Порекло становништва > БиХ - Република Српска

Врбљани,Бусије, Ваганац, Рибник . . .

<< < (3/3)

drajver:

--- Цитат: Prolke96  Мај 23, 2022, 03:23:49 поподне ---Pozdrav
Ja sam Prolić iz Subotice. Deda mi je rodjen u Trijebovu kod Mrkonjića. Slava nam je Miholjdan. Uglavnom svi Prolići su oko Mrkonjića,iz priče. Pradeda je imao 5oro braće i sestara. Većina je kod Kikinde. Tata je tamo i rodjen kad su došli 67 68e iz Mrkonjića.

--- Крај цитата ---

Добро би било да нешто о поријеклу својих Пролића напишете на сљедећој теми:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6622.msg172574#msg172574

vojislav.ananic:
                                          ЗМИЈАЊЕ

       Област у Републици Српској не носи назив по змијама, већ јој име долази од турске речи "зимија", како су се називали немуслимански поданици у Османском царству. Народ је онда то упростио и тако је остало Змијање. Велико је некад старо Змијање било, пре Косова. Старији Змијањци се, обично воле нашалити како се у оскудна времена, а код нас су таква скоро увек била, све скупља и смањују се, улази у се, те се тако и Змијање смањило и још се смањује, па једни кажу да се „право Змијање” смањило само за један мали део на западној страни и мало већи на северној. На западној се, веле, од реке Сане, после пута којим се иде за Бањицу и Соколово, у левом полукругу стигне до пред Бронзани Мајдан и онда, кад вам лево остане Тимар, Поткозарје и Козара, идете десно све путем до Врбаса код Бање Луке, па уз Врбас до пред Мркоњић Град, па низ речицу Бањицу сиђете опет до Сане. Други кажу да је Змијање само Мањача и под њом села: Стричићи (у ком је рођен 1877. године Петар Кочић), Стражице, Ситница (Каваз Чолак са косовске Ситнице ту оста. Због тога што је из Ситнице са Косова, прозову врело и насеље Ситница), Локвари, Дујаковићи, Лусићи, Соколово, Горње и Доње Ратково, Добрња, Шљивно, Зеленци, Радманићи и Вилуси,  то јест, чак и без села: Кмећани (у којем је манастир Гомионица), Мелина (одакле је Давид Штрбац), па Горњи и Доњи Перван, Голеши Ђуре Дајмановића на једној и Чађавица и Драгорај на другој страни.

Биће, ипак, да су градови Кључ, Мркоњић Град и Бања Лука колико-толико сигурни граничници, а о северо-западном рубу Змијања. То са Змијањем је, чини се, исто као са Шумадијом; обе те области немају јасне границе, па их они што су на рубовима проширују, како ко, кад и колико, а они што су у средини области само себе виде као Змијањце или Шумадинце.

Само Змијање је насељено још давно и никада није било под турском влашћу. Основни правац досељавања у том периоду, за већину породица ишао је из северне Далмације преко Ливна и Гламоча, села око извора реке Сане и околине Мркоњић-Града. Овај правац досељавања, у основним цртама, поклапа се са античким, средњовековним и савременим путем Бања Лука–Сплит. Данашње становништво села са Змијања води порекло од становништва пописаног у дефтерима из 1541-ве и оног из око 1563. године. За порекло становништва пописаног у дефтерима из XVI века може се прихватити мишљење, по коме су турска освајања затекла ово становништво на територији Змијања. На Змијању је и Бог вазда био присутан. То је централни део Босанске Крајине и заузима још од половине 16. века сав простор измећу крајишке реке Врбас на истоку и Сане на западу, планине Козаре на северу и Мркоњић Града и Кључа на југу. Топографско име Дујаковци, први пут се спомиње у турским пописним дефтерима 1541. године. Од најстаријих времена до данас Змијање је насељено Србима православне вере. Остало је записано и да је падом Кључа 1463-ће пало босанско краљевство, али не и Змијање. Ову врлетну област притиснуће турска сила и ордија тек 65 година падом Јајачке бановине (1528), односно 47 година после пада Херцеговине.

Змијањском нахијом су управљали домаћи људи, кнезови и примићури. Аутономија се надаље огледала у непостојању тимарског система, у слободи коју није имала раја у другим деловима освојене земље, па право на своју веру и домаће свештенство. Змијањци су били искључени из постојећег пореског система и та аутономија је истрајно брањена при чему ваља имати у виду и повластице које су проистицале из мартолошке службе Змијањаца што је знатно доприносило свеукупној аутономији нахије.

На путу по ободу Змијања с јужне стране према источној, била је, а и сад је мало има на стени изнад реке Сане: кула мотриља са именом Призрен. По легенди о времену пада Босне чуло се шездесетих година прошлог века, Стефанова удовица Јелена Томашевић, иначе кћер Лазара Бранковића и Јелене Палеолог, кренула је из тог змијањског Призрена, па преко Сане и Рибника отишла далеко од Змијања и кроз шуме испод Клековаче стигла чак до близу данашњег Дрвара где се у једну сличну кулу склонила од Турака, „ако би је почем гонили”.

Први је кнез Ратко из половине 16-ог века са седиштем у Доњем Раткову, код Среденика, по коме је и Ратково добило своје име. Крај има богату епску традицију и свога јунака од Змијања Ратка који је опеван у народној песми овога краја. Помимање Змијања је неодвојиво од Кочићеве појаве у нашој књижевности. Будући да Мањачка висораван историјски није довољно истражена, нема систематски написане историјске грађе за шири простор, па ни за Дујаковце. Зна се да је Змијање у средњем веку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287-ме, са селима у чијем се саставу помињу и Дујаковци, не тако далеко од Сане.

По усменом предању која су наглашена у овом селу, због специфичности историјске прошлости, ушушкан простор планинског масива око Дујаковаца, у отоманско време, био је сигуран простор где су многи Срби тражили спаса од турског зулума. Ово место има свој континуитет трајања више векова. Дујаковчани су преживљавали разне ратове, страдања и недаће, а исто тако и два светска рата. Борилачка прошлост Змијањаца снажила је њихову ослободилачку идеју, а сазнање о чувању своје аутономије у одбрани верске и националне индивидуалности током векова под туђинском владавином учинило их је нешто другачијим у односу на суседне крајеве и људе. Овај народ Змијања и Дујаковаца чувао је своју веру, обичаје, начин живота проткан разним фолклорним обичајима на црквеним зборовима (чувен је „Кочићев збор“ за Велику Госпојину, крсним славама, божићним обичајима, кроз женидбу, удају, надимке и разна друга дружења и весеља.

vojislav.ananic:
У писању овог текста о Змијању сам се служио подацима из књига:
др Драгица Р. Гатарић, НАСЕЉА ЗМИЈАЊА – АНТРОПОГЕОГРАФСКА ПРОУЧАВАЊА – БЕОГРАД, 2018.; Душко М. Петровић: ДРУШТВО „СВЕТИ САВА“, БРАТСТВО XXI, Београд, 2017.

Навигација

[0] Индекс порука

[*] Претходна страна