Скорашње поруке41
Херцеговачки родови / Одг: Никшићи I2-PH908>FT14506>Y179535>Y52621>FT190799
« Последња порука M_Glavonjic послато Април 21, 2024, 09:55:49 поподне »Пети део:
Дакле, Бег Љубовић и Турци тада нису страдали у Ровцима, а ко је онда страдао? Нису могли да страдају ни Војвода Иваниш, нити сви његови синови у цркви у Међуријечју, јер су они уз Иваниша вероватно били директни егзекутори следеће освете и злочина, који је спроведен годину дана касније над дванаесторо деце Васојевића на Кумовском гробљу.
С обзиром да је одређени број људи страдао у цркви (њих дванаесторо), а знамо да у њој није био Војвода Иваниш, нити су ту били сви представници његове велике породице, закључујемо да је у цркви вероватно страдао део породице Војводе Иваниша Срезојевића. То објашњава мотив за све будуће потезе Војводе Иваниша, па тако освета на Кумовском гробљу над Васојевићком децом, постаје његова лична освета.
Дакле, без обзира на измишљање појединих догађаја у песмама, од којих смо део њих навели у претходном излагању, била би велика грешка несагледавање ових песама у целини и њихово потпуно одбацивање. Ове песме треба сагледавати у ширем историјском контексту и покушати у њима открити, шта су вероватно били стварни догађаји, а шта је придодато у виду песничке слободе.
Очигледно је измишљен и догађај да су Васојевићи напали кулу Иваниша, већ је нападнута црква у Међуријечју, где је уз Срезојевиће, чак страдао и свештеник Аксентије Марковић. Одавде се назире, шта су били главни разлози зашто се у песмама Васојевића не спомиње окрутан злочин Срезојевића на Кумовском гробљу, јер се тиме побија опевана тврдња да је Војвода Иваниш страдао у освети Васојевића у Међуријечју, годину дана пре догађаја на Кумовском гробљу. Очигледно да Војвода Иваниш није могао два пута да умре, па зато су Васојевићи у песмама „заташкали злочин“ који се десио над дванаесторо деце Васојевића на Кумовском гробљу.
Осим тога, за Васојевиће је неоспорни злочин Срезојевића био понижавајући, можда их је било и срамота што нису успели да га спрече, а можда је помињање тог догађаја упућивало да се ипак десио ништа мање бруталан злочин на крштењу бебе Павлице Срезојевића у цркви у Међуријечју, који су Васојевићи починили, где су страдали не само мушкарци Срезојевићи, већ и жене, деца и свештеник Аксентије Марковић. То у народним песмама не може да се оправда, јер то није јуначки и хришћански и не би представило Васојевиће у добром светлу. Отуд је у песми и опеван измишљен напад на „кулу Иваниша“, а не на цркву у Међуријечју.
У песмама је приметна још једна занимљивост, а то је да је Војвода Иваниш имао чак деветорицу синова. Уколико је овај податак тачан, имајући у виду његове године у то време (око 80 година), он је тада имао и пуно одраслих унука, па неки од њих су свакако морали имати своју децу. У том случају, хипотеза о протеривању само његове уже породице из Међуријечја је значила протеривање минимум 80-100 људи, а знамо на основу распрострањености А32852 подгране изван Роваца, да су протерани још неки саплеменици Срезојевићи, који су учествовали у чину освете на Кумовском гробљу и неки који су се највероватније солидарисали са Војводом Иванишем.
Друга хипотеза коју заступа Предраг Т. Шћепановић да су Васојевићи и њихови помагачи из околних племена, након злочина Срезојевића на Кумовском гробљу, побили све одрасле чланове породице Војводе Иваниша Срезојевића као и остале Срезојевиће који су учествовали у злочину, а да су њихова деца поштеђена, и да су их Шћепановићи у Међуријечју усвојили. Ова хипотеза може бити тачна, под условом да се нико од Срезојевића, који су претходно учестововали у злочину, није на време склонио из Роваца, док је асимилација појединих Срезојевића међу Шћепановиће и/или усвајање деце већ доказана са ДНК анализама.
Приметна је у песмама још једна контрадикторност, да је Војвода Иваниш Срезојевић, који је по предању важио за великог јунака, али који је уједно био и суров и немилосрдан (реф: књига Морача, Ровца, Колашин од Ранка Раосављевић), предао не само свог зета Турцима, већ и своју ћерку и унуке. Војвода Иваниш, који се брутално свети на месту које ће се касније назвати Кумовско гробље, за побијене чланове своје породице, је човек коме је породица на првом месту. Толико је заштитнички настројен према својој породици, да када страдају чланови његове породице, он не може да контролише бол, тугу, бес и потребу за осветом због њиховог страдања и чин крштења дванаесторо деце Васојевића претвара у страшну крвну освету. Због породичне трагедије, крши моралне кодексе који су темељ хришћанства, јер страдају невина деца Васојевића. При томе то чини нехајући за последице тога чина, не само по њега већ и за његово цело братство. Дакле, такав човек не предаје чланове своје породице никоме, па ни Турцима, па ни ћерку Стану ни унуке Васојевиће.
Предраг Т. Шћепановић нам је поменуо дело хроничара Радомира Ђоровића и предања братства Дабетића исељених у Никшићкој Жупи у село Мораково, по коме Станојева деца нису убијена већ су се иселила у Никшићку жупу у другој половини XVII века, што такође говори да предање Васојевића о страдању деце Станоја Николића Дабетића није тачно.
Додатно, Предраг Т. Шћепановић нам је указао да је Комнен Кољевић по предању и родослову братства Миомановића, деда од Вука Брајотића, који је живео у првој половини XVII века, што значи да Комнен Кољевић није ни живео у периоду владавине Војоводе Иваниша, нити је учествовао у злочину у цркви у Међуријечју, тако да он није ни могао да убије Војвoду Иваниша, како је опеван у песмама Васојевића.
Дакле, Бег Љубовић и Турци тада нису страдали у Ровцима, а ко је онда страдао? Нису могли да страдају ни Војвода Иваниш, нити сви његови синови у цркви у Међуријечју, јер су они уз Иваниша вероватно били директни егзекутори следеће освете и злочина, који је спроведен годину дана касније над дванаесторо деце Васојевића на Кумовском гробљу.
С обзиром да је одређени број људи страдао у цркви (њих дванаесторо), а знамо да у њој није био Војвода Иваниш, нити су ту били сви представници његове велике породице, закључујемо да је у цркви вероватно страдао део породице Војводе Иваниша Срезојевића. То објашњава мотив за све будуће потезе Војводе Иваниша, па тако освета на Кумовском гробљу над Васојевићком децом, постаје његова лична освета.
Дакле, без обзира на измишљање појединих догађаја у песмама, од којих смо део њих навели у претходном излагању, била би велика грешка несагледавање ових песама у целини и њихово потпуно одбацивање. Ове песме треба сагледавати у ширем историјском контексту и покушати у њима открити, шта су вероватно били стварни догађаји, а шта је придодато у виду песничке слободе.
Очигледно је измишљен и догађај да су Васојевићи напали кулу Иваниша, већ је нападнута црква у Међуријечју, где је уз Срезојевиће, чак страдао и свештеник Аксентије Марковић. Одавде се назире, шта су били главни разлози зашто се у песмама Васојевића не спомиње окрутан злочин Срезојевића на Кумовском гробљу, јер се тиме побија опевана тврдња да је Војвода Иваниш страдао у освети Васојевића у Међуријечју, годину дана пре догађаја на Кумовском гробљу. Очигледно да Војвода Иваниш није могао два пута да умре, па зато су Васојевићи у песмама „заташкали злочин“ који се десио над дванаесторо деце Васојевића на Кумовском гробљу.
Осим тога, за Васојевиће је неоспорни злочин Срезојевића био понижавајући, можда их је било и срамота што нису успели да га спрече, а можда је помињање тог догађаја упућивало да се ипак десио ништа мање бруталан злочин на крштењу бебе Павлице Срезојевића у цркви у Међуријечју, који су Васојевићи починили, где су страдали не само мушкарци Срезојевићи, већ и жене, деца и свештеник Аксентије Марковић. То у народним песмама не може да се оправда, јер то није јуначки и хришћански и не би представило Васојевиће у добром светлу. Отуд је у песми и опеван измишљен напад на „кулу Иваниша“, а не на цркву у Међуријечју.
У песмама је приметна још једна занимљивост, а то је да је Војвода Иваниш имао чак деветорицу синова. Уколико је овај податак тачан, имајући у виду његове године у то време (око 80 година), он је тада имао и пуно одраслих унука, па неки од њих су свакако морали имати своју децу. У том случају, хипотеза о протеривању само његове уже породице из Међуријечја је значила протеривање минимум 80-100 људи, а знамо на основу распрострањености А32852 подгране изван Роваца, да су протерани још неки саплеменици Срезојевићи, који су учествовали у чину освете на Кумовском гробљу и неки који су се највероватније солидарисали са Војводом Иванишем.
Друга хипотеза коју заступа Предраг Т. Шћепановић да су Васојевићи и њихови помагачи из околних племена, након злочина Срезојевића на Кумовском гробљу, побили све одрасле чланове породице Војводе Иваниша Срезојевића као и остале Срезојевиће који су учествовали у злочину, а да су њихова деца поштеђена, и да су их Шћепановићи у Међуријечју усвојили. Ова хипотеза може бити тачна, под условом да се нико од Срезојевића, који су претходно учестововали у злочину, није на време склонио из Роваца, док је асимилација појединих Срезојевића међу Шћепановиће и/или усвајање деце већ доказана са ДНК анализама.
Приметна је у песмама још једна контрадикторност, да је Војвода Иваниш Срезојевић, који је по предању важио за великог јунака, али који је уједно био и суров и немилосрдан (реф: књига Морача, Ровца, Колашин од Ранка Раосављевић), предао не само свог зета Турцима, већ и своју ћерку и унуке. Војвода Иваниш, који се брутално свети на месту које ће се касније назвати Кумовско гробље, за побијене чланове своје породице, је човек коме је породица на првом месту. Толико је заштитнички настројен према својој породици, да када страдају чланови његове породице, он не може да контролише бол, тугу, бес и потребу за осветом због њиховог страдања и чин крштења дванаесторо деце Васојевића претвара у страшну крвну освету. Због породичне трагедије, крши моралне кодексе који су темељ хришћанства, јер страдају невина деца Васојевића. При томе то чини нехајући за последице тога чина, не само по њега већ и за његово цело братство. Дакле, такав човек не предаје чланове своје породице никоме, па ни Турцима, па ни ћерку Стану ни унуке Васојевиће.
Предраг Т. Шћепановић нам је поменуо дело хроничара Радомира Ђоровића и предања братства Дабетића исељених у Никшићкој Жупи у село Мораково, по коме Станојева деца нису убијена већ су се иселила у Никшићку жупу у другој половини XVII века, што такође говори да предање Васојевића о страдању деце Станоја Николића Дабетића није тачно.
Додатно, Предраг Т. Шћепановић нам је указао да је Комнен Кољевић по предању и родослову братства Миомановића, деда од Вука Брајотића, који је живео у првој половини XVII века, што значи да Комнен Кољевић није ни живео у периоду владавине Војоводе Иваниша, нити је учествовао у злочину у цркви у Међуријечју, тако да он није ни могао да убије Војвoду Иваниша, како је опеван у песмама Васојевића.
