Што значи "
Југославијом нису владали Срби" или
"Југославијом су владали Хрвати, масони, ови и они"?
Што би по себи представљала Југославија, ако би владање и управа били се нашли у руку Срба?
-
Што би требала представљати таква држава? Мало веројатно да демократско уређење у чијем предсједничству се находе 7.5 милиона Срба.
Гледајући помуту у БиХ, у чијем предсједничству власт имају само три "Срба", може разуман замислити што би проистекло из тога, када би владали сви Срби.
При мудрости "
сто људи, сто ћуди" смислено ли је предпоставити, да би Југославија прошла боље, да су њом владали само Срби?
За добро управљање било "тобоже народном стварју" (квази рес публиком) - било империјом зар је релевантно је ли правитеља родила мама ова или она, или је релавантан набор његових научених умствених способности, вјештина словесности и вијетности (елоквенције и реторике), учењем усвојено разумијење стања ствари из разних дисциплина и наука, као и душевни тип вође?!
Они који су из свога ума узродили народовладење (демократију), древнојелински философи нијесу имали у виду, то да влада цјелокупна руља, но да унутар једнога града моћ одлуке и пресуде имају људи грађани (у које се тада нијесу убрајале жене) који су специјализовани за одређена поља управљања. Ту дријевних грчких мудраца замисао остварило би такво положење у којем би о стварима, рецимо, екологије и комуналнога уређења одлучивали научници биолози у сарадњи с научницима архитектима, а не неки буздован, који се сасвим случајно нашао на власти (на жалост и у управи), јер му је успјело имати више платиње или јер га поддржава неки клан или јер има неке "везе", иако о управљању нема благе везе.
Не воде ли сада све Срб до Срба, као што Бошњацима њихови, Хрватима њихови, Бугарима њихови, Арбанасима њихови "Шарли Атан"-и?
У разним навратима слушамо и читамо "
Требали смо на себе мислит'; Били смо глупи, што смо поштовали Тита
( поштовали, иако се тада не бијасмо ни родили, ал' хајд, ми Срби смо чета чудновата, јединствена, без временскога почетка и без краја; "Ми" смо сви од почетка свијета и сви нерођени)
Тито... ма масончина жидовска, шпијун совјетски...;
Требали смо изабрат Србина;".
Да, слажем се, али још није касно.
Прије тога само треба поправити немного ситничица: прво
не владати,
а управљати својим мислима и ријечима, а потом домом, својим имањем, па кад свак зна управљати својим имањем, нека онај који се покаже у том добар, получи на управљање село; па из многих села најбољи управитељ, да се прогласи управитељем обћине...
(
под условом, да га супрарник не дочека негдје за углом; зато велим прво завладати благим разумом и етиком)
... а најбољи од њих управитељем среза, а од њих жупе, а када сваком жупом управља свој Србин, најбољи у тој работи из цијеле жупе, па свака жупа напредује и народ цвјета и слуша свога жупана, јер се на пракси доказало да је он човјек вјешт и умјелац; па народ живи по обичајима своје жупе имајући право бити хришћанин један или други, муслиман, поганин, безбожник или што је како кому обичај без тога да мора трпјети душеболне клевете "прави Србин мора бла бла Партизан, прави Србин мора бла бла Црвена Звезда... три прста... шајкача... Косово је срце Србије..."; и сви жупани, да се састају и један другога уважавају и заједно одлучују о стварима које се тичу свих заједно, а њихову одлуку, као најспособнијих људи у земљи пред другим народима и земљама, да преноси у ту сврху одабран посланик. Е тада се може рећи да "
Срби управљају собом".
Кажем управљати, јер владати зар може просјечан Србин (као и просјечан други човјек) макар својим унутарњим бијесовима? Није ли честост, да многи један другога и овдје на бесједалишту и у стварности живота нападају, пљују, задиру, унижавају, себе уздижу, своју расу, своју хаплогрупу, своју боју очију, своје племе, свој род, своју генетску јуху?
Нериједко читам како младићи рјевно сборе: "
ми бре има да повратимо српство и Боке и Црне Горе и Дубровника и западне Херцеговине и Босне; има да их опет научимо православљу и бит Срб'ма". Мислим се, хвала богу, да је то само неколицина клинаца; Кукала нам мати, да загрме Црногорци поучит те клинце, како су им бешједили
ђедови из Црне Горе, сами себи најсрбскији Срби на србљи србаљској; А муке би било да, у школе Западне Србије ускоче Романијци и ускоци Личани, да их науче, да им ђедови нијесу говорили "млеко" него "млијеко"; Ама всичко е то ништо в порегјење с то какво би било кога кје из Ниш и Пирот прискочат Шопи врвекји "Ајде ви мори хврлајте в дупа тие падежи куј си ги научихте вав школа ; ние прави Срби из стара Србија ги никогаж не употребјахме".
Роман “Война и мир” на коју полицу положити – “повијестна проза”, “војни роман”, “роман васпитања”, “породична приповиједка”, “ексистенциона философија ”, мож'да је “мелодрама”. А “Преступление и наказание” – у детективе или камо? Хоћу рећи, да сложене појаве бита не можемо опредијелити по једному својству, односно, уобћити, ударити на њих печат и на тому успокојити се. И само је игра случаја, да је Биоград добио највећи дио печенице и да данас самовољно и србству на уштрб диктира тко је прави Србин, а тко крив што је жив.
Да је то био Ниш, онда би сада школске учбенике писали они, а да је којим случајем Дубровник процвао србском престолницом, онда би данас Срби у театрима обучени у одјећу европске ренесансе цитирали Гундулића као Британци Шејкспира и хвалили се како су једино оствро хришћанства и европске културе унутар мрака Османске империје.
Натурање ми тога што је србство, ни мени, као Крајинцу, није без пријекора. Мени је оно ђед, ћерати, шјекира, ижјутра, ојкача, дуги брци, бијеле кошуље и гаће, послушне жене, свијест о том, да наши обичаји нијесу најљепши и једини прави, али су наши; а поштовање свачијега завичаја и обичаја, а милина видјети толику разноврсност.