Иако је незахвално причати о психологији читавог колектива, у овом случају Хрвата, мислим да се више ту ствари поклопило, па да се деси оно што се десило 1941. године. Поред комплекса ниже вриједности (у односу на Нијемце и Мађаре), код Хрвата је пред Други свјетски рат постојао и јак осјећај фрустрације у односу на Србе. Бити под влашћу неког кога презиреш и сматраш инфериорнијим од себе, а притом у ближој будућности осјећаш и потенцијалну физичку угроженост. Не треба заборавити да су Срби у Хрватској што се тиче демографског раста 1941.године били оно што су Албанци на Косову и Метохији 1991. године. Све су то били предуслови да се деси 1941. година у Хрватској.
Комплекс ниже вриједности Хрвата спрам Нијемаца, произвео је неосјетљивост главнине хрватског становништва на садизам усташких извршилаца. Логика је ишла: ако наши узори Нијемци, систематски уништавају Јевреје и непожељне елементе и не налазе ништа лоше у томе, зашто бисмо ми имали моралне дилеме око уништавања Срба који нам исто тако сметају? Нијемци као модел коме Хрвати теже, не могу бити у криву, самим тим ни ми ако их пратимо у злочину.
Иако Свето писмо каже да ученик не може бити изнад учитеља, усташе су тежиле да надмаше своје учитеље. Рецимо, ниједан народ у Европи сем Хрвата и Румуна није кренуо са уништавањем властитог јеврејског становништва, прије него што је био подстакнут од Нијемаца. За ову чињеницу веома добро знају у Јад вашему и често је потенцирају.
Што се тиче садизма и иживљавања над жртвама, на жалост, то није била специјалност само усташа. Тешко је нормалном човјеку разумјети такве пориве, тј. да ли је то психопатологија или се исконско зло пробуди у обичним, нормалним људима у ванредним околностима. Не мислим да је та суровост чак нека посебна специјалност само Балкана, било је тога и у другим дијеловима Европе, када су се за то стицали услови.
У суштини, најгоре је кад "чувари морала" поклекну и кад осјете да је дошао моменат да се иде по принципу "циљ оправдава средство". А то се десило у случају римокатоличке цркве и усташа. То је био други, ни мало мање важан предуслов, да хрватско становништво не реагује на усташке злочине. Чак да римокатоличка црква у Хрватској и нијеотворено подржавала усташе ( а јесте), довољно је било само ћутање и нереаговање исте па да обични хрватски човјек помисли да је физичко уништавање читавог једног народа, морално прихватљива ствар.