Аутор Тема: Шекулар  (Прочитано 184558 пута)

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Шекулар
« Одговор #280 послато: Јул 05, 2016, 01:45:43 поподне »
Оно што је занимљиво је да је, заправо, у Горњем Полимљу веома мали број словенског становништва прешао у ислам после 1690. У ислам су углавном прелазили одсељеници у крајеве где је била јача турска власт.

Јача исламизација се види у плавско-гусињској области (али и тамо су у ислам углавном прелазили дошљаци из Брда и Малесије, док је староседелачко становништво већином предигло на север у Великој сеоби) и средњем Полимљу - Бихор, Љубовиђа, Вранеш, Кричак, итд.

Пала ми је на памет породица Кочан из Бихора која је И2а Динарик Југ, а која је по свему судећи на ислам прешла послије 1690. године. Веома је генетички блиска православним Бубањама из истог краја.

Беговићи из Расова су на ислам прешли заиста раније.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #281 послато: Јул 05, 2016, 01:55:23 поподне »
Можда ми имамо неки погрешан стереотип када посматрамо оновремена села, племена, крајеве.
Видимо да је сељакања људи било у сва времена, и знамо за много случајева да неки човек или породица предигну и населе се у неком другом крају из разних разлога. Временом, од њих се развије читаво братство. Неопходан услов био је да тог појединца / породицу у том новом крају старо становништво прихвати.

Све и да је Чера био из Шаље, не верујем да се много разликовао од Величана, ни изгледом, нити начином одевања, а вероватно се служио и албанским и србским језиком.
Наравно, свакако би у прво време био на одређеној провери, јер је могао бити турски шпијун, или неки проблематичан тип (нпр. да краде или спопада стариначке жене). Уколико би се показао као пристојан човек, зашто га не би прихватили?

Када погледамо попис становништва Скадарског дистрикта са почетка 15. века, видимо колико је по градовима и селима живело измешано словенско, влашко и албанско становништво. Отуд, зашто не би било у Шаљи људи који носе хаплогрупу ДС? И зашто не би један Шаљанин добегао у Велику?

Опет, можда се он због нечега лажно представио и измислио досељење из Шаље. Можда су га тако прозвали по неком догађају, као што васојевички Кастратовићи, ако је тачно оно што су забележили извори о њима, носе то презиме не зато што су од племена Кастрата, већ по претку Лаки, који је из одређених разлога добио надимак - Кастрат. Постоји много могућности, које ћемо ми овде тешко утврдити, осим ако се нађемо још неки хаплотип из окружења који би указао на неки ближи одговор.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Шекулар
« Одговор #282 послато: Јул 05, 2016, 02:23:54 поподне »
Ето, мали је свет.
Колико се сећам, у случају Миљана Бабића се управо Јошаница спомиње. Не знам колико је код вас често име Керо. Ако се још и временске одреднице поклопе, биће да је Миљан био у служби код твог претка.
Миљан је у Ругови био негде 1860-их, а најкасније до 1875. Кад је живео твој предак Керо Садрија?

Da, on je ziveo u to vreme. U to vreme nasa kuca imala malo muskih sposobnih za rad (posto smo se krvili sa jednoj familijom, te smo imali nekoliko poginulih) te je logično da su trebali radnika.

Ван мреже Чера

  • Гост
  • *
  • Поруке: 17
  • I2-PH908>FT276002
Одг: Шекулар
« Одговор #283 послато: Јул 09, 2016, 11:28:23 поподне »
Везано за Черине потомке из Велике, оно што је мени падало напамет јесте могућност да је то читаво предање о Черином поријеклу из Шаље измишљено.
Укратко мислим да је у том крају послије Велике Сеобе ситуација за преостало српско становништво била веома тешка, што је и натјерало један број да пређе у ислам, други дио да направи неки облик малих племена попут Шекулара, па у једну руку и Величана, а остали су могли да се колико толико "обезбједе" измишљеним причама о рођачким везама са великим племенима.
У време кад је мој предак Чера (због крвне освете) из села Черем (област Шаља) дошао у Велику (вероватно после Велике Сеобе) село је било потпуно опустело. У њему су остали да живе једино Живаљевићи (кажу да потичу од Живаља из Пипера) и Петровићи (од Васојевића).
Село Черем се налази у близини албанско-црногорске границе у подножју Проклетија. Да је Чера био католик, како се у неким предањима тврди, не би бежао у непознато на ову страну где живи православни живаљ него би из Черема побегао међу своје. Околна Гусињска села где живе Aлбанци (клименти) су му била ближа него Велика, а и међу својима би се најлакше сакрио.
На путу према Велици, Чера са своја два брата кратко се задржава у село Хоти надомак Плава (у то време село је било насељено албанским живљем). Ту су се наводно посвађали са Турцима па су се браћа морала раздвојити. Чера бежи према Велици, а браћа у правцу Метохије. Наводно један је отишао у Истинић (Дечани), а други у околину Ибарског Колашина где су примили ислам.
Велика је у то доба била окружена са једне стране Плавско-гусињским вилајетом којим су господарили Турци, са друге стране Руговом (Руговци су често упадали на територију Велике крали нам стоку и отимали нам жене и девојке па смо због тога углавном ратовали). Са треће стране Велике налазе се села Горња Ржаница и Пепиће које заузимају Турци да би нам прекинули везу са Васојевићима и у њима граде карауле и насељавају исламизиране Албанце да би утврдили границу. Једина веза Величана са православним живљем је била преко четврте стране, преко Шекулара.
Због поштовања свога завета да не приме никога друге вере у своју средину и да тако одрже своју веру, Величанима осим православне свака друга вера је била неприхватљива и тешко је поверовати да су према католицима били благонаклонији него према исламу. Покушај исламизације Величана од стране Турака није успело ни у најтежим ситуацијама. То у својој књизи Плавско-гусињска област каже и Андрија Јовићевић.
Преосталим Величанима после Велике Сеобе било је веома тешко. Остало их је мало у окружењу, на ветрометини и морали су се сналазити и довијати на разне начине да би преживели. Што би рекао Његош у Горском вијенцу:

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове
сирак тужни без ниђе никога...

У праву сте господине Синиша. Лако може бити да је цело предање о Черином пореклу измишљено. Та варијанта је мени реалнија него ова која каже да се Чера католик из Шаље доселио у Велику. Вероватно су се Величани морали некако обезбедити. Измишљеном причом о Черином пореклу покушали су да се родбински повежу са климентским племенима Шаље и Хоти, а преко исламизиране браће који су наводно отишли пут Метохије са Албанцима који су примили ислам.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Шекулар
« Одговор #284 послато: Јул 09, 2016, 11:54:17 поподне »
У време кад је мој предак Чера (због крвне освете) из села Черем (област Шаља) дошао у Велику (вероватно после Велике Сеобе) село је било потпуно опустело. У њему су остали да живе једино Живаљевићи (кажу да потичу од Живаља из Пипера) и Петровићи (од Васојевића).
Село Черем се налази у близини албанско-црногорске границе у подножју Проклетија. Да је Чера био католик, како се у неким предањима тврди, не би бежао у непознато на ову страну где живи православни живаљ него би из Черема побегао међу своје. Околна Гусињска села где живе Aлбанци (клименти) су му била ближа него Велика, а и међу својима би се најлакше сакрио.
На путу према Велици, Чера са своја два брата кратко се задржава у село Хоти надомак Плава (у то време село је било насељено албанским живљем). Ту су се наводно посвађали са Турцима па су се браћа морала раздвојити. Чера бежи према Велици, а браћа у правцу Метохије. Наводно један је отишао у Истинић (Дечани), а други у околину Ибарског Колашина где су примили ислам.
Велика је у то доба била окружена са једне стране Плавско-гусињским вилајетом којим су господарили Турци, са друге стране Руговом (Руговци су често упадали на територију Велике крали нам стоку и отимали нам жене и девојке па смо због тога углавном ратовали). Са треће стране Велике налазе се села Горња Ржаница и Пепиће које заузимају Турци да би нам прекинули везу са Васојевићима и у њима граде карауле и насељавају исламизиране Албанце да би утврдили границу. Једина веза Величана са православним живљем је била преко четврте стране, преко Шекулара.
Због поштовања свога завета да не приме никога друге вере у своју средину и да тако одрже своју веру, Величанима осим православне свака друга вера је била неприхватљива и тешко је поверовати да су према католицима били благонаклонији него према исламу. Покушај исламизације Величана од стране Турака није успело ни у најтежим ситуацијама. То у својој књизи Плавско-гусињска област каже и Андрија Јовићевић.
Преосталим Величанима после Велике Сеобе било је веома тешко. Остало их је мало у окружењу, на ветрометини и морали су се сналазити и довијати на разне начине да би преживели. Што би рекао Његош у Горском вијенцу:

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове
сирак тужни без ниђе никога...

У праву сте господине Синиша. Лако може бити да је цело предање о Черином пореклу измишљено. Та варијанта је мени реалнија него ова која каже да се Чера католик из Шаље доселио у Велику. Вероватно су се Величани морали некако обезбедити. Измишљеном причом о Черином пореклу покушали су да се родбински повежу са климентским племенима Шаље и Хоти, а преко исламизиране браће који су наводно отишли пут Метохије са Албанцима који су примили ислам.


Dobro Čero,
A kako onda objašnjavaš da je kod Istićana sačuvano potpuno isto predanje kao kod vas ako ne potičete od zajedničkog pretka.

Niko ne dovodi u pitanje da si ti Srbin ili Crnogorac, kao što niko ne dovodi u pitanje da su neke Albanske familije kao naprimer Stojkaj u tom istiniću bili Srbi.

Čemu sve to, kad ovaj forum i sve analize pokazuju da su svi na balkanu izmesani i da je samo sticaj okolnosti proizveo od svih nas ono sto smo danas (Srbi, Albanci, Bosnjaci ...)

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #285 послато: Јул 21, 2016, 07:31:24 пре подне »
Прије 140. година на Св. вел. муч. Прокопија, ( 8.јула по старом календару) догодио се Бој на Шекулару. Међу 6. већих и 27. мањих битака у Вељем рату (црногорско- турски рат 1876-1878.г.) посебно мјесто има овај бој.  Рат је окончан побједом Црне Горе, и Црна Гора  је из њега изашла као међународно призната држава. Међу већим биткама била је пресудна битка на Вучјем Долу. Ту су и битке на Фундини и брду Тријебач. Остале битке, па и Бој на Шекулару су некако остале у сјенци, што не умањује њихов значај. Здружени Шекуларци, Васојевићи и Србљаци су на Црвеној Стијени - Масларском Кршу, односно Дмитровој стијени ( добила име по погинулом Дмитру Вукову, брату војводе Миљана Вукова Вешовића) до ногу потукли турску војску састављену од башибозука и низама - регуларних турских трупа.
« Последња измена: Јул 21, 2016, 08:53:11 пре подне админ »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #286 послато: Јул 21, 2016, 09:17:03 пре подне »
Да се надовежем на Видојев пост о данашњем јубилеју и сећању на ову слвану битку. Један детаљан опис борбених дејстава и контекст у којем се битка одиграла (подаци су већином из књиге Миомира Дашића "Шекулар и Шекуларци..."):

Шекуларци су се одушевљено прихватили оружја у лето 1876, када су и Црна Гора и Србија званично објавиле рат Турској. Војска Шекуларске капетаније била је сврстана у Шекуларски батаљон (један од пет полимских заграничних батаљона), јачине око 500-700 бораца, састављен од пет чета – три шекуларске, једне ровачке и једне калудерске. Командант батаљона био је Радојко Булић, а командири чета: шекуларских – Лабуд Радунов Дашић, Алекса Пантов Ћетковић и Петар Маслар, ровачке Јанко Ивов Вујичић, а калудерске Јанко Павин Ралевић.

Војници Шекуларског батаљона били су углавном наоружани застарелим пушкама "капсулачама". Савременије пушке "острагуше" (које је дужила регуларна црногорска војска) могли су себи приуштити само главари и имућни племеници, јер је црногорска влада, која је доставила једну количину пушака и у Полимље, исте продавала устаницима, правдајући то тешком финансијском ситуацијом у којој се Црна Гора због рата нашла. Осим пушкама, Шекуларци и остали Полимљани били су наоружани и јатаганима, а било је нешто и сабљи. Али, "бој не бије свијетло оружје...", а срца јуначка једва су дочекала ове борбе, верујући да оне доносе коначно ослобођење, и не марећи за цену слободе.

Становништво Шекулара се током јула 1876. склонило делом у шуме Баља, а делом преко Лима у црногорску границу, а борци су били спремни очекујући напад којим су Турци претили, с обзиром да су им Шекуларци и Величани запречили путни правац Пећ – Ругова – Полимље.


"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #287 послато: Јул 21, 2016, 09:19:19 пре подне »
8 (21). јула 1876. уследио је напад око 4000 турских војника и ратника албанског башибозука на Шекулар из правца Ругове, преко Јаворка, и из правца Плава, преко планинских превоја Приједола, Сјекирице и Мокре. Десетоструко јаче турске снаге потисле су Шекуларски батаљон, који се грчевити борио, ка унутрашњем делу Шекулара. Истовремено, усиљеним маршом, у помоћ Шекуларцима стигла су два доњовасојевичка батаљона – Бучички (под командом Панта Цемова Делевића) и Поличко-будимски (командант Миро Дедовић). Појачањем шекуларске одбране, турске снаге су потиснуте на Масларски крш, где се, испод Црвене стијене, одиграла завршна битка, позната као Бој на Шекулару.

Са друге стране, Турци су одмах послали пет одреда регуларне војске (око 3000 војника) са шест брдских топова да зађу из правца Роваца црногорским снагама са леђа. Посматрајући са свог положаја кретање ове турске армије, војвода Миљан Вуков је са добро наоружаним Краљским батаљоном (ком. Зарија Протић) из састава црногорске војске, прешао Лим код Марсенића Ријеке и напао турске одреде код Доње Ржанице. Напад је био изненадан и силовит, а током боја почела је летња олуја са јаким ветром и кишом, што је додатно допринело препасти турске војске, те су се окренули и дали у бекство ка Беранама. То је омогућило Шекуларском батаљону и доњовасојевичким батаљонима који су пристигли у помоћ, да се неометано обрачунају са башибозуком.

По олујној киши, на Масларском кршу, непријатељ је страшно потучен. Када је дошло до борбе прса у прса, тукли су се кундацима, ножевима, чак и каменицама. Турска регуларна војска није била вична оваквом начину борбе, тако да су се они стали панично повлачити, док су борбу "на нож" наставили Црногорци и Албанци. Киша и ветар били су тако јаки да се мало што могло видети, а за њима на Шекулар се изненада спустила густа магла, што је ишло на руку Шекуларцима који су се борили на свом терену. Коначно, после трочасовног окршаја, башибозук је почео да одступа према Јаворку. Шекуларци су их немилосрдно гонили и убијали све које су стигли. Заробљених није било.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #288 послато: Јул 21, 2016, 09:20:45 пре подне »
Бој на Шекулару био је највећа битка на источном црногорском фронту током целог Вељег рата (1876-77). У боју је погинуло око 60 црногорских бораца (од тога 25 Шекулараца), између осталих погинуо је и рођени брат војводе Миљана – Дмитар Вуков (њему у част, Црвена стијена испод које је погинуо, названа је Дмитрова стијена). Турски губици били су неупоредиво већи: погинуло је око 620 албанских ратника у самом Шекулару, и 380 турских војника код Доње Ржанице, укупно око 1000 мртвих. Албанци који су одступали према Јаворку успели су успут одсећи 16 глава погинулих Црногораца (међу њима и главу Дмитра Вукова Вешовића), које су после истакли у Пећи. Црногорци, с друге стране, по први пут нису секли главе убијених непријатеља, што је било наређење књаза Николе, које им је јако тешко пало. У Боју на Шекулару тешко је пострадала имовина села Горњег Шекулара, јер су села већином попаљена током напредовања турских снага. Села Доњег Шекулара (Улица, Мезгале, Ћетковиће) нису претрпела штету јер су била ван домашаја борбених дејстава.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #289 послато: Август 05, 2016, 10:13:48 поподне »
Прва школа у Шекулару отворена је 1890. године у Улици. У то време, у читавој овој области (Нахији - Горњем Полимљу), осим шекуларске постојала је још само једна школа – андријевичка. Школу су подигли сами Шекуларци од свог новца. Убрзо је Министарство школа Књажевине Црне Горе овој школи дало статус државне школе. А ево шта је претходило отварању шекуларске школе.

Преписка из 1883. године, поводом подизања школе у Андријевици:

„Требачко-шекуларска капетанија, Трепча
Министру унутрашњих дјела, Цетиње
Министру Унутрашњих дјела Цетиње, Познато Ви је да смо градили школу на Андријевицу, и да ју народ плаћао па сам наредио свима главарима Капетаније моје да расиеку новце и да купе из народа. Шекуларци ме нијесу послушали него их неко подговорио да не плаћају ништа за школу; Зато је тамо пошао барјактар Тома Шарић. Овамо је он казао да не плаћају Шекуларци. Поменути Барјактар смутљивац је у народу, зато Ви га препоручујем да га оладите јер не слуша наредбе.
Ваш Капетан Вуксан Раичевић
Андријевица, 29.1.1883.

Шекуларски главари
Министру унутрашњих дјела, господину Божу Петровићу, Цетиње
Пријављамо Вама Господо како од нас тражи Капетан Вуксан 40 талијера на 45 кућа за помоћ школе на Андријевицу. А нама се чини да је нам од тог криво јер кад се школа градила, по наредби Капетана Јеврема и Капетана Вуксана извадили смо 2.300 комата штице а док смо ове штице извадили отишло ни је 280 работника, па се нама чини да је од наше сиромаштине доста помоћи школи, јер је мали број војника а особито та је школа од нас далеко око 4 сахата пута, предваја нас једна планина, и вода Лим те ђеца наша немогу у ту школу, а ми ји нијесмо могућни држати на трошак на Андријевицу, те због тога се нама чини да је од нас доста помоћи 280 работника, па смо дошли да Вас питамо, јер надамо се да ни код Вас неће бити криво.
Шекуларски Главари
Шекулар, 29.1.1883.

Министар унутрашњих дјела Божо Петровић
Г.К. Јеврему Бакићу, Андријевица
Шекуларска општина поднијела је једну тужбу на Г.кап. Вуксана Рајичевића, да им тражи 40 тал. на 45 кућа за помоћ грађења школе на Андријевици. Речени говоре, да су за исту школу учинили 280 надница док су 2300 штица извадили; с тога се Вам са овим препоручује да Кап. Вуксан неби овијема сиромасима узео више но другијема племеницима, и ако буду више надница од других учинили, да им се урачунају у новце, који се од њих траже, али које влада не може платити, почем је школа на Андријевицу за сву нахију, паје свак мора и подпомоћи.
...
Једном ријечи вама се препоручује, да се народу гледа учинити облакшица у свему.
Министар Унутрашњих дјела
Цетиње, 29.1.1883.“

(из „Документа о васојевичкој области са околином 1861-1912“, Радомир П. Губеринић, библ. „Хроника села“, Београд, 2001)

Шекуларској ђеци, дакле, школа у Андријевици била је преко планине и реке и није им било лако свакодневно тамо ићи на наставу. Зато су се Шекуларци и бунили због обавезе учешћа у изградњи андријевичке школе, али су, како се из преписке види, ипак учествовали у материјалу и работи. Коначно, племе је решило да себи, о сопственом трошку, подигне школу.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Иван Вукићевић

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3390
  • Васојевић
Одг: Шекулар
« Одговор #290 послато: Август 06, 2016, 01:55:27 пре подне »
Шекуларској ђеци, дакле, школа у Андријевици била је преко планине и реке и није им било лако свакодневно тамо ићи на наставу. Зато су се Шекуларци и бунили због обавезе учешћа у изградњи андријевичке школе, али су, како се из преписке види, ипак учествовали у материјалу и работи. Коначно, племе је решило да себи, о сопственом трошку, подигне школу.
Да ли знаш како је дошло до тога да Шекулар остане у општини Беране 1991. године кад је Андријевица поново добила статус општине? Поред тога што је историјски Шекулар много више везан за Андријевицу, ово решење ни географски нема никакве логике јер да би од Шекулара дошао до Берана мораш да прођеш кроз Марсенића Ријеку која припада Андријевици.

Ван мреже OlovniCovek

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 240
Одг: Шекулар
« Одговор #291 послато: Август 06, 2016, 02:39:50 пре подне »
Да ли знаш како је дошло до тога да Шекулар остане у општини Беране 1991. године кад је Андријевица поново добила статус општине? Поред тога што је историјски Шекулар много више везан за Андријевицу, ово решење ни географски нема никакве логике јер да би од Шекулара дошао до Берана мораш да прођеш кроз Марсенића Ријеку која припада Андријевици.

Pa ionako ovako istorijski gledali da se ratosiljaju Vasojevica, tako da je ovo nekako i pravedno resenje :)

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #292 послато: Август 06, 2016, 06:32:53 пре подне »
Прва школа у Шекулару отворена је 1890. године у Улици. У то време, у читавој овој области (Нахији - Горњем Полимљу), осим шекуларске постојала је још само једна школа – андријевичка. Школу су подигли сами Шекуларци од свог новца. Убрзо је Министарство школа Књажевине Црне Горе овој школи дало статус државне школе. А ево шта је претходило отварању шекуларске школе.

Преписка из 1883. године, поводом подизања школе у Андријевици:

„Требачко-шекуларска капетанија, Трепча
Министру унутрашњих дјела, Цетиње
Министру Унутрашњих дјела Цетиње, Познато Ви је да смо градили школу на Андријевицу, и да ју народ плаћао па сам наредио свима главарима Капетаније моје да расиеку новце и да купе из народа. Шекуларци ме нијесу послушали него их неко подговорио да не плаћају ништа за школу; Зато је тамо пошао барјактар Тома Шарић. Овамо је он казао да не плаћају Шекуларци. Поменути Барјактар смутљивац је у народу, зато Ви га препоручујем да га оладите јер не слуша наредбе.
Ваш Капетан Вуксан Раичевић
Андријевица, 29.1.1883.

Шекуларски главари
Министру унутрашњих дјела, господину Божу Петровићу, Цетиње
Пријављамо Вама Господо како од нас тражи Капетан Вуксан 40 талијера на 45 кућа за помоћ школе на Андријевицу. А нама се чини да је нам од тог криво јер кад се школа градила, по наредби Капетана Јеврема и Капетана Вуксана извадили смо 2.300 комата штице а док смо ове штице извадили отишло ни је 280 работника, па се нама чини да је од наше сиромаштине доста помоћи школи, јер је мали број војника а особито та је школа од нас далеко око 4 сахата пута, предваја нас једна планина, и вода Лим те ђеца наша немогу у ту школу, а ми ји нијесмо могућни држати на трошак на Андријевицу, те због тога се нама чини да је од нас доста помоћи 280 работника, па смо дошли да Вас питамо, јер надамо се да ни код Вас неће бити криво.
Шекуларски Главари
Шекулар, 29.1.1883.

Министар унутрашњих дјела Божо Петровић
Г.К. Јеврему Бакићу, Андријевица
Шекуларска општина поднијела је једну тужбу на Г.кап. Вуксана Рајичевића, да им тражи 40 тал. на 45 кућа за помоћ грађења школе на Андријевици. Речени говоре, да су за исту школу учинили 280 надница док су 2300 штица извадили; с тога се Вам са овим препоручује да Кап. Вуксан неби овијема сиромасима узео више но другијема племеницима, и ако буду више надница од других учинили, да им се урачунају у новце, који се од њих траже, али које влада не може платити, почем је школа на Андријевицу за сву нахију, паје свак мора и подпомоћи.
...
Једном ријечи вама се препоручује, да се народу гледа учинити облакшица у свему.
Министар Унутрашњих дјела
Цетиње, 29.1.1883.“

(из „Документа о васојевичкој области са околином 1861-1912“, Радомир П. Губеринић, библ. „Хроника села“, Београд, 2001)

Шекуларској ђеци, дакле, школа у Андријевици била је преко планине и реке и није им било лако свакодневно тамо ићи на наставу. Зато су се Шекуларци и бунили због обавезе учешћа у изградњи андријевичке школе, али су, како се из преписке види, ипак учествовали у материјалу и работи. Коначно, племе је решило да себи, о сопственом трошку, подигне школу.
  Школске 1891/1892 у школу у Шекулару уписан је 71. ученик...  За  школске 1895/96, 1896/97, 1897/98  године, нема података.  Од школске 1898/99  школу похађају и припаднице женског пола. Први учитељ је био Симо Мијовић из села Грачанице код Андријевице.

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #293 послато: Август 06, 2016, 06:44:14 пре подне »
Да ли знаш како је дошло до тога да Шекулар остане у општини Беране 1991. године кад је Андријевица поново добила статус општине? Поред тога што је историјски Шекулар много више везан за Андријевицу, ово решење ни географски нема никакве логике јер да би од Шекулара дошао до Берана мораш да прођеш кроз Марсенића Ријеку која припада Андријевици.

Тачно је да је Шекулар у ранија времена био везан за  Андријевицу. Заједно са Трепчом  Шекулар је чинио  Требачко-шекуларску капетанију, а војнички су били организовани у Шекуларско-требачки батаљон.   Ваљда величина  Берана је учинила то, и да је огроман број  Шекулараца био везан за посао у Беранама.  Не сјећам се да ли је био референдум био  по том питању.  Кад су  у питању природни ресурси Шекулара: шуме и вода, Шекуларцима  је скоро исто. Други се користе, а они од тога немају ништа.  Оно што је крвљу брањено и сачувано, арче други.  Можда и ту има правде, јер су и сами Шекуларци, отписали и присвојили имовину оних породица које су се иселиле.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #294 послато: Август 06, 2016, 09:41:03 пре подне »
Да ли знаш како је дошло до тога да Шекулар остане у општини Беране 1991. године кад је Андријевица поново добила статус општине? Поред тога што је историјски Шекулар много више везан за Андријевицу, ово решење ни географски нема никакве логике јер да би од Шекулара дошао до Берана мораш да прођеш кроз Марсенића Ријеку која припада Андријевици.

Реално, нема ни историјске ни географске логике да Шекулар припада Општини Беране, кад је већ Андријевица поново стекла статус општине.
Ту је, сигурно, било неких личних интереса приликом цртања ових нових граница. Пре свега, како рече и Видоје, мислим да је искоришћавање шумског богатства било значајна чињеница.
Можда је утцала и чињеница да су Шекуларци, након протеривања турске власти из Беранске котлине, доста населили тамошња села (Ровца и Калудру и раније, затим Доњу Ржаницу, Доње Луге, Будимљу, итд), тако да у области Берана живи велики број Шекулараца, а нарочито у овим савременим миграцијама због запослења и лакшег живота у градској средини.

Уопште узев, положај Општине Андријевица у новој ЦГ држави је прилично жалостан. Вероватно због израженог Србства које становништво у овој области истиче.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #295 послато: Август 06, 2016, 09:49:02 пре подне »
  Школске 1891/1892 у школу у Шекулару уписан је 71. ученик...  За  школске 1895/96, 1896/97, 1897/98  године, нема података.  Од школске 1898/99  школу похађају и припаднице женског пола. Први учитељ је био Симо Мијовић из села Грачанице код Андријевице.

Мислим да сам код Дашића нашао податак да је прве школске године (1890/91) у школу у Шеклуару било уписано 60 ђака. Занимљиво је да је међу њима је било и одраслих људи који су хтели да се описмене.
Учитељ Симо Мијовић учитељевао је у Шекулару све до 1908. године. Био је неуморан у свом раду и остао упамћен као омиљен учитељ.
Због великог интересовања за школовање, а много је ђеце и из Доњих Васојевића долазило у Шекулар да похађа црногорску школу, 1893. године подигнута је већа школа, лепа камена зграда између Улице и Ћетковића, а 1910. и трећа школа у Кукаљима. Данашња шекуларска основна школа "Вукајло Кукаљ" подигнута је као модерна школска зграда 1958. године.
Једино не знам да ли се још увек зове "Вукајло Кукаљ", имајући у виду све друштвене и идеолошке промене које су се издешавале у последњих 15-20 година.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #296 послато: Август 06, 2016, 11:10:37 пре подне »
Мислим да сам код Дашића нашао податак да је прве школске године (1890/91) у школу у Шеклуару било уписано 60 ђака. Занимљиво је да је међу њима је било и одраслих људи који су хтели да се описмене.
Учитељ Симо Мијовић учитељевао је у Шекулару све до 1908. године. Био је неуморан у свом раду и остао упамћен као омиљен учитељ.
Због великог интересовања за школовање, а много је ђеце и из Доњих Васојевића долазило у Шекулар да похађа црногорску школу, 1893. године подигнута је већа школа, лепа камена зграда између Улице и Ћетковића, а 1910. и трећа школа у Кукаљима. Данашња шекуларска основна школа "Вукајло Кукаљ" подигнута је као модерна школска зграда 1958. године.
Једино не знам да ли се још увек зове "Вукајло Кукаљ", имајући у виду све друштвене и идеолошке промене које су се издешавале у последњих 15-20 година.
   Када је ријеч о раду Сима Мијовића у Шекулару, имао је прекиде, кад школа није радила, рад у Братоножићима, и послије тога је био поново  учитељ у Шекулару.
 Основна школа у Шекулару и даље носи име учитеља, пјесника и револуционара Вукајла Кукаља (1907. - 1944г. ) А зашто  и не би носила?   В. Кукаљ је значајан пјесник социјалне литературе између два свјетска рата. Његова пјесма: "Писмо мојим ђацима" је антологијска. 
Литерарна дружина у  знаменитој  Беранској гимназији носила је дуго  његово име. То су сигурно промијенили (ако дружина  и даље постоји), као што су промијенили име Гимназије "Панто Малишић".

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #297 послато: Август 06, 2016, 11:17:59 пре подне »
 Симо Радошев Мијовић (1863 - 1934) рођен је у Грачаници, срез Андријевички. Школске 1898/99 године постављен је за учитеља на Пелевом Бријегу  - Братоножићи. Поново се враћа у Шекулар и ради до краја шк. 1908/09 године
Ожењен Милосавом Кењић, сестром чувеног Мила Кењића из Шекулара...

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #298 послато: Август 06, 2016, 11:57:46 пре подне »
Реално, нема ни историјске ни географске логике да Шекулар припада Општини Беране, кад је већ Андријевица поново стекла статус општине.
Ту је, сигурно, било неких личних интереса приликом цртања ових нових граница. Пре свега, како рече и Видоје, мислим да је искоришћавање шумског богатства било значајна чињеница.
Можда је утцала и чињеница да су Шекуларци, након протеривања турске власти из Беранске котлине, доста населили тамошња села (Ровца и Калудру и раније, затим Доњу Ржаницу, Доње Луге, Будимљу, итд), тако да у области Берана живи велики број Шекулараца, а нарочито у овим савременим миграцијама због запослења и лакшег живота у градској средини.

Уопште узев, положај Општине Андријевица у новој ЦГ држави је прилично жалостан. Вероватно због израженог Србства које становништво у овој области истиче.
[/qu
 Е Небо какво српство у Андријевици? Они гласају за ДПС и Мила.  О томе је било ријечи на форуму... Неко рече да не мијешамо садашњу ситуацију.  Васојевићи кад треба су "велики" Црногорци. Односи са Србљцима то јасно  казују. Но то је друга тема.
 Беране је добило са Шекуларом и у погледу промјене изборне воље, али се то не цијени. 

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1164
Одг: Шекулар
« Одговор #299 послато: Август 06, 2016, 12:09:21 поподне »
Pa ionako ovako istorijski gledali da se ratosiljaju Vasojevica, tako da je ovo nekako i pravedno resenje :)
  Оловни човјече,
Шекуларцима,то дође на исто.   Јасно је то било на црквено народном сабору у уторак, 2. августа на Св. Илију, славу племена  и краја Шекулар. Био је присутан предсједник општине  Дадо Шћекић и Кљајић замјеник  предсједника..., али неко је  опструирао, није било ниједног новинара, чак ни дописника листа "Дан" из Подгорице. Тог дана је обиљежено 140.година од Боја на Шекулару. О томе нећете наћи ни ријеч, ни слику, чак ни на званичној презентацији општине Беране. Служба за односе за јавношћу, или онај ко њима "командује", морала је да испоштује:   сабор, годишњицу  Боја на Шекулару,  предсједника општине Беране, народ...