МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
ПОЈАС
Накит је заступљен у свим историјским раздобљима и код свих друштвених слојева. Ознака је социјалног статуса и мушкарци га носе у већој мери него жене. Почиње се носити уласком у другу животну доб, тј. нешто пре склапања брака. У традицији Словена, накит је и одевни детаљ: оглавље, појас, украсна копча, марама, украсни вез на чарапама, јелек опточен срмом.
Основна функција појаса је била да држи стомак приликом тешких радова и служио је као дар на свадбама и другим светковинама, а такође је сексуални симбол, симбол репродукције и рађања, симбол заштитног круга јер су на њега стављане разне амајлије, а свако је морао да буде сахрањен са појасом јер је неопходан и „на овом и на оном свету“.
СИМБОЛИКА ПОЈАСА
Појас је знак привржености и верности. Ако је појас амблем (застава, на пример) или ако је на њему слика (грб), тада симболизује везу онога ко га носи са оним што слика приказује. То се односи на опасач и на копчу. Практична улога појаса: стегнути или држати одећу око струка, носити оружје или оруђе, секиру, бодеж, мач, бајонет, револвер, метке, кесу, кључеве, подудара се са симболичком вредношћу одане везе, припадности, чак и поистовећивања са неком особом, групом или функцијом.
И обрнуто, лишити неког појаса, као што се одузима заробљеницима, војним и цивилним, значи прекинути везу, раскинути припадност некој средини, издвојити га. Својевољно развезати појас значи препустити се и предати. Код Грка и Римљана скинути појас је значило пристати на брак. Невеста је била опасана појасом који је муж у кревету скинуо; појас је био од овчје вуне и значио је да је муж и за жену везан појасом и тесном везом као што је та вуна, у праменовима скинута, сада свезана. Муж одвезује тај појас, везан Херкуловим чвором, као знак да ће по броју деце бити једнаке среће као Херкул, који их је оставио седамдесет. У муслиманском говору пререзати појас значи прећи са хришћанства на ислам, јер се сматрало да сви хришћани носе кожни појас. Ако судија или официр одложе појас, значи да остављају обележја својих функција, па тиме престају да обављају своја задужења.
У Библији је појас такође симбол тесне везе и трајне споне у двоструком смислу: јединства у благослову и истрајности у проклетству:
’’Нек се обуче у клетву као у хаљину,
и она нек уђе у њега као вода,
и као уље у кости његове.
Нек му она буде као хаљина у коју се облачи,
и као појас којим се свагда паше!’’
Симболизам појаса повезан је са симболизмом плодности. Дионисије Ареопагит, теолог и филозоф В века пише да су небеска духовна бића обучена у хаљу и појас које треба схватити симболички: “Појасеви означавају брижљивост којом чувају своје генеративне способности; моћ коју поседују да се приберу, да своје менталне способности сједине продирући у саме себе, складно се повијајући ка себи у непролазном кругу властитог идентитета.” Појас овде симболизује, а тиме ће се инспирисати и хришћанска уметност, духовну плодност постигнуту менталном концентрацијом, а истовремено и постојаност личног идентитета, која је један од најважнијих видова верности. Бити неверан, значи променити идентитет; бити плодан, значи умножити га.
Појас је и симбол извора свих дражи. Веровало се да је такав Венерин појас. Хомер и Хесиод описују га као божански талисман, који жени даје неодољиву моћ. Иридин појас, како се називала дуга, такође је обећање среће, јер дуга најављује лепо време.
У хришћанском предању појас је знак заштите, суздржавања и чедности, а носили су их углавном пустињаци и самотњаци, у облику тежих или лакших ланаца. Конопац који носи свештеник док служи мису или појас од коже или конопца, којим се опасују калуђери, имају исти смисао. Нека калуђерска правила прописују калуђерима да спавају обучени, бокова опасаних појасом. У Библији бедра симболизују правду, а бокови верност. Први појас о којему говори Библија, а који се сматра и првом одећом, исплели су након греха Адам и Ева од смоквиног лишћа. У Светом писму спомињу се појасеви од лана, козије или камиље длаке, од коже, од сребром извезених тканина.
Појас носи путник: значи да је спреман да се сукоби са опасношћу. Састав тог појаса симболизује позив онога који га носи, показује понизност или моћ, а увек означава избор или стварно остварење тог избора. Зато Христ каже Петру да се у младости сам опасивао, али да ће доћи време кад ће га други опасивати, значи да је у почетку Петар сам бирао своју судбину, а да ће касније чути зов једног позива.
Појас штити од злих духова, као што заштитни појасеви зидина штите градове од непријатеља. Опасивање бокова при ходању или било којој живој и спонтаној радњи код старих народа је био доказ енергије, знак чедности и чистоте срца.
У средњем веку, а обичај се понегде сачувао и до данас, остати без појаса је био знак одузимања части, неспособности да се испуне неки задаци, знак одрицања неких права. Дужници који нису могли да исплате дугове морали су да оставе свој појас, а удовице које су се одрицале наследства да одложе појас на мужевљев гроб.
Појас може имати и другачију улогу. Он и подржава и затвара. И ако одражава или штити живот (појас за спасавање, сигурносни појас...), може га и гушити. Оставити појас затворенику значи омогућити му да се задави или обеси. Ставити жени појас невиности, значи забранити јој сваку материјалну могућност невере, без обзира на њене осећаје, свести је на неку врсту робовања. Појас добија смисао спрам другога ако га човек ставља сам или ако му се допусти да га својевољно одвеже. Колико год појас задржава, раздваја, стеже или зацртава око некога неку врсту круга, толико га издваја и омогућује му да скупи своје снаге.
МАГИЈСКА МОЋ ПОЈАСА КОД СЛОВЕНСКИХ НАРОДА
У традицијској култури, у одевању, важну улогу има појас, који људско тело дели на две половине – горњу (чисту) и доњу (нечисту) половину. При томе сам појас добија посебно значење; он постаје медијални елеменат, беочуг, који спаја две супротности. Отуда његова велика улога у извођењу магијских радњи.
Културолошки знак опасивања постао је кључни елеменат космогонијског мита, о коме се може судити и по овом запису: ’’Народ верује, да има света над нама и испод нас. Они над нама опасују се под пазухе, а они испод нас по бедрима. Ми пак, пошто смо у средини, опасујемо се преко средине.’’
У Русији, у 19. веку, појас је сматран светим предметом, јер га је свако добијао на крштењу. Сматрало се непристојним да се човек моли Богу без појаса, да се руча без појаса, да се спава без појаса. Постојало је веровање да се бес боји опасаног човека. У Херцеговини, покојника нису опасивали, већ су преко њега пребацивали појас изрезан од платна у које је увијен. То, међутим, није било правило за све етничке заједнице, па истом крају влада и супротно правило: ’’Кад умре чељаде, не ваља га распасаног закопати. На ономе свијету не би могло ништа убрати, ни метнути у њедра’’.
Пошто је појас граница двају супротних начела, добио је значајну улогу у магијској пракси. У источној Србији, да би човек у рату био заштићен од метка, гађали су пушком имелу на дрвету и њену гранчицу ушивали у појас, или су ушивали савијену иглу којој је врх провучен кроз уши; у Босни су у дечји појас, као амајлију, ушивали комадић ужета којим је неко обешен. Такође у Босни опасивали су плачљиво дете (за које се веровало да је уречено) црвеном врпцом, на којој је била обешена кесица црвеног платна с ушивеним комадићем тисовог дрвета, или је сама врпца била исплетена од четворобојне пређе – црне, жуте, црвене, наранџасте. Са овог простора посведочено је и прављење појаса од коре самониклог белог глога ради лечења падавице. Према упутству, од овог дрвета, треба огулити кору као каиш и на њој пришити чешњеве белог лука, а затим све ушити у платно у облику појаса и тиме се болесник опасује до голе коже. У Србији на Ђурђевдан, после купања и облачења чистог одела опасивали су се ради здравља врбом и дреном (Левач), или ’’да буду дебели’’ лозом од дебелице (Косово). У Славонији и Метохији, као заштита од ноћног демона море, пребациван је преко детета или човека ноћу појас.
Према запису са почетка 20. века, појасевима су се у источној Србији штитили од чуме. Када се у селу појави чума домаћин је наређивао да сви укућани поскидају са себе појасеве (тканице), да их све заједно вежу један за други и да споља опашу кућу. Појасеви се користе у магијским радњама за заштиту стоке од болести и да се чарањем не одузме млеко. Болешљиво дете су опасивали сребним појасом, док је рањаво дете опасивано појасом од свеже калинове гране.
Развезивањем појаса неутралише се:
супротност горе / доле; чисто / нечисто; људско / нељудско, и таквим поступком се отклања могућност сукоба с нечистом силом. Зато су Црногорци – према једном запису из 19. века – пролазећи поред гробља развезивали појас и пуштали га да се вуче по земљи, да им се што не привиди. У Србији, Босни и Македонији постојало је веровање да човек, ако сретне вука, сигурно ће се спасити ако распаше појас и пусти га да се вуче за њим. Осим неутрализације поменутих супротности, на овај начин човек од себе чини зооморфно биће, јер му појас служи као реп, чиме се истиче одсуство разлике људског и нељудског.
Појас је попречна оса и на тај начин може преузети атрибуте из парадигме женско, доле, лево и тако даље. Он са уздужном осом, односно висином човека, чини крст чија је тачка пресека на пупку. Зато се појас употребљава у магијским радњама везаним за рађање. Код Срба постоји веровање ако млада при поласку на венчање прелази реку, колико прста метне под појас, за толико година неће имати деце. У лесковачком крају када је свекрва улазила у ложницу да види да ли је њена будућа снаја ‘’поштена’’ (невина), стављала је руке под појас, и тек када би се уверила да она то јесте, давала јој руку да је пољуби. Овај поступак се може тумачити као облик симболичког везивања младе за нови род. То потврђују и свадбени обичаји у Бугарској, где свекар скида младу с коња својим појасом, или младенце уводе у кућу појасом. Супротно од овога, односно отпуштање из рода, означено је као ‘’прекидање појаса’’.
Обухватајући човека, појас је и његова мера, а у архаичним текстовима мера човека се прихвата за његову замену. Код Срба постоји устаљени израз за момка који је спреман за самостални живот – каже се ‘’опасао се снагом’’. По једном сведочанству, православни Срби у Босни у неким црквеним церемонијама бацали су се на тле да преко њих пређе свештеник. Касније је тај обичај замењен на тај начин што су стављали појасеве уместо себе. Појас у функцији замене за човека среће се у више ритуалних радњи: нероткиње, да би могле да роде узимају попов појас и стављају га под главу па спавају на њему; кад се девојка прстенује, опасује се по голом телу мушким појасом да би рађала мушку децу; ако човек коме су суђенице напратиле болест не може да оде код бајалице, он шаље свој појас, на коме она изводи одређене магијске радње; да би град престао да пада, постојао је обичај да се прво зрно које падне поједе или да се стави у појас; да би се пре удала девојка је везивала појас (гатњик) на голом телу оног човека који се женио девојком три пута. Снага сакралног времена које се везује за Божић, преноси се магијским путем тако што мајка своју децу, ујутру рано на овај празник опасује веригама, које иначе остварују симболичку функцију космичке осе.
Да је појас граница између чистог и нечистог (људског и нељудског), сведочи и веровање из Црне Горе, по коме убијену змију не ваља дићи изнад појаса, јер би човек могао умрети. На Косову су дугу називали “појас”, и тамо је постојало веровање да онај ко се провуче испод дуге, промениће пол: мушко ће постати женско, а женско – мушко.
Литература: Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА
Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ УСА приредила: Надица Јанић