који ће доласком Турака такође завршити у влашком статусу.
Занимљив је и положај српских властеличића на територијама које је купила Дубровачка република: Пељешац, Сланско приморје, Конавле. Дубровчани су хтјели да их покмете и одузму баштине, па су избијале и побуне. Неки су се због тога и исељавали.
Да су властеличићи у Херцеговини доласком Турака прешли у влашки статус говори и навод за једно село код Требиња у турском попису Херцеговине 1477. године за које се каже: "Особе у наставку пописану су старе спахије. Сада по наредби цара за баштине које посједују пописани су према влашком закону тако да плаћају влашки порез."
Вјерујем да се исти случај десио и са Зубцима, који су у попису 1477. године пописани као власи, али са само једним великим џематом од преко 100 кућа, што иде у прилог да катунска организација прије Турака ту није била развијена.
