Када већ говоримо о влашком праву, да ли је познато шта је тачно оно подразумевало када је у питању кретање влашких катуна? Често се помиње да су имали већу слободу кретања, те да су и из тог разлога себри радо прелазили у влашки сталеж. Но шта је та слобода тачно подразумевала? Да ли су на пример ови манастирски власи могли да напусте манастирске поседе и населе се на територију неког другог обласног господара који би им то дозволио?
Ово је веома интересантно питање и колико сам успио да схватим власи су били под влашћу ( да не кажем у власништву) највишег владара, у српском случају великог жупана и касније краља. Владар је тај који их додјељује манастирима. У првом помену влаха из Немањине Хиландарске повеље 1198. године(Ђурђево и Радово судство у околини Глоговца) ,каже се: "да манастирски људи не беже под великог жупана, нити обрнуто; ако се то догоди, да се враћају одакле су дошли." Томовићка ову одредбу повезује управо са власима.
Међутим овдје треба имати у виду да се ради о власима који већ имају стална насеља. Мислим да је иста ситуација и са херцеговачким власима, они увијек имају свог сениора, био то владар сам или виши обласни господар. Било је промјене сениора, али мислим да то није било повезано са кретањима самих влаха већ са политичким промјенама сениора.
Њихов однос са феудалним господарем у неким случајевима се чини слободнијим, типа уговорног ( нпр. Цетински власи), а некад зависнији као у случају Немањиних влаха. Мислим да је и статус влаха временом постајао све независнији како су и економски јачали и да већ у Херцеговини њихови сениори изгледају зависнији од њих него они од својих сениора, поготово пред сам пад под Турке.
Не треба изгубити из вида да су власи добрим дијелом и зачетак српског грађанства и касније буржоазије. Од влашког кириџије до трговца није био далек пут.