Вјера и култура Срба > Материјална културна баштина

Опљачкана културна баштина

(1/9) > >>

Amicus:
Нажалост, није мало српске материјалне културне баштине, која је током великих ратова, покрадена и никад враћена.

Опљачкани су музеји, архиви, библиотеке... али и многе приватне збирке, пре свега уметнина, а онда и других вредности, које су имале статус културне баштине.

Пошто је већина наведеног и дан данас расута по земљама Европе, да не кажем Европске Уније, наслових и тему тако "Шта нам дугује Европа?".

На овој теми покушаћемо се дотаћи свих званично забележених похара које је наша културна баштина преживела током ратних пустошења XX века.

Као један од примера, навешћу судбину Војног музеја, основаног септембра 1904. године, коју је претрпео у Првом светском рату:


--- Цитат ---Крајем 1915. године при општем повлачењу, збирке Војног музеја, спаковане су у два вагона, заплењене су код Сталаћа од стране мађарских трупа. Један део предмета је разнет, а други део пренет у пештански Војни музеј.

После Првог светског рата предмети пренети у Пешту деломично су враћени у земљу. Међутим, пошто није дошло до обнављања Војног музеја све до 1934. године, овај као и остали материјал несистематски скупљан у току рата, и после рата, иницијативом појединаца, необрађен и несрешен, налази се по разним војним складиштима и арсеналима.
--- Крај цитата ---

Извор: Београдски музеји, Годишњак града Београда, година I, 1954, стр. 324

Ови подаци се могу наћи и на страницама Војног музеја у Београду:


--- Цитат ---Када је 1904. године отворена прва постака, у Музеју је већ била збирка од 232 заставе. Нажалост, иако евакуисана са осталим предметима ова драгоцена збирка је похарана. Део збирке је 1920. године, захваљујући труду репарационе комисије, враћен из Пеште.
--- Крај цитата ---

Извор: Анђелија Радовић, Збирка застава до 1918. године, Војни музеј

У свом говору, поводом поновгног отварања Војног музеја 1937. године, тадашњи министар војни генерал Љубомир Марић, говорећи о прошлости музеја, помиње и тај догађај:


--- Цитат ---Али, нажалост, и ова наша тековина била је као и многе друге кратког века. Велики и судбоносни догађаји 1912 и 1913 године, а одмах потом 1914 до 1918 не само да зауставише даљи развој и напредак Музеја већ га потпуно уништише. Сви покушаји да се Музеј спасе остали су узалудни. Збирке Музеја спаковане у два вагона евакуисане су до Сталаћа где су пале непријатељу у руке и деломнчно разграбљене а деломично пренете у Пештански војни музеј. После светског рата оне су тамо пронађене и враћене у отаџбину и сад се налазе у овом Музеју.
--- Крај цитата ---

Занимљиво, иако би се према горе поменутој литератури под појмом разнет, можда очекивало експлозијом разнет, из речи министра видљиво је да се под тим подразумева разграбљен, дакле покупљен од појединаца који су се нашли у датом тренутку у прилици да опљачкају вагоне, а да је оно што нису могли покрасти прослеђено даље ка Пешти.

На крају, исти министар констатује да су после рата збирке тамо нађене, и враћене у земљу, што се опет не слаже са горе наведеним деломичним повратом заплењеног, али могуће да је министар хтео оставити утисак да је репарациона комисија одрадила свој посао ваљано.

Amicus:
Колико год трагично изгледала судбина збирки Војног музеја у Београду, још је трагичнија она Државног музеја на Цетињу.

Лист Правда од 21. фебруара 1939. године, за овај музеј поред осталог пише:


--- Цитат ---Једна од првих знаменитости Цетиња, поред Иванбегова манастира, јесте, без сумње, његов државни Музеј, смештен у дворцу покојног краља Ннколе. Горњи апартмани дворца намештени су данас, отприлике, као што су и били, а доњи служе за музеј, државни архив и библиотеку. У музејском одељењу чувају се археолошки, историјски,
етнографски и уметнички објекти који се односе на Црну Гору. У архивском одељењу чувају се сва документа и рукописи који се односе на прератну Црну Гору, а у библиотеци све књиге, које имају везе с Црном Гором. Данашњи Музеј је основан тек септембра 1926 године.

Прератни музеј био је основан још 1893 године. У току две деценије у њему је било гомилано огромно уметничко и историјско богатство. Нажалост, за време Свстског рата и окупације Црне Горе и Цетиња прератни музеј с библиотеком је потпуно опљачкан од окупатора и неодговорних елемената.
--- Крај цитата ---

Оно што није покрадено, затечено је у изузетно лошем стању, о чему сведочи Душан Вуксан, коме је била поверена обнова музеја:


--- Цитат ---Крајем 1926 године одредило ме је Министарство просвете да приступим уређењу музеја. Стање које сам затекао није могло бити горе. Намештај и слике биле су нагомилане у неколико одељења Старог Двора, а све набацано једно на друго. Библиотека је претстављала гомилу књига, које су испуњавале неколико соба. Архив, који је био закопан у земљу још 1918 а откопан тек 1923 године, био је још мокар и требало га је сушити. Архив у подрумнма остављен је на милост немилост мишева. Један део архива налазио се у манастиру цетињском, а други на тавану Дома Слободе, откуда га је равзлачио и разносио свако, ко је пре стигао. Старо оружЈе и старе ратне заставе биле су разбацане по тавану, и тако даље.
--- Крај цитата ---

Amicus:
Украдена историја: Држава још нема списак опљачканог

Борис СУБАШИЋ | 19. новембар 2011. 20:45 | Коментара: 1
Широм света расуто је на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (4): Закони који регулишу заштиту културног наслеђа биће усвојени до 2014. године

ЗАИНТРИГИРАНИ тврдњама стручњака да Србија нема институцију са задатком да систематски трага за српском баштином расутом по свету, пописује је и враћа, макар у облику каталога и копија, обратили смо се Министарству културе и тражили одговор да ли се и зашто национално наслеђе препушта забораву.

С обзиром на то да Србија враћа Хрватској уметничко благо које припада црквама и манастирима СПЦ на њеној територији, тражили смо одговор од Министарства да ли постоји и обрнут процес, да се нашој држави враћају уметнине и реликвије које је НДХ опљачкала још током Другог светског рата.

У Министарству објашњавају да ову област регулише Царински закон и да је Србија потписница међународних конвенција којима се регулише ова област: Конвенције о мерама за забрану и спречавање недозвољеног увоза, извоза и преноса својине културних добара, Унеско 1970, и Конвенције за заштиту културних добара у случају оружаних сукоба.

- Међутим, чињеница је да то није довољно јер тим конвенцијама није прописан начин враћања робе, осим одредбе да се молба за повраћај шаље дипломатским путем - каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе. - Зато ће сет закона који регулише заштиту културног наслеђа бити усвојен најкасније до 2014. године, према плану Владе Србије за усклађивање прописа са законодавством ЕУ.

На питање да ли имамо целовит списак културне баштине који се налази ван земље, у Министарству одговарају да постојећи закони одређују да регистар културних добара воде установе заштите по врстама културих добара. Они цитирају чланове закона по којима је Архив Србије задужен да се бави заштитом архивске грађе, али и истраживањем и копирањем комплетне грађе у иностранству која је од посебног значаја за историју Србије.
- Како је тај посао обављан дуго времена показује чињеница да је садашњи директор приликом доласка у ову институцију 2008. открио гомилу нераспаковане документације која је још раних седамдестих стигла из Беча - подсећа др Владимир Давидовић, стручњак за међународно право и некадашњи секретар САНУ.

Народни музеј у Београду по слову закона „обавља послове у погледу уметничко-историјских дела, као и послове око старања о очувању уметничко-историјских дела од посебног значаја за историју и културу Републике Србије која се налазе у иностранству“.

- Народни музеј није отворен за посетиоце већ десет година, па грађани не могу да виде ни овдашње благо, а камоли оно из иностранства - каже др Никола Кусовац, негдашњи кустос Народног музеја. - Док сам радио у музеју један од главних задатака био је прављење изложби српске баштине која се налази у другим земљама, а користили смо ту прилику да је рестауришемо и заштитимо. Пошто музеј не ради та пракса више не постоји, а нисам сигуран ни у каквом су стању овдашњи материјал.

Министарство у одговору цитира и члан закона по коме Народна библиотека Србије, између осталог, обавља делатност заштите старе и ретке књиге од посебног значаја за историју и културу Србије која се налази у иностранству.

На сајту библиотеке је у дигитализованом облику могуће видети само старе рукописне књиге из Србије које су из манастира сакупили однели и сачували Јернеј Копитар и Павел Шафарик, а данас се налазе у музејима у Љубљани и Прагу. Посебан парадокс је да у дигиталном облику можемо видети и књиге из Збирке Честера Битија, које су 1915. украдене из збирке највреднијих књига Народне библиотеке у Београду. Нажалост, још око 5.000 књига и рукописа од Санкт Петербурга до Вашингтона није нам доступно.

АРХИВАРИ СЕ НАДМУДРУЈУ

ПРАВО на реституцију архивалија покрадених током Првог светског рата признато је Краљевини СХС сенжерменским мировним уговором са Аустријом 1919. године, на основу којег је 1923. године закључен Архивски споразум о враћању архивског материјала Србији.

- Међутим, Аустрија је захтевала ревизију споразума, па је његово спровођење прекинуто 1926. године - каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе. - Према расположивим подацима, током окупације Србије само у периоду од јула 1941. до септембра 1942. у Беч је послата архивска грађа у количини од 579 сандука, 4 фасцикле и 88 посебних аката.

Међутим, подаци секретара југословенске комисије за реституцију др Војислава Јовановића Марамба, који су тек недавно објављени, после 60 година скривања, говоре да је из Србије током Другог светског рата опљачкано око 40 вагона историјских докумената!

У Министарству културе наводе да је након рата обновљено спровођење Архивског споразума, али тек 1958. закључивањем протокола са Аустријом. Овим документом је реституцији опљачкане документације у Првом светском рату додата и реституција културних добара однетих за време Другог светског рата у Аустрију.

- Југословенски експерти су 1960. саставили листу југословенских захтева на око 1.000 страна, која је предата аустријској влади - каже Ана Суботић. - Међутим, поново је дошло до прекида, а рад на реституцији је настављен 1975. и трајао је до 1991, до када је обављено 11 примопредаја архивске грађе.

Извор: Вечерње новости

Amicus:
Нисмо пописали отето српско културно благо

Д. МАТОВИЋ | 14. децембар 2014. 21:45 | Коментара: 2
Србији и СПЦ Хрвати нису вратили ништа од опљачканих реликвија, али зато траже и оно што им не припада. Нису урађене ваљане евиденције предмета, а не можемо да потражујемо оно за шта немамо никакву документацију, тврди Марко Омчикус

ДУЖЕ од 70 година траје прећуткивање о уништавању и пљачки око 460 српских цркава за време Анте Павелића. Древне српске иконе, књиге и архиве, које су избегле усташке ломаче, покрадене и склоњене у тамошње институције културе, до данас нису враћене. Док хрватска држава има прецизан списак шта од уметничког блага Српске православне цркве треба да се врати на њену територију, наше Министарство културе до сада, ни у једном сазиву, није поставило ниједан захтев за реципрочан повраћај српског културног блага!

Нема одговора ни на питање где је из похараних храмова у ратном вихору током деведесетих нестало српско културно наслеђе. И док ми „поштено“ носимо имовину СПЦ на територију друге државе, нама отето - не враћају. А та, српска баштина, која се налази на списку културних добара које потражују Хрвати, није ни опљачкана, ни отуђена, већ спасена - да не доживи судбину огромног блага које је систематски уништено у НДХ.

Зашто се тако ради покушао је да нам објасни Марко Омчикус, некадишњи директор Републичког завода за заштиту споменика културе и дугогодишњи члан мешовите српско-хрватске комисије за повраћај културних добара:

- За разлику од нас, Хрвати имају прецизан попис инвентара у свим црквама. Наши истраживачи бавили су се репрезентативним примерима, а оно што је мање ексклузивно није потпадало под њихову сферу интересовања. Оно што је млађе од 15. века ретко кога је интересовало. Нису урађене ваљане евиденције предмета, а не можемо да потражујемо оно за шта немамо документацију.

Према нашим сазнањима, било је, ипак, истраживача који су до детаља описали српске храмове у Хрватској. Те спискове објавили су у књигама-каталозима. До тих књига се, међутим, тешко долази.

- Изношење и разношење културних добара није било предмет разговора на досадашњим састанцима мешовите комисије - открива Омчикус. - Углавном смо разговарали о културним добрима која се налазе на хрватском списку. Можда би неко из новоизабраног сазива српског дела комисије могао да затражи да се уради ревизија тог пописа и да се коначно на том списку нађу и ствари које су до сада прескакане. Када се обрађује црква која је културно добро и сви предмети који су у њој, такође, имају исти статус. Наши људи то, међутим, нису озбиљно схватили и зато немамо прецизне инвентаре. Хрвати тачно знају шта потражују, ми, нажалост, немамо спискове.

На питање да ли су од хрватских колега затражили да им макар позајме комплетан списак уметнина које су нестале, Омчикус одговара:

- Нисам тражио, добио сам. ИКОМ је у Републички завод донео дискету са списком предмета које Хрвати потражују. Та дискета је послужила за контролу извоза уметнина. Свака ствар за коју се тражила извозна дозвола проверавана је према том списку. Нисмо пронашли ниједну. Та дискета се вероватно и данас налази у Заводу. Хрвати су својевремено надували бројке, али су сад тензије спуштене.

Питање које се, такође, прећуткује је колико је српске баштине држава Хрватска спасла и колико је украдених српских уметничких предмета и црквених реликвија вратила.

- Резултати, по том питању, врло су мршави - истиче наш саговорник. - Нико не оспорава да је било пљачке. Пљачкаши су појединици који су у то време видели неку материјалну корист или су те предмете узимали као трофеје. Али, оно што су урадиле наше стручне екипе у време рата никако се не може подвести под то. Они су те предмете пренели у Србију и збринули на безбедно место.

Омчикус сматра да тај материјал треба да се врати тамо одакле је однет, јер је то српски белег на том простору и доказ да су Срби ту живели.

- Обавезе и једне и друге стране су јасно дефинисане. Хрвати обнављају српске светиње, а ми тек кад их обнове враћамо уметничко благо. Повратак предмета прати повратак народа. Манастир Крка је жив, благо је тамо враћено. Где нема српског народа, ништа није враћено. Ни Хрвати не желе да узму нешто што не могу да чувају.

Наставак следи...

Amicus:
У рату деведесетих српски храмови и остало црквено уметничко наслеђе СПЦ били су први на удару. Ти храмови представљају верски и национални идентитет српског народа на тим просторима. Пакрачки Владичански двор је опљачкан, гранатиран и демолиран. Резиденција загребачко-љубљанског митрополита у Загребу је минирана. Владичанска кућа у Карловцу је опљачкана, демолирана и минирана. Стара Епископска књижница у Пакрацу, једна од највреднијих српских библиотека, опљачкана је, а вредни стари рукописи се и данас препродају широм Европе. Ризница старе Епархије пакрачке, у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане и многобројних храмова, опљачкана је и уништена.

Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела познатих иконописаца и сликара од 16. до 20. века. Број икона на иконостасу креће се од 20 до 50, па чак и 70. Најнижи просек би био 35 икона, не рачунајући остале иконе, целивајуће, литијске, заветне... Када се овај најнижи просек од само 35 икона на иконостасу помножи са бројем порушених храмова, добија се збир од више од 7.000 уништених икона. Оволико уништених ликовних дела за сваки народ представља огроман губитак. Доста тога опљачканог у последњем рату нашло се у антикварницама широм Европе. Доношене су старе књиге из епископске књинице у Пакрацу. Такође, нуђене су из осјечких цркава не само иконе, већ и вредни портрети...
- Бивши директор Музеја СПЦ Слободан Милеуснић је својевремено направио фонд за откуп тих предмета, који су се нашли на тржишту. Знам да су се у Мађарској појавили примерци ретких књига из пакрачке библиотеке, и он их је купио.

Највећа пљачка и уништавање српске баштине, ипак, се одиграла у Другом светском рату на простору НДХ. Ни данас се прецизно не зна шта је од изнетог из Србије уништено, а шта покрадено, јер су регистри први завршавали у пламену. Велики део сачуваног блага Милешеве налазио се у 20 сандука у скривници манастира Крушедол, до ноћи између 24. и 25. маја 1941, кад су их усташе однеле у Загреб. Тек 11. јула те године део скупоценог златног посуђа, драгоцених књига и слика предат је Музеју за умјетсност и обрт.


Захваљујући ентузијазму неколицине људи, пре свега професору Радославу Грујићу, део опљачканог блага из Загреба је 1945. враћен у Београд. Међутим, мало је познато да су комунистичке власти поново велики део те наше баштине вратиле у Загреб, у разне музеје.

Као посебно важан део тог блага су инкрустрирана врата која су стајала између припрате и наоса, опточена седефом и белом слоновачом. Ипак, највећа вредност је плаштаница проткана златом из 16. века, дар влашког војводе, веома везаног за Милешеву. Највећи проблем је што музеј митрополије, као и многи други, поседује велики број предмета који су 1945. враћени, али без записа о томе одакле потичу, што није случајно, јер се тиме оспорава право на враћање правом власнику.

- Културно благо Срба опљачкано у НДХ, које се и данас налази у хрватским институцијама, стечено је ратним злочином који никад не застарева и можемо увек да га тражимо. Али, потребна нам је документација - потврђује Омчикус. - Имамо ли је? Немамо. Ко је крив због тога?!

НА КРАЈУ - МИНИРАНО

Током Другог светског рата из српских цркава и манастира на територији НДХ опљачкано је четрдесет вагона црквено-уметничких драгоцености. После рата, Српска православна црква успела је да поврати десет вагона блага, углавном опљачканог у Србији и Војводини, а најзаслужнији за то је професор Радослав Грујић, тадашњи директор Музеја СПЦ. Од преосталог уметничког материјала оформљен је Музеј Срба у Загребу, који је, после неколико година, претворен у Одјел Повјесног музеја Хрватске, да би се седамдесетих година све то благо стопило у Повјесни фонд Повјесног музеја Хрватске. Српска православна црква сваке године је потраживала преостали део опљаканог блага, али је успела да га добије тек после смрти Јосипа Броза. Од тог материјала оформљени су Музеј СПЦ у Загребу, ризница у Пакрацу и Музеј са архивом и библиотеком Епархије горњокарловачке СПЦ у Карловцу. Али, у последњем рату све је то минирано.

Извор: Вечерње новости

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна