Да, видјех да је на простору Семберије главно опустошење наступило баш након 1739. године. Имаш ли можда попис Београдске митрополије из 1735. године који је објавио Руварац? Видим да се тамо помињу још увијек јака српска насеља у Семберији,а након тога слиједи велики пад броја становника.
Гдје мислиш да се у Семберији могло сачувати тог становништва прије 1739. године? Да ли има неких породица за које се претпоставља да припада том старијем становништву? Преци Филипа Вишњића можда? Од досад тестираних на Пројекту да ли сумњаш за неке да би могли бити из тог ранијег слоја?
Све похвале на одличној теми, за коју сам веома заинтересован и из личних разлога. Наиме, како ствари стоје, припадам једној рјеђој подграни Н2, која је, по свему судећи била међу првим групама које су из Бањана и Рудина преко земље Павловића стигле у околину Маглаја крајем 15. вијека. Изузетно сам заинтересован за судбину ових првих таласа миграција на сјевер и дубоко сам увјерен да је добар дио те популације данас преточен у бошњачки, хрватски, па чак и мађарски национални корпус (дио оних који су наставили кретање на сјевер пратећи ширење турских граница). Моји преци се у Батковићу појављују у првој половини 18. вијека са већ формираним презименом и, рекло би се, долазе са сјевера, вјероватно у оквиру једне од повратних миграција. Вјерујем да је управо Батковић (код Ханџића неправилно Батковићи) једно од кључних села за разумијевање кретања становништва у Семберији. Сам назив су, рекао бих, донијели власи између 1533. и 1548, јер се од тада па до 1604. јавља заједно са старим називом Мирковац. Сам назив је вјероватно истог поријекла као назив Батковића (множина) код Невесиња и Прибоја на Лиму, али је старији од оба. У попису из 1604. (преведен је, надам се да ћемо ићи и на објављивање у току ове године) једино је село Семберије у ужем смислу које има примићура, реликт влашког система управљања катунима, што говори само за себе. Једно је од четири мјеста насељена и 1724/25. када су Аустријанци сачинили попис граничара (ту је и мој предак пописан као "стари ускок"). Овај попис је занимљив и због тога што наводи и мјеста која у том моменту нису насељена, уз помињање броја напуштених домаћинстава, што је свакако значајан податак. Недавно је у Истанбулу прибављен попис с краја 17. вијека, још није са сигурношћу датиран, па је тешко рећи је ли сачињен прије или послије Великог бечког рата, али вјерујем да ће додатно употпунити слику, када буде преведен. Рекао бих да тешко можемо говорити о селима у којима су се могли сачувати реликти тог првог таласа миграција, али ако бисмо говорили о томе, кладио бих се на Бродац и Батковић. Међутим, мислим да можемо говорити о томе да тог становништва има разбацаног у разним семберским селима, јер су мијењали локације усљед повратних миграција.
