Аутор Тема: Војводе у Црној Гори  (Прочитано 14968 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #40 послато: Јул 19, 2016, 10:12:26 пре подне »
И логично је да свака тема о Црној Гори оде у правцу упоређивања мушких полних органа, ако не лично наших онда наших ђедова и прађедова :D

Хахахаха!!!

Браво ти га, Брђо!
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #41 послато: Јул 19, 2016, 11:02:46 пре подне »
Ако у неком мјесту нема муслимана то опет не значи да то мјесто није под јаком  османском управом. Ево, Требињски крај је 1585. уредно катастарски пописан и обрађен а у њему нема ни једног муслимана пореског обвезника.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #42 послато: Јул 19, 2016, 11:12:21 пре подне »
Ако у неком мјесту нема муслимана то опет не значи да то мјесто није под јаком  османском управом. Ево, Требињски крај је 1585. уредно катастарски пописан и обрађен а у њему нема ни једног муслимана пореског обвезника.

Теза је била да је присуство муслимана у Катунској нахији један од доказа да је тамо било турске власти, барем у неком периоду. Не видим зашто би се иначе домороци потурчили.

За требињски крај, не знам. Можда је 1585. година још рани период за неко масовније турчење. Читао сам онај шематизам Херцеговачке епархије на порталу, видим да крајем 19. века у самом граду има доста муслимана.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже шкрњо

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 323
  • I2>PH908>A5913
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #43 послато: Јул 19, 2016, 11:12:50 пре подне »
У ствари, чини ми се да ти све важније битке 17. века приписујеш Црногорцима (Старе ЦГ), а истина је да су те битке већином изнели Херцеговци (Никшићи, Бањани, Риђани, Дробњаци), Брђани (поглавито Кучи) и Малесори.
Ја под Црногорце сматрам све који имају поријекло из неког племена са територије ЦГ, али ти сматраш само људе из старе ЦГ, па сам навео њихове битке. Не спорим да су и Брђани и племена на западу ЦГ имала аутономију (у много случајева једнаку оној коју су имали људи из старе ЦГ), али ти опет идеш у другу крајност и уздижеш их наспрам оних из старе ЦГ, говорећи да су "они изнијели већину битака".

Ово не сматрам нити је то моја логика, нити сам овако нешто написао, него ти овде нешто "спинујеш".
Нисам ја извео закључак да су Турци били два века власт у ЦГ на основу тога што су у Ћеклићима почетком 18. века живели муслимани. То је само једна од чињеница која показује да је турске власти било.
Него на основу чега? Сам си рекао да независност ЦГ почиње Даниловим протјеривањем муслимана из Ћеклића.

Да, добра ти је ова, по систему: ти кажеш - биле су те и те битке. Ја кажем - за то нема потврде у изворима. Ти кажеш - 'ајд докажи да нема!  ;D
Није него ти тврдиш да доказа за ове битке нема у турским или млетачким изворима, којима ни сам немаш приступ. Не знам зашто их онда многи домаћи историчари спомињу- можда су их измислили из своје главе? Или можда имају "монтенегринске" тенденције?
У том случају, ево страног (да не испадне да је пристрасан) рада који спомиње већину битака које сам навео (а и независност од турске власти): https://depts.washington.edu/cartah/text_archive/miller/m4_c3.html (одломак из "A Short History of Yugoslavia: From Early Times to 1966, by H. C. Darby, R. W. Seton-Watson, Phyllis Auty, R.G.D. Laffan, Stephen Clissord, Cambridge University, 1968")

Што се тиче озбиљности и веродостојности неких историјских записа, ево ставио ти је човек коментар Историје ЦГ владике Василија Петровића. Можемо да му верујемо или не верујемо. Мислим, ономе што је Василије написао. Лично, мислим да је тамо преувеличавао ствари преко сваке мере. Поготово јер до сад нисам наишао на неки оновремени извор који би многе његове наводе потврдио. Рачунам да би ти извори до сад већ испливали. Можда нешто и има. Ево, ако неко зна неки такав документ, нек га обзнани.
Владика Василије иде у једну крајност (описујући "богате и плодне" црногорске крајеве, велику војску коју Црна Гора може да дигне, итд.), а овај игуман који га критикује иде у другу (говорећи како је ЦГ под султановом чизмом већ пар вјекова, итд.).
Истина лежи негдје између тврдњи њих двојице. Црногорци су свакако имали независност у том периоду, али нису били ни приближно бројни или богати као што је владика Василије тврдио.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #44 послато: Јул 19, 2016, 11:34:36 пре подне »
Важи, Шкрњо  8)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #45 послато: Март 16, 2017, 02:03:01 поподне »
Рођачке везе црногорске власти у време краља Николе:

"Просто је невјероватно колико су рођачки биле повезане некадашње "главне породице" у Црној Гори. Ево само неких релација између Петровића Његоша, његушких Радоњића, Мартиновића и Вукотића. Мајка краља Николе била је од Мартиновића, сестра краљевог оца била је удата за Радоњића (војводу Ива), а жена краљева била је од Вукотића, кћер Петра Стеванова. Мајка војводе Ива Радоњића (краљев тетак), била је од Вукотића (рођена сестра ђеда сердара Јанка Вукотића), а син војводе Ива, војвода Станко Радоњић, што ће рећи брат од тетке краља Николе, био је ожењен кћерком војводе Марка Мартиновића, сестром од стрица краљеве мајке Стане. За сина краљевог брата од тетке, бригадира Митра Б. Мартиновића, била је удата кћер војводе Станка Радоњића, Милица, којој краљ дође стриц, а њеном мужу ујак. Бригадир Митар Мартиновић и Милица, кћер војводе Станка Радоњића, имали су сина Ника, који је био ожењен ћерком сердара Јанка Вукотића, а сердар Јанко је блиски рођак краљице Милене. Треба ли подсјећати да су сви наведени мушки ликови ове приче били у врху власти: војвода Иво Радоњић је био члан Сената, његов син Станко Радоњић, министар иностраних дјела, војвода Марко Мартиновић, члан Сената, војвода Петар Вукотић, потпредсједник Сената, Јанко Вукотић министар војни и предсједник црногорске владе, Митар Мартиновић, такође, министар војни и предсједник владе.
Само ова генеалогија четири "главне породице" показује да је, примјера ради, краљу Николи војвода Станко Радоњић био у својтлуку и по очевој, и по мајчиној, и по жениној линији.

Када овој површној генеалогији четири познате црногорске породице придодамо породицу Бошковић са Орје Луке, онда се рођаштво овог домаћег племства још више учвршћује. Рецимо, рођена краљева тетка била је удата за Риста Бошковића, а отац бригадира Митра Мартиновића, командир Бошко, који је брат од тетке краља Николе, био је ожењен братаничном Риста Бошковића. Жена командира Бошка Мартиновића била је у сродству са сердаром Јанком Вукотићем, јер је мајка сердаревог оца, Веруша Бошковић, била њена тетка.
 
Овим "главним породицама" морамо придружити и чувене Пламенце, који су са владајућим домом били у блиским рођачким везама. Ево само неких релација. Сестра краљева била је удата за сердара Сава Пламенца, који је био синовац војводе Илије Пламенца, министра војног, а сестра од стрица сердара Сава Пламенца била је удата за краљевог брата од стрица - војводу Божа. За Марка Пламенца, блиског рођака војводе Илије Пламенца била је удата кћер Пера Томова Петровића Његоша, а братанић књаза Данила био је ожењен ћерком Маркише Пламенца. Ђе су Пламенци и Петровићи, ту су, наравно, и Вукотићи. Сердар Раде Туров Пламенац оженио је блиску рођаку краљице Милене. Проводаџија је био сердар Саво Пламенац, зет краља Николе."

Из чланка др Живка Андријашевића „Рођаци на власти“

Додајем и да је прабаба по мушкој линији, жена Марка Дамјанова Петровића, била од Мартиновића (Анђелија), баба, жена Станка Маркова, од Врбица (Крстиња), а познато је да је у време краља Николе министар унутрашњих дела био војвода Машо Врбица. И рођени брат владике Петра II Петровића, Перо Томов, био је ожењен од Врбица (Горде).

Сви ови рођаци и зетови су заузимали главне државне функције, носили војводска и сердарска звања, и примали државне плате, наравно - не на основу стварних заслуга, већ због свог положаја у фамилијарном стаблу владарске куће.
 
Дакле, све се вртело у кругу неколико братстава. Срећом, има ту најмање две хаплогрупе, иначе би сигурно дошло до веће декаденције (него што је иначе било).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #46 послато: Јун 13, 2017, 01:03:03 поподне »
Црногорски главари 1661. године:

„Дана 30. маја 1661. Сачињено у Котору, ... у присуству доље поменутог Фрања Пасквалија покојног господина Томе, поштованог судије и господина Николе Јакоње, поштованог аудитора.
Предамном, ниже потписаним канцеларом, лично су приступили кнез Перо Миловић из Бјелица, кнез Стефан из Његуша у име поменутог села и других кнежева из Црне Горе, то јест: кнеза Пера из Озринића, кнеза Пера Лаковића и кнеза Вучићева из Цуца, кнеза Ђура Вукошева из Ћеклића, кнеза Батрића из Цетиња, кнеза Ника Вучића из Ћеклића, кнеза Спаха Драгова са својом браћом из Љуботина, кнеза Вуксана из Угања, кнеза Бојана Иванчева из Микулића, кнеза Милоње и Вучете из Добра, војводе Остоје Хамзића са браћом из Микулића, кнеза Радуна са својом браћом из Комана, кнеза Радоње Грујића из Љешкопоља, десет кнежева из Црмнице, кнеза Пера из Пељеша, кнеза Станише из Градца, кнеза Вука из Бандића, кнеза Драгоја и кнеза Радула из Пјешиваца, као и у име Елез Аге Костић, Турчина из Подгорице, као и Ивана Раичева, Милоша његовог шурјака из Озринића, Хасана Касумова и Хасана Моске из Ћеклића, калуђера-Игумана, војводе Стјепана из Црмнице, који, сви заједно и солидарно ради мира цијеле земље Црне Горе...“

(Ђурановић Јован - „Међувјерски суживот и толеранција у Црној Гори у 17. вијеку“)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Batara1

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 25
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #47 послато: Август 17, 2023, 01:54:11 пре подне »
Што се тиче црногорске титуле војвода, коју је додјељивао владика са Цетиња, она је била испод титуле сердара све до половине 18.вијека. Од тад је титула војводе постала јача од титуле сердара.

Ван мреже Batara1

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 25
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #48 послато: Август 29, 2023, 10:35:29 пре подне »
На овој теми се причало о томе да ли је постојала ефективна турска власт у Црној Гори. Довољно је само прочитати докторску дисертацију Бранислава Ђурђева. Још када се на то дода чињеница да је и сама Стара Црна Гора подијењена на нахије (турске административно-управне јединице) је довољна. Међутим, чињеница јесте да је Црна Гора стекла аутономију унутар Османског царства 1513., а та аутономија се задржала и након смрти Скендербега Црнојевића 1530.
Црна Гора престаје да признаје османску власт тек за вријеме Морејског рата 1684-1699. године. Мада је повремене борбе против централне турске власти било и са вријеме Кандијског рата.
Та битка код Љешкопоља, коју сте помињали, је једна од битака за очување повластица које је султан подарио Црногорцима. Дакле, то није била борба за ослобођење или непризнавање османске власти.
 У том периоду, крајем 16. и почетком 17.вијека, локални бегови су почели да угрожавају аутономију Црне Горе. Међутим, они су успјели да само становништво у равничарским крајевима претворити у рају. До тада су границе Црне Горе биле на ријеци Зети и Морачи, а након тога се помјерају на границе 4 нахије. Дакле, тада су Бјелопавлићка равница, Зетска равница и Љешкопоље потпали под директну османску власт. Тамошњем становништву је наметнут рајетински систем, умјесто филуриџијског, ког су уживали од 1513.
И Битка на Косовом лугу 1613.

Што се тиче Брда, тамо је друга ствар. Због разних фактора, Турци губе ефективну власт у племенима. Њихова власт се свела на повремено упадање локалних Турака ради сакупљања харача. Управо су племена и формирана да би се избјегла ефективна турска власт над Србима у том дијелу. Али је чињеница да се турска власт и даље наставља. У том периоду се издвајају племенски прваци, који имају улогу да преговарају са Турцима, да им дају харач, да преговарају са сусједним племенима,... И те племенске прваке је најчешће бирао народ. Исти су потицали из најбројнијих и најугледнијих братстава. Турцима је било свеједно ко ће да представља неко племе, докле год им је овај давао порез. Турци су се уплитали у избор племенских првака једино ако је предходни племенски првак убио локалног бега, или се побунио. Е сад, ту долазимо до суштине. Убиства локалних бегова, четовања, надгорњавања са Турцима, крвне освете са локалним Турцима, битке, прилажење пријатељским племенима у помоћ су биле масовна појава по Брдима, али је увијек турска централна власт надвладавала. Сукоби Брђана и локалних Турака нису никада ни престајали, али су сњ Брђани увијек покоравали скадарском везиру. Та пракса је престала по отпочињању устанка 1788., из којег су бројна племена изашла као слободна (Ровчани, Пипери, Бјелопавлићи и Морачани).

Ван мреже Batara1

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 25
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #49 послато: Август 29, 2023, 10:38:03 пре подне »
Да и ја додам коју, говорили су стари Ровчани да су Турци три пута били на Цетињу а у Ровцима никада, што и јесте делимично тачно али не баш у потпуности јер у оне гудуре и неприступачне делове где су и козе знале врат да сломе нису ни могли да дођу све и да су хтели, али су Турци ипак једном похарали Церовицу и у повратку ипак грдно настрадали. Трмање су нападали када су Ровчани пружили уточиште Дрекаловићима, и у два наврата су поражени и са знатним губицима враћали се натраг. У  Вељем Дубоком су држали никшићки Турци своје чипчије а и преко Лијешња су знали кат-кад проћи из правца Никшића преко Вељег Дубоког за манастир Морачу, али ова два села су тек крајем 18. века ушла у састав Ровачког племена тако да у то време док су Веље Дубоко и Лијешње плаћали харач нису били саставни део Роваца. У сваком случају Ровца су због свог географског положаја и скровитости била доста заштићена од турака па самим тим и доста самостални у односу на тадашњу турску власт. Били су тврдокорни и трпели глад, немаштину и сваку другу муку али су углавном били слободни, чак и када су формално плаћали харач у неким периодима када је турска власт била снажна и у експанзији, турска нога и формално није крочила у камена Ровца ако не рачунамо тих неколико покушаја да их похарају.   

Да, били су савучени, Турци су прво морали проћи кроз Морачу да би дошли до вас. Углавном су Ровчани ти који су долазили до манастира Мораче како би дали харач Турцима.

Ван мреже Batara1

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 25
Одг: Војводе у Црној Гори
« Одговор #50 послато: Август 29, 2023, 10:51:08 пре подне »
На овој теми се причало о томе да ли је постојала ефективна турска власт у Црној Гори. Довољно је само прочитати докторску дисертацију Бранислава Ђурђева. Још када се на то дода чињеница да је и сама Стара Црна Гора подијењена на нахије (турске административно-управне јединице) је довољна. Међутим, чињеница јесте да је Црна Гора стекла аутономију унутар Османског царства 1513., а та аутономија се задржала и након смрти Скендербега Црнојевића 1530.
Црна Гора престаје да признаје османску власт тек за вријеме Морејског рата 1684-1699. године. Мада је повремене борбе против централне турске власти било и са вријеме Кандијског рата.
Та битка код Љешкопоља, коју сте помињали, је једна од битака за очување повластица које је султан подарио Црногорцима. Дакле, то није била борба за ослобођење или непризнавање османске власти.
 У том периоду, крајем 16. и почетком 17.вијека, локални бегови су почели да угрожавају аутономију Црне Горе. Међутим, они су успјели да само становништво у равничарским крајевима претворити у рају. До тада су границе Црне Горе биле на ријеци Зети и Морачи, а након тога се помјерају на границе 4 нахије. Дакле, тада су Бјелопавлићка равница, Зетска равница и Љешкопоље потпали под директну османску власт. Тамошњем становништву је наметнут рајетински систем, умјесто филуриџијског, ког су уживали од 1513.
И Битка на Косовом лугу 1613.

Што се тиче Брда, тамо је друга ствар. Због разних фактора, Турци губе ефективну власт у племенима. Њихова власт се свела на повремено упадање локалних Турака ради сакупљања харача. Управо су племена и формирана да би се избјегла ефективна турска власт над Србима у том дијелу. Али је чињеница да се турска власт и даље наставља. У том периоду се издвајају племенски прваци, који имају улогу да преговарају са Турцима, да им дају харач, да преговарају са сусједним племенима,... И те племенске прваке је најчешће бирао народ. Исти су потицали из најбројнијих и најугледнијих братстава. Турцима је било свеједно ко ће да представља неко племе, докле год им је овај давао порез. Турци су се уплитали у избор племенских првака једино ако је предходни племенски првак убио локалног бега, или се побунио. Е сад, ту долазимо до суштине. Убиства локалних бегова, четовања, надгорњавања са Турцима, крвне освете са локалним Турцима, битке, прилажење пријатељским племенима у помоћ су биле масовна појава по Брдима, али је увијек турска централна власт надвладавала. Сукоби Брђана и локалних Турака нису никада ни престајали, али су сњ Брђани увијек покоравали скадарском везиру. Та пракса је престала по отпочињању устанка 1788., из којег су бројна племена изашла као слободна (Ровчани, Пипери, Бјелопавлићи и Морачани).

На примјер, Вујо Рајчев је постављен за спахију црногорског од султана.