Порекло становништва > Хрватска - Република Српска Крајина

Жумберачки ускоци

(1/16) > >>

Небојша:
Порекло Жумберачких ускока

Према студији Владислава Скарића "Одакле су жумберачки ускоци", Гласник Српског географског друштва, 1924. године


У две велике сеобе, 1530. и 1538. године, насељен је наново, тада тек скоро опустели, Жумберак новим становништвом, које се још и данас у много чему знатно разликује од затечених старинаца.

По савременим извештајима дошли су ускоци из области, која се простире око данашње босанске, хрватске и далматинске тромеђе, од Гламоча, Унца, Срба и Обровца. Прсма овим извештајима о тим сеобама, не може се ни најмање сумњати ни о вери, ни о народности ових ускока, али тим још није решено питање одакле је тај народ.

Већ из имена, која им се неки пут дају, Seruiani, Rasciani, види се, да се при њихову доласку знало, да они нису аутохтони елеменат оних крајева из којих су ускочили на хрватско земљиште.
Против њиховог аутохтонства у тим крајевима говори и њихова православна вера, које пре тога времена није било ту. Има и других знакова, из којих се може видњти, да крајеви око Обровца, Срба, Унца и Гламоча нису старевина, него задња етапа жумберачких ускока пре њихова прсласка у Хрватску.

Један извештај из 1551. год. спомиње како су Турци на својој граници према Хрватској довели више хиљада Влаха из дубине унутрашњости своје државе. Па као што су Турци овога пута довели народ из унутрашњости, врло је вероватно, да су то практиковали и пре и после, јер се иначе не би могла протумачити изнанадна појава масњ народа православне вере у крајевима где га пре није било.

По томе се може сигурно узети, да су и жумберачки ускоци дошли у крајеве око Гламоча, Унца, Срба и Обровца из удаљенијих крајева турскога царства. Али одакле?

Радослав Лопашић сматра, да данашњи жумберачки унијати, који су потомци православних ускока, имају у своме говору извесну множину "талијанских" речи, којих немају католички старинци у Жумберку. Из тога се може закључити, да су унијати, односио њихови преци, пореклом из крајева блиских приморју или са самога приморја, дакле из данашње Црне Горе, Боке и Херцеговине.

Даље Лопашић тврди, да старије унијатске жене носе косу стуштену крај образа и низ прса. Исти овај начин ношења косе Владислав Скарић је узео као доказ за порекло православног народа у северозападној Босни из крајева, где јс такво ношење косе и данас у обичају, а то су Плав, Васојсвићи и Кучи.

Други доказни материјал за ранију постојбину жумберачких ускока Владислав Скарић "узима" из топономастике и из личних имена и презимена.

У Жумберку и његовој околини постоји више имена насеља, која су необична за овај крај, те сведоче, да су их дали на насељима људи из других крајева, и то однекуд са далекога југоистока.

Та су имена: Бадовинци, Балабани, Басташићи, Голеши, Данчулолић, Дучићи, Кокот, Кордићи, Маршићи, Пилатовци, Секулићи, Стијићи, Тараши, Шимраци, Шобатовићи.

У једном попису ускока из 1551. године  налазе се поред неколико горњих имена још и ова презимена и лична имена: Богдашић, Вигњевић, Врањеш (и Врањешевић), Врс, Вукнић, Вуксановић, Главнићи, Грубач (Грубачић, Грубачевић), Ђурашевић, Ђурмановић, Жеравичић, Клисурић, Кошљанин, Којчин, Лалатовић, Микулић, Оливеровић, Полоја, Прелућанин, Романовић, Селаковић, Сиверовић, Скоројевић, Струјић, Тудор, Херак (и Хераковић).

На другом сам месту Скарић налази жумберачког ускога Ресана Шишмановића. Осим тога, данас се у Жумберку налази унијатска породица са презименом Предојевић.

Највећи део ових имена налазимо на територији која обухвата јужну Херцеговину, Боку и стару Црну Гору заједно са Брдима и околином Скадарског Језера.

Ако се има на уму, да се жумберачки ускоци обично зову Власима т.ј. именом људи претежно пастирскога занимања, и када се има на уму, да су били православне вере, онда отпадају сумње, да би међу њима могло бити људи, који нису пореклом са југоистока, већ из ближих хрватских крајева.

Напред спомњнути знаци, по којима би се могло закључити да су жумберачки ускоци дошли у северозападну Босну и северну Далмлцију из крајева, који су стајали под јачнм романским утицајем нашега приморја, добијају потврду са још једне стране. Од неких 45 ускочких имена и презимена, за 25 се трагови могу пронаћи баш у приморју и његовом ближем залеђу.

У овој се области налази и у топономастици и у именима старијег и данашњег становништва највећи део напред споменутих жумберачких имена.

Ово су та имена:

Балабани својим именом одају јужњачко порекло. Владислав Скарић истиче могућност, да су босански Балабани пореклом из Црне Горе. Један део босанских Балабана је свакако после 1530. доспео у Жумберак.

Басташићи жумберачки имају сродних имена у области од Васојсвића (село Бастахе) до Црмнице (село и братство Бастаћи). Но село оваквога имена има и по Босни, почевши од Фоче, па свс до Ливна и Приједора. И у Рађевини у северозападној Србији има село Бастав. Име јс изведсно од речи бастах, која се више пута налази у дубровачких писаца, а у унутрашњости, чини се није била у јачој говорној употреби. Стога Скарић мисли, да су босанска и рађевинска имена постала од емиграната из приморске области, где је и жумберачким Басташићима порекло.

Наставиће се...

Небојша:
Богдашић има у овој области својих историјских потврда од 13. века. Мушко име Богдаша било је у обичају у Дубровнику од 1279. - 1322., а у Котору као презиме 1333. године. Бокешко село Богдашићи се спомиње већ од 1426. године. У данашњој топономастици има овога имена у Плаву (планина Богдаша) и у околини Билеће. Изван ове области разнели су име исељеници по босанским срезовима Фочи, Рогатици, Ливну и у Славонију.

Небојша:
Вигњевић води порекло од некога Вигња, чије име носи и оној Вигањ Бобан, чији се гробни камен са натписом налази у селу Жакову у херцеговачким Бобанима. Из старијег је времена и онај Хрвоје Вигњевић, кога јс босански краљ Остоја слао 1410. године У Дубровник. Једно село у Љуботињу у Црној Гори зове се Вигњевићи, а једно село у Конавлима Вигњи. Конаваоски Вигњи се спомињу 1433. године. У селу Радећи у Пиперима једно брдо зове се управо Вигањ. Можда са овим именом има везе и локалитет Вигањев Под на северној граници Дробњака. Данашња породица Вигњевићи у Ваљевској Тамнави, која је пре 100 година доселила из Лике, доводи нас ближе Жумберку. Углавном, може се рећи, да је жумберачки Вигњевић из југоисточних области.

Небојша:
Врси имају своје име несумњиво од романског Urso, Оrso, како су се у средњем вeку звале некe властеоскe и грађанске породице на Цресу, у Трогиру, Дубровнику, Котору и Бару. Таквог је порекла сигурно и сeло Врсиње (данас Мрцине) у Конавлима. Других аналогија из других крајева нема, па је сасвим сигурно да су Врси пореклом из ове области.

Небојша:
Вукнић презиме је изведено из имена неке жене Вукне. Оваква женска имена састављена од кратко наглашене основе и наставка на у обичају су данас у Црној Гори и у јужној Херцеговини (Сокнићи у Сарајевском Пољу су доселили из Попова). Али их је и у прошлости било у тим крајевима, о чему сведочи презиме старинаца Боснића у Паштровићима и имена Бјелна, Божма, Драгма и Мирна у Дубровннку у периоду средњег века. Стога Скарић верује да је и овај Иван Вукнић пореклом из ових крајева.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна