Можемо сродство рачунати овако и онако, али оно што је кључно је - питање колико заједничке "крви" имају људи у одређеној сродничкој удаљености.
Ово је нарочито битно у случајевима ступања у брачне односе.
Сви смо ми, мање више, сродници у одређеном степену, нарочито у срединама где је становништво било прилично статично, - није било досељавања, те се углавном ради о живљу у већој или мањој мери већ орођеној. Нпр. Цетиње, или Петњик код Берана.
Пример: ако узмемо једног човека и његове чукунунуке, поставља се питање - да ли би момак и ђевојка који имају заједничког чукунђеда могли ступити у брак?
Ако узмемо да током ступања у брак њихових предака није било већ неког орођавања, него да је у том периоду било искључиво егзогамних бракова, колико заједничке крви имају ово двоје младих? Мало јаче од 6%
Према важећем праву, нема препреке да они ступе у брак, јер су у 8. степену сродства. Са становишта црквеног права - недостаје им још један степен.
Но, и ово је релативно. Уколико то двоје младих који би можда постали супружници, живе у једној средини, окружени сродницима, њих ће средина посматрати као брата и сестру. Наравно да од тог брака не може бити - ништа.
Но, уколико се момков прађед иселио у неки други крај, па његов син нпр. у Ужице, а девојчин отац нпр. у Нови Сад, па то двоје младих никад нису видели једно друго, нити знају да оно друго уопште постоји, него се упознају као студенти негде на неком факултету нпр. у Београду, - они су једно другом потпуни странци, а ни њихови очеви се вероватно никад нису ни упознали. Чукунђедово име више нико ни не памти. Још ако имају неко сасвим уобичајено презиме - Петровић, Павловић, Марковић... Е, то је већ другачија ситуација.