« Одговор #1 послато: Јун 27, 2022, 02:35:11 поподне »
Повест о италијанском језикуУ средњевековној Италији службеним језиком био је латински, но писменим бејаше тек мал део живља, тзв. клерикум и учени људи. Обичан живаљ бејаше везан за свој родни крај и говораше својим завичајним језиком. У Италији их је и до дан данас тридесет и четири. Ти завичајни говори представљају диверзиране огранке народнога говора Римскога Царства и њихова међусобна разумљивост вариира увелико и не мора бити виша него ли је између португалскога и италијанскога. Grandgent 1907: 2–3:
By the end of the first century AD the Romans had conquered the entire Mediterranean Basin and established hundreds of colonies in the conquered provinces. Over time this—along with other factors that encouraged linguistic and cultural assimilation, such as political unity, frequent travel and commerce, military service, etc.—made Latin the predominant language throughout the western Mediterranean.
Савремени италијански није предачки степен ових говора него је један огранак и то флорентински говор; надмоћ над другима стекао је захваљујући комбинацији историјских случаја, од којих је један тај, да је на њем писао у оно време веома угледан писац, Данте Алигјери. Данте је у одређеном степену свестно вршио "language engineering" или прилагођавање у циљу успостављења равнотеже латинске баштине и шире разумљивости.
Рад Данте De vulgari eloquentia и пробуђено занимање за језик у 16. веку побудили је широм Италије распру, која се тиче критерија дефинирајућих савремену књижност и разговорни језик Италије. Ова дискусија је знана под именом questione della lingua (што ће рећи., питање језика ). Постојале су три струје:
1. чистунска, предвођена венетчанином Pietro Bembo, који се залагао за то, да језик мора имати узор у великим писцима Алгјери и Петрарка.
2. Макјавели и Флорентинци који су се залагали за завичајни језик говорен простим народом..
3. Властелински ред, који се залагао за компромисно уношење одлика свих народних говора у књижни језик.
Превагу су однесла начела Бембо и основана је Accademia della Crusca 1583. године с циљем одржања лепе чистоте италијанскога језика на основи римске баштине и то чини до дана данашњега. Данашњи Италијски грађанин испод четрдесет година матерњим сматра само књижни италијански, док је остали живаљ двојезичан.
Народни говори се разликују од књижнога језика не само фонетиком, која одговара степену различитости словенских језика, него и обиљем иностране лексике, на северу германске, а на југу грчке и арабске. Занимљив је факт, да пређе уједињења Италије 1861. године ни 3% житељства није говорило на језику који је данас књижни језик Италије.
« Последња измена: Јун 27, 2022, 02:37:25 поподне сɣнце »
Сачувана
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?