Монголско племе које је побиједило Хуне у Азији у разним кинским изворима називало се Sarbi, Sirbi, Sirvi, а у неким записано Сјанби (鮮卑).
Гумилев, Л. Н., История народа хунну, стр. 377
Гумилев се позива на Pelliot P. Tokharien et Koutcheen // Journal Asiatique. 1934, I. С. 35.
155 године њихов вођа Таншихуај (по кинском изговору)
разгроми Хуне и то доведе до раскола хунскога народа на четири гране, од којих се је једна слила с побједоноснними сянби / сирби, а друга се одселила у Кину, трећа остала у горним шумама Тарбагатаја и на Црном Иртишу; четврта с одступила на запад и 158. године достигла Волгу и нижњи Дон. О њиховом појављењу саобћава дријевни земљеписац Дионисиј Перијегет.
У исто вријеме, 150-160их год. Клавдиј Птолемеј у својој Географији спомиње "Serbi" на Волзи на њеном ушћу у Каспиј.
Јесу ли Хуни заиста толики несрећници, да бјежећи од Sarbi / Sirbi по случајности судбе стигну к Serbi-ма? Није ли смисленије да су побједоносни Sirbi повели поражене Хуне у нов поход? Не знам.
У исто вријеме, у вијеку II, на сјеверозападу Каспија извори спомињу племе Сабир / Савир. По Голдену и Исхакову Сабири су пришли заједно с Хунима.
Golden P. B. An introduction to the history of the Turkic Peoples (ethnogenesis and state-formation in medeival and early modern Eurasia and the Middle East). — Wiesvaden, 1992. — P. 105—106
Исхаков Д. М. Об общности этнической истории волго-уральских и сибирских татар (булгарский, золотоордынский и позднезолотоордынский периоды) // Сибирские татары. Монография. — Казань: Институт истории АН РТ, 2002. — С. 33
Помишљам, да су они које кински извори помињу као Сјанбеј заправо могли бити Савир, но ништа не тврдим, јер не знам.
По народном предању тоболских Татара, народ Сыбыр насељавао је некада ток Иртиша пређе се ту населише садашњи сибирски Татари.
Валеев Ф. Т. Сибирские татары. Культура и быт. — Казань, 1992. — С. 6.
У вијеку VI посељавају се на простор сјевернога Кавказа, бивају једно од хазарских племена и данас живе у склопу Кумика у Дагестану.
Одјек њихове власти огледа се у имену словијенских Сјеверо те потурачених Черемиса Чуваша.
Јордан пише следеће:
"Хуни, најплодовитијша грана од свијех силнијех племена, заврвили су двојакој свирепошћу к народима. Једни од њих зову се алцијагири, други пак савири, но мјеста њихових поселења су подјељена."
У сваком случају мним, да се назив словијенских Срба једва може доводити у везу с каковим годи сарматскими или хунскими сличними називима. Срби су, уколико су под тијем именом пришли одонуду одкуду на то указује генеалогија, једнозначно били словијенско племе са словијенским родовима, који су довољно стари и својеобразни, да њихова старина сеже у вријеме прије најезде Хуна. Такођер србски језик заузима посебно мјесто унутар словијенскијех по својој архаичности указујући на веома рано упосебљење и изолацију у односу на остала племена, чији су језици међусобно сличнији и генетика разноврстнијша. Те особености су архаичне измјеничности прасловијенских сугласника нпр. кроз - чрез, крдо - чредо, преко - проз, него - неже. Ово не важи за чакавски хрватски. Но одвојеност од осталих племена почиње послије утицаја Гота, јер и србски има исте позајмице из готскога као и остала племена. Уколико је на Србе извршен било каков уплив, а тијем и могуће преношење назива племена од стране степских скитара, онда се то морало десити у вријеме Авара и то већ на простору јужне Паноније, јер посебно Срби, Хрвати и још више Бугари имају изражен и једнак уплив огурскога турачкога језика (бугарскога, аварскога, сабирскога) а нешто слабији огурски уплив имају Словијени са сјевернога обода Паноније. Тај уплив огледа се у називима пан, жупан, вила, упир, ковчег, товар, шаран итд. дакле дотици из тема војне власти, вјере, трговине добрима. Но Срби нијесу касније узимали туђи назив ни када су усвојили тисуће османскијех ријечи, та зашто би и за оно мало огурскијех. Зато сматрам најсмисленијом замисао о словијенском извору србскога племенскога назива, будући, да тај коријен заиста постоји у словијенском и ранијем индоевропском, упријек некијем двојбама тичућих се нагласка, како је раније наводио Никола Вук.