Једна од занимљивијих, али исто тако и врло енигматичних археолошких култура је раносредњовековна Комани-Кроја, која се обично датује у период од краја 6/почетка 7. до почетка 9. века, на простору који обухвата северну и средњу Албанију и рубна подручја суседних држава - Црне Горе, Македоније и Грчке. Истражена налазишта ове културе су готово искључиво некрополе, док насеља која су у вези са њима нису истраживана. Први локалитет који је истражен је Каљаја Далмацес (Тврђава Далматинаца у преводу са албанског) близу села Комани у северној Албанији (на обали Дрима); налазе са тог локалитета (које је пронашао 1898. године) је први објавио француски конзул у Скадру Александар Дегранд 1901. године у свом делу "Souvenirs de la Haute-Albanie". Након њега је више, углавном немачких и аустроугарских истраживача, ископавало некрополу на локалитету Каљаја Далмацес (Ипен, Трегер, Рајнах и Нопча). 60-тих година 20. века албански археолози крећу са великом кампањом ископавања некропола ове културе - завршили су ископавања на Каљаји Далмацес, а истражили су новооткривене некрополе у Кроји, Сарди (Shurdhah), Љешу, Букелу у Мирдитима, низ мањих некропола у долини реке Мати итд. Немачки археолог Буле је ископао једну некрополу ове културе на Крфу (локалитет Афион) 1934. године, док је најзападнији истражени локалитет Комани-Кроја културе, Мијеле код Вирпазара у ЦГ, ископаван 1966. године; од 1956. до 1983, у више кампања, истражена су и налазишта ове културе у Македонији, Цигански гробишта код Струге и Свети Еразмо код Охрида; поред ових археолошки истражених налазишта, констатовани су и случајни налази, тако нпр. најисточнији налаз Комани-Кроја културе потиче из села Караташ код Прилепа, случајно нађени материјал потиче и са локалитета "Над село" код Оровника близу Охрида, као и са источне јадранске обале (Кашић код Задра и Дрвеник код Макарске).
Локалитети ове културе су углавном лоцирани у залеђу Драча, отприлике на подручју средњовековног Арбанона и северније од њега (до Дрима), где се налази највећи број налазишта, међутим њени локалитети су проналажени и западније (Мијеле код Вирпазара), источније (Св. Еразмо код Охрида и Цигански гробишта код Струге) и јужније (Афион на Крфу). Некрополе се по правилу налазе у подножјима утврђених насеља, тј. на падинама узвишења, а гробови се обично групишу око црквене грађевине из ранијег (касноантичког/рановизантијског) периода. Гробови немају утврђену оријентацију, али најчешће су запад-исток, док су скелетима руке биле или опружене поред тела или прекрштене на грудима (хришћански обичај). Све ово говори у прилог тези да су сахрањени били хришћани; оно што одудара од овог утиска је да су покојници сахрањивани са мноштвом украса (као део ношње), уз прилоге у виду оружја, керамичких посуда, кресива, итд. Занимљива је чињеница да су налазишта груписана близу важних путних праваца (Драч - почетак Виа Егнације, затим македонски локалитети тик уз горепоменуту саобраћајницу, на обалама Охридског језера; Комани је такође у прошлости био један од важних прелаза преко Дрима) као и у областима богатим рудама и шумом (налази секира и косира су потврдили да су припадници ове културе експлоатисали околне шуме).
Археолошки материјал је разноврстан и представљен налазима оруђа, оружја, керамичких посуда и накита/делова ношње (најзначајнијег сегмента који је у великој мери и дефинисао ову културу). Од накита и делова ношње се могу издвојити специфичне фибуле, копче, метални делови појаса (нарочито карактеристични привесци), наушнице, торквеси, огрлице од перли и крстови; они показују правце више утицаја - преосмишљени касноантички провинцијални облици (нпр. масивне фибуле са посувраћеном ногом), импорт из већих византијских градских центара (нпр. копче типа Коринт, Балгота, Кестхељ-Печуј итд.), ранословенски облици (прстасте лучне фибуле са маском), аварски и утицаји салтовско-мајацке културе (нпр. полукружни и кружни појасни привесци, појасни језичци, итд.). С обзиром на оволики број разноликих утицаја, и хипотезе о пореклу ове сложене културе су биле разноврсне.
