Прво и основно што треба напоменути је то да племена настају како опада моћ централизоване државе. Што је држава јача племена су слабија. Прва племенска организација на нашим просторима су били катуни, тј. ратничко-сточарске дружине које су биле формиране на родовском принципу. Када се катуни настањују на одређеној територији долази до формирања племена. У основи прва племена се развијају на територијама средњовековних жупа, па самим тим и имају неке одлике жупског уређења. Племена су на челу имала кнеза, нека и војводе (кнез-цивилна и војвода-војна власт), имају црквену организацију, дају одређени број војника, плаћају одређени заједнички порез, поседују заједничко земљиште... Слично уређење се преноси и на нахије. Па су тако нека велика и значајна племена и самосталне нахије, као нпр. Риђани, Бањани, Дробњаци, Никшићи...
Што се тиче родбинских односа у самом племену, вероватно су они другачији од краја до краја. Тако да се око тога нећемо сложити. У мом племену (Дробњак) постоје братства, која имају своје огранке и сваки огранак има своје куће. Нека братства, углавном мања, немају огранке, никада се нису делили и носе сви исто презиме. Али такође постоје велика братства која немају своје огранке и то су најчешће она која нису сродна са главнином братстава у племену. То што се нису делили или "тргали" је то што је то био један од начина да се очувају. Такво братство су нпр. Караџићи у Дробњаку.
А то око породичних задруга, да су оне преовладавале и биле већина у односу на мање породице је заблуда. Породичне задруге су формиране онде где су терен, клима и друштвени односи били повољни за то. За пример ћу узети Пиву, у Пиви су нпр. задруге биле најчешће на Планини Пивској, док је их је знатно мање било у Жупи Пивској.
Такође, на формирање задруга утицали су и статус који је становништво једног племена имало у османском друштву. Задруге су биле бројније где је становништво имало влашки статус јер се порез, тзв. филурија плаћала по диму, тј. огњишту, тј. кући. Племена, тј. насеља која су имала дервенџијски статус имају мање задруга, док их код становништва које има статус раје и нема јер се порез плаћа по мушкој глави у једном домаћинству. Статус је био променљива ствар па су тако кроз различите периоде вероватно задруге настајале и нестајале у зависности од друштвених потреба. Узмимо за пример 1701. годину и територију данашње Старе Херцеговине. Ту су влашки статус имале само нахије Дробњак и Никшићи док су рајетински статус (бар већина насеља) имале све остале нахије: Пива, Бањани, Риђани, Грахово, Дврсна, Гацко, Драчевица, Љубомир и Корјенићи. Већ са следећим надолазећим ратом ове нахије добијају све влашки статус.