Аутор Тема: Стари занати и занимања  (Прочитано 23234 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« послато: Фебруар 10, 2017, 06:13:03 пре подне »
                                                                                             МАЈСТОРИ ЗА НАБИЈАЊЕ КУЋА

                                                                                              “Моја кућица, моја слободица”

          Набијање куће био је тимски рад, али је само један био најбољи и он је управљач, мајстор за тај посао. Остали су или надничари или дошли на мобу, то јест у помоћ.
Они су прво чистили простор од траве, корења, старих зидина и копали све до здраве земље, а то је могло бити и до 80 цм дубине. То се звало копање темеља (фундамента).
Обично са краја села, где су већ биле одређене јаме за копање, вукла се жута земља (иловача) за набој, а могла се копати и из домаћинове авлије или баште (јер тамо ће бити подрум!).
Поспе се по 10 - 15 цм земље, полије са мало воде па се пет - шест пута лупа и прелази маљевима, набија се. Чим се из темеља изађе стављају се даске, тобле, које се причврсте да се земља не би расипала.
          Један од радника је ишао напред и набијао земљу дрвеном јаком ћускијом дуж даске и у ћошкове, док су следећих пет - шест људи маљевима набијала између дасака. Кад се набије до висине даске, ове се дижу и поново причвршћују гредицама које су везане нешто горије.
Тако се мало по мало кућа дизала, као да је из земље расла. За недељу - две дана имао си нову кућу!
Те куће нису биле високе али су им зидови били прилично дебели, чак и до пола метра, а то да би зими биле што топлије.
Сад се ти зидови од набоја остављају да се неко време суше, а то значи да су се куће углавном лети набијале. Сушећи се тако зидови постају веома чврсти, тако чврсти да се после тешко могу просећи места за врата и прозоре.
          Исто тако набојем су се градиле и штале и свињци и...
          Ако је родбина помагала, онда је само мајстор примао плату, док су сви код домаћина били на јелу и пићу. А човек је по завршетку те работе био задовољан и срећан јер ће са децом имати где да склони главу кад наиђе зима и зло време.
          Ретко, врло ретко виђамо по неку пропалу кућу од набоја, а са тим кућама пропала је и изрека ”Из исте смо иловаче”.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #1 послато: Фебруар 10, 2017, 06:25:51 пре подне »
                                                                                                                     КРОВОПОКРИВАЧИ

                                                                                                          (мајстори - покривачи трском)

                                                                                                                    “Ако мораш, можеш! ”

       Некада су куће на целом овом равном простору грађене од земље, плеве и трске. Тршчани кров су често и школе имале.
Да ли су мајстори учили негде тај занат? Не верујем!
Тај се занат нигде не учи, а такви мајстори увек су били реткост. То је било само умеће, воља и издржљивост појединих сељана. Неки су од њих били прави уметници свог посла, а те су куће са тршчаним кровом изгледале као лутке.
       Секла се трска зими, по смрзутку, јер је тада стабло било суво, чврсто и бледо, знак да је трска зрела.
Сељак је тада трску секао ваговом, а када се секла већа количина трске користила се тоља. Везивала се у снопове и колима довозила у село. Овде би мајстори денули трску у мање и тање снопље, секли је косирима и покривали дрвену грађу куће. Сноп до снопа, везује се унакрсно, затим за дрвене леце и све тако до врха где се врхови с обе стране везују и пошива кров.
       “ - Ондак прико тога дрвета седне тај који ради, ондак узме трске малко онако, пуну руку и једну и другу. Ондак овако савије и замеће то. То се као заплете и то је пошивач. Правио се од влажне трске, се поливала. Ондак ови крајеви шта су стигли већ на врј, смотали једни одовуд а они други одонуд, укрштено и то је пошивач. То треба да видиш па да разумеш.
За исти се посао врло умешно користио и рогоз затим пруће раките која се цепала уздуж и користила као дебели канап, који не труне на киши и снегу. То је витина.
       Таквих прућа ретко виђаш, а о мајсторима којих давно нема чућеш причу - да су имали златне руке и Жива Ђукић и Ђука Вујчић, али...
       Причало се да је у кућама под оваквим кровом лети пријатна (х)ладовина, да тамо нема мува и комараца, а да зими чува топлоту те земљане собе.
       Чак и савремена наука тврди да су геопатогена и друга зрачења много мања ако је кућа саграђена од природних материјала: дрво, блато, трска, плева. А такве су биле наше старе куће....
       Трска, рог, вагов, тоља, косир, набивач, шевар, рогоз, рит и... сећање на тршчане куће и кућерке и мајсторе који нису учили занат...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                               
                                                                                                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #2 послато: Фебруар 10, 2017, 06:30:18 пре подне »

                                                                                                                    ЛЕПАРИ

                                                                                              “ - Пијаницо, ко ти кућу лепи ?
                                                                                               Песак лети, па ми кућу лепи. ”

       Док се већина наших равничарских кућа градила набојем и земљаним циглама, зидови се нису малтерисали, него лепили.
       Од жуте земље, која се копала на крају села где су после остајале јаме (прави рај за дечје игре!) и доносила у авлију куће, од воде и ситне плеве месило се блато.
       Сећам се и сада како се то радило: лепари, обично је било више њих, поливају ту земљу коју су кружно обликовали и мотикама мешају и иситњавају је, посипају плеву по насталом блату и босим ногама газе и просто играју мешајући ту лепљиву смесу којој с времена на време додају још по мало воде ил ситне плеве. Они осећају ногама када ће блато бити добро за леп. Блато је зрело за леп кад под ногама пуцкета као и умешено тесто за хлеб. То “мешење” се неколико пута понавља, затим се остави да одстоји, “да се одмори”.
       Сада мајстори узимају лопарице, рукама обликују лопте од блата и тако зналачки лупају их о зид, а затим лопарицама размазују и равнају зидове.
       Још док се добро не осуше, зидови се окрече, да то још сасвим неосушено блато упије креч и очврсне.
       Цигани су били и веома вешти лепари... Сећам се старе Љубице и млађег Милана из Кнеза... ја сам им се дивила...
       Такве куће облепљене блатом биле су топле и здраве јер је сав материјал био природан, здрав узет из наше околине...
       То је била наша иловача у коју ћемо се сви спокојно вратити.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)   
                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #3 послато: Фебруар 10, 2017, 06:33:33 пре подне »
                                                                                                                         БУНАРЏИЈЕ

                                                                                             “Шкрипи ђерам, шкрипи ђерам Ко је на бунару ?”

       Ти су мајстори били ретки јер су они некако посебно били обдарени. Они су поседовали ту чудну способност којом се данас представљају с поносом радиестезисти.
Бунарџија је са обе руке узимао рачваст лешников прут и, држећи га хоризонтално, кретао се полако жељеним простором, гледао је кад ће прут затреперити. Тамо, на том месту човек ће ископати бунар јер је ту сигурно извор добре подземне воде.
       Та се моћ и тајна бунарџија полако губила јер је свако домаћинство гледало да после зидања куће ископа бунар близу кухиње или штале, где се највише вода трошила.
Познато је да је скоро свака кућа имала отворени бунар са ђермом или са точком.
       Шта је ђерам ?! То је водоравна дрвена греда са причвршћеним ведром на једном и тегом на другом крају, која се по систему полуге спушта у бунар. У нашим селима зове се и шиба.
Шиба је учвршћена на једном дрвеном рашљастом стубу који се назива притега.
       Ведро на ђерму је обично дрвено, од 10- 12 л, а оковано је гвозденим рафовима.
       Последње бунаре са ђермом можеш видети (ако!) у селу Наћфали на Мунарском излазу, али и у порти манастира Бездин.
       Око тих бунара налазила се дрвена, сазидана од цигала или бетонска ограда висине око 1м која је штитила бунар од загађења а исто да се тај што воду вади не оклизне, него да се наслони на њу када вади воду. То је (о)сек. На ту се ограду стављало пуно ведро извађене воде која се ручила у канте, у друга ведра, у крчаге или у валове где се напајала стока и живина.
Вода из тих бунара служила је за пиће, за кување, за напајање марве, по потреби и за прање...
       Бивало је често да се земља одрони (срони) те да се вода измути и пожути. Тада би поново бунарџија са своја два помоћника чистио бунар и веома смело и зналачки улазио у мрачну утробу бунара чистећи извор.
       Најбоља вода била је она у којој се пасуљ добро и брзо кувао.
       Село све памти и никад не заборавља... и ретко кад опрашта ту данашњу нехат која је загадила отворене старе бунаре...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #4 послато: Фебруар 10, 2017, 06:37:14 пре подне »
                                                                                                                            МОЛЕРИ

                                                                                                                           (малери)

                                                                                                        “О укусима се не расправља! ”

       - Шта да ти кажем, ја нећу да га фалим, а како молује Мита Кика (Цоцин) то нема! Форме шта он меће, па роље како уме да и’ сложи - па шта да говорим! Дођи само да видиш вођицу. А како ради чисто! Увек је и Лиси ш'њиме. Чудо једио!..
       А то је било бар пре пола века када су сва села била чиста и уредна, све куће окречане, собе намоловане. Молера је у сваком месту било доста, а најбољи се и највише тражио и добро наплаћивао.
       Свака соба је била другачије молована, ишарана и то различитим бојама. Било је ту разних узорака од картона са изрезаним моделима, које је сваки мајстор чувао да се не пофештају.
Пре почетка рада они су на неком спољном и споредном зиду показивали домаћици каква је која мустра, па кад плати, нека бира.
       Молери су преклапали некад по две мустре са две боје као смеђе са зеленим, бело са плавим, бело или плаво са ружичастим. За педаљ испод плафона, који се у бело кречао вукле су се пантљике једна, две или више, једнобојна, две, три боје или једна боја у деградеу са три, четири штрафте. Па онда оне чувене вођице за гонкове а то су били цветни букети ил венци са 5-6 боја, па као да ти тако намоловани гонкови говоре или само што не проговоре.
       Молери су знали да у основну фарбу за поље не сипају само воду већ и млеко, док су се за мустре у фарби мешала и свежа јаја.
       Осим картонских мустри било је и гумених роља, које су молери због разноврсности размењивали.
       Често су прочеље кућа саме домаћице кречале и вукле појас обично бордо фарбом ко плиш, а било је и плавог и мрког, кад фарба не успе добро.
       Да не заборавимо гонкове, где су талентованији молери уљаним бојама сликали сцене из лова, језера са лабудима, кућице и цркву на брегу, док су изнад шталских врата обично била намолована два коња врана.
      Данашњи зидови су једнобојни, за молере боље и лакше, иако је цена за ту услугу већа.
      Данас је свако молер, сви мажу, крече, лепе тапете, каче и вешају којекакве ђинђове, а то није молерај. Не,не!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
                                                                                                                                                                                                  Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #5 послато: Фебруар 10, 2017, 08:48:21 пре подне »
                                                                                                                 УЛИЧНИ  ПЕНЏЕРАШИ

                                                                                                                          (стаклари)

                                                                                                                                                                                            “Ал је срећан ко пенџераш кад падне на леђа! ”

Пенџери су очи сваке куће. Некад су затворени, а некад отворени, да баш све виде као очи.
Крај пенџера од сокака су се и серенаде певале, а из собе трепне пламен упаљене ћибре знак да га је чекала (“ - Ако ме не дају, ускочићу!)... давно је то било... па како да не зовеш пенџераша, ако се окно разбило ?!
А пенџераш је носио на леђима сав свој алат и стакло исто као дротош ил паразолер. То је био велики дрвени рам на којем су вешто била заглављена већа и мања парчад стакла. А стакло је било обично, провидно али је било и “мразираног” и ишараног.
Носач тог стакла и алата био је висок, јак човек, јер терет којег је свакодневно носио био је позамашан.
Пре више од пола века, по моди су се стављала шарена стакла на улазним вратима у гонку, док се обично стакло замењивало “мразираним” на вратима соба и које је заменило до тада прелепо нецане, хеклане ил шлинговане фиранге...
Пенџераш је увек имао посла јер није било дана да се неко окно не разбије, па се у свакој сеоској кући налазило бар једно прозорско окно разбијено.
Када би га неко позивао да уђе у кућу, он је скидао дрвену кутију, вадио остатке разбијеног окна, кројио по мери ново стакло, укуцавао у прозорски рам неколико клинчића којима је причвршћивао окно, онда би заглавио са гитом да не улази хладноћа и... готово!
И пенџераш поново узима рам, причвршћује га кожним каишевима и полази даље...и све је бивало у реду док је ишао по сувом, али дешавало се и да склизне, те падне, јер га је вукла тежина... а стакло је за час нестајало...
Остала је зато изрека: “Јебем ти алат и занат - казо пенџераш!”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #6 послато: Фебруар 10, 2017, 08:50:41 пре подне »

                                                                                                                                    АСУРАРИ
                                                                                                                                    (плетачи)
                                                                                                                                                                                                                          “Пробирач нађе отирач ”

Није увек у сиромашним кућама било тепиха, јер су само богате и господске куће имале таквих. Зато су постојале ткане крпаре, али и асуре од рогоза које су правили мајстори плетачи. А рогоз (Турsa latifolia) је врста ритске траве с тврдим сабљастим листовима која се може користити за плетење: ужа, асура, отирача, папуча, торби и цегера.
Кад су се обично суботом собе чакљивале смесом воде, жуте земље и коњског измета простирале су се лепо опране, чисте асуре. И у тој се соби улазило само веома чистом обућом или изувани.
Тај исти мајстор је плео и кошарице за хлеб, а и за брашно, плео је и отираче за обућу и “рогожине” за расаднице, које су се продавале на метар.
Сећам се да су се у нашим школама такве котарице и отирачи плели на часовима ручног рада још пре пола века. Деца су користила не само рогоз него и љуштику.
Они умешнији, од огуљеног и скуваног прута раките плели су столове и столичице, али и кутије и кофере... (То су били кофери ђака интернаћана у којима се добро чувала храна из бакине кухиње...).
Плетач је пред Ускрс доносио и оне лепе корпе са којема се ишло на гробље, а исто тада су баке куповале унуцима мале корпице за “оводу”.
И сада волим те рукотворине и радо се сећам кошарице за брашно, а и оне за јаја из шпајза моје бабе...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                                                                                                                                                               
                                                                                                                                                                                                                  Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           

 


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #7 послато: Фебруар 10, 2017, 08:54:37 пре подне »
                                                                                                                              ОЏАЧАРИ

                                                                                                                           (димничари)
                                                                                                                                                                                                 “Ко се дима не надими, тај се ватре не огреје. ”

Као што му и име казује, то је занатлија који је бринуо о сеоским димњацима и не само...
У старија времена оџак се градио од уплетеног прућа и био облепљен жутом земљом. Касније се зидао од земљаних непечених, те најзад само од печених цигала јер је то главни део куће, који сакупља и износи дим пећи, које су се одувек “кадиле” тулузином, грањем, чапурјем чокањем дрвима ил угљем.
Неколико пута годишње оџачар је ишао од куће до куће и чистио све оџаке специјалним метлама, парејцама са дугим држаљима од уплетених металних жица.
Он је о појасу носио и канџу од тањег гвожђа, па лимену кашику којом је стругао чађ, а из црног џепа често је вадио огледалце и загледао да из доње рупе оџака види небо... онда је све било у реду.
Оџачар је по чађу ухваћеном на унутарњим зидовима димњака закључивао због чега тај оџак слабо “вуче и гута” дим, он је газди куће препоручивао да се нов сазида или само да се оправи. Јер са оџаком нико се не сме играти!
Оџаци су се чистили у пролеће или лети да би се могло нешто предузети и поправити до зиме.
Димничар је био обучен у црно одело, опасан кожним опасачем, гарав и у лицу, али горд... Горд, јер су га сви с поштовањем чекали, тражили и награђивали зато што је оџак важан део куће. Зар не ?!
А горд је био, јер по старом неписаном правилу, ако сретнеш оџачара, тог ћеш дана бити срећан, а ако га неприметно дотакнеш или успеш да ишчупаш стручак из његове метле сигурно си обезбедио велику срећу за дуго времена...
А да ли су и димничари увек били срећни ?!
Оџачара је све мање...(а ко ће и нама сигурну срећу обезбеђивати ?!)

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                                                                                                                                                                         
                                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #8 послато: Фебруар 10, 2017, 08:56:38 пре подне »

                                                                                                                                  ПАОРИ

                                                                                                                                                                                                                      “Мали газда, ал ’ штимован ”

Паор, реч је немачког порекла са значењем сељак, пољопривредник који гаји житарице и стоку.
У Банату и Србин и Румун и Шваба за сељака је користио реч паор, а сељаков рад звао се паорлук.
О паорима и паорлуку писало се много а прича се довека. И никад краја...
Паор је био везан за земљу свим својим бићем, он је ту нашу црницу неговао, дворио, поштовао, веровао јој и осећао је сваки њен трептај, јер бразда даје али и тражи...
Оних паора које сам ја знала, више нема. А нема ни оног миловања земље оком, јер су метална техника и чудесна хемија преузеле брижно око сељаково, које је умело само гледањем да и стоку угоји.
Када је куповао по ланац земље, паор је прао руке том земљом црницом, масном и миришљавом, којом се тако стапао и постајао њен и власник и слуга.
Сељак је орао, копао, сејао, жњео...а за све те послове служио се и коњима и оруђем за паорлук.
Доброг паора познавао си по колима и коњима па није ни требало изаћи до њива. Кола су била офарбана обично жутом фирнајз-фарбом на кола сиц са покровцем а вредан паор је увек имао времена да маже и гланца амове и уздице, да чеша и четка коње, да их тимари.
У кола сељак није седао без бича. А бич је више служио као кочијашки симбол јер прави паор и не шиба своје коње.
Коњи уморни долазе са њива, а газда бичем швигара изнад њих да их раздрема. Само понекад га благо спусти на коњске гребени да отера досадну муву ил упорног обада.
Бич је био саставни део серсама. Куповао се код сарача, а плео га је и газда од кудељне врпце и везивао на крају кожни швигар, украшавао га је шареним гомбицама и чукурима.
Држаље се правило од дуда, бреста, леске а користила се и морсковача и то као парадни бич уз угланцане серсаме с никлованим предњацима и звечкама.
Ко се још сећа логова? А користимо још и сада изреку ”Седиш на логове” са значењем да ништа корисно не радиш.
Када је паор орао плугом, поред два упоражена коња додавали су још и трећег, логова да се оре лакше и брже. То је био млади коњ још ненавикао на тешке послове и са њим је увек било тешких мука док се не ухода.
“ - Еј, бога вам маминог, ако нећете да терате школе, ондак траж'те паора и удајте се. Ал паз'те да није велик газда и неуредан, него боље, млого боље да је мали газда, ал штимован. Тај је за вас, разумете ?/” - саветовао нас је чика Сава-Лала из Варјаша још давне 1966. године.
Моји драги паори обишла вас је технологија... моји драги фармери...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #9 послато: Фебруар 10, 2017, 08:58:54 пре подне »
                                                                                                                РИСАРИ

                                                                                                   (сараори, надничари)

                                                                                                                                                                                                       “Лебац је то са седам кора”

Сиротиња, а много нејачи...( Од Бога здравља, па све ће добро бити!”).
Жетва се у овом делу ужарене равнице завршила...
Банда, машинистер и газда елеватора и дреша коjег споро вуче трактор с гвозденим точковима, спремају се за полазак...
Банду су сачињавали сељаци, а то су били људи који су радили на рис: џакоши, камароши, жене које згрћу плеву, најбржи од њих који баца снопове у дреш, па други који брзо сече ужад...
Радили су “на рис” наши људи све до Станчева и Краљевца, радили су код “спаије” у Херњакови и тамо остајали и по читав месец дана. Сами су кували од оног што су од куће понели, спавали су у неком склоништу и стрепили за децу која су остала и сама “водила” кућу до њиховог повратка.
Свашта је било...
Рада се нису бојали јер их је тешио онај део летине којег ће зарадити и однети на млин за брашно, а брашно је хлеб насушни.
Добијали су као накнаду и велике “поле” суве сланине, која се овако делила: најстарији исече “полу” на једнаку парчад док једно дете окренуто леђима виче имена рисара: “- То је баба Фронино, то је ча - Владино, а то деда Милошево...”
Последњег дана се подели “рис”, утовари се на сељачка кола и полазак...са пажњом и страхом јер их неко може препасти због пустих путева, а отимача свугде...
Најхрабрији је увек ишао у прва и препуна кола ослоњен о виле за сламу, спреман за “Не дај, Боже”, док је најстарији возио последњу запрегу. Обично су у његовим колима биле жене и деца, која су за све време жетве кувала и бринула коње. Ту је било и оно мало веша и неко посуђе.
Причало се да се тај старац молио Богу наглас да добро и у миру стигну до својих домова.
И тако је живот текао неким сељачким редом, нејач је расла, село је мењало слику, а мени је у души још и сада прича мог деде, чији је отац био онај, најстарији...


ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                              Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #10 послато: Фебруар 10, 2017, 09:00:43 пре подне »
                                                                                                                      БОКТЕРИ

                                                                                                               (ноћни стражари)

                                                                                                                                                                                                            “Чува ме ко боктер удовицу”

То су били ни паори, а ни сасвим службена лица. Јесте да је њих бирала општина, па су се и они сматрали отитинарима, али њихове су плате биле најмање и утврђивале су се сваке године уговором.
Они су били ноћни чувари села, а сви су их звали боктери. Реч није српског порекла, већ немачког Weckster чије је значење било чувар, онај што стражари (док скоро цело село спава).
Он није био ни плајаш, ни џандар, ни горник, а био је од свашта по мало јер је његово звање било и пуно одговорности, али и ризика.
Његово радно време била је ноћ, од осам - девет сати увече до четири - пет сати изјутра.
Он је из сата у сат дувао у рог, пазио је ко сокаком шета, пазио је да одмах узбуни село ако негде избије пожар, ако нека марва лута по сокаку тражио је немарног газду... а све то није му дало да трене. Кад и кад би наслонио штап на неку клупу, учкиљио фењер (онај на витриор) и за кратко сео на клупу, где је дебелим прстима завијао једну да попуши, а ако је било и да сркне, још боље... ноћ је дугачка...
Нико није познавао боље од њега ону мрачну страну села. А знао је и да ћути. Још ако добије фртаљче.
Виђао је он и оно што му није припадало у дужности: да се неко ождеро па није стиго кући, него спава склупчан на сокаку, а сања да је у кревету, да је нека гола испод врбе на бегеју бацала чини, да је матор човек поесећиво младу распушћеницу (фуј, срам га било!), да су деца сакупљала туђе шљиве, да су се двоје због једне потукли, да је остављени момак намазо кућу вољеној, да је опет неки тресо вршку свог комшије и одно све чикове, да је нека, због дивана оставила лебац да јој пригоре у пећки и тако свашта је знао... оно што није морао и што није требало. А знао је...
Ти су боктери чували села све до после Другог светског рата, после су их замениле дупле страже.
То су били мушкарци из села којима је општина наређивала да редом чувају села. Сада, нема ни тих!
Некада си на самом улазу у већа насеља наилазио на чуварске куће зване боктериице или бокторије, где си био приупитан - ко си, куда ћеш и због чега.
Дабоме, да се увек могла избећи и бокторија па и боктер, али... био си миран јер неко ме чува...
Ако негде нађеш фењер, рог и дуванкесу, сети се Љупка боктера... оног нашег..

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #11 послато: Фебруар 10, 2017, 10:57:28 пре подне »
                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #12 послато: Фебруар 10, 2017, 10:59:49 пре подне »
                                                                                                                  ПУТАРИ

                                                                                                      (друмари, долмаши)

                                                                                                                                                                                                      “Прво фруштук па онда на пут!”

Долма је насип дуж Мориша, а речју долма ми смо називали и каменити пут од Темишвара до Семиклуша или до Арада, од Арада до Надлака...
Камен се доносио теретним вагонима и истоварао на железничким станицама одакле су га сељани коњским запрегама односили и посипали дуж долме.
Овде ступа на сцену долмаш, који тим каменом попуњује настале рупе, неравнине, скупља камен искочен ван пута.
Долмаш се старао да поред пута трава буде увек покошена, а шта није могао сам да уради и пошто је располагао тим травним простором делио је на парчад: “ Од кривог дуда до првог јаблана Јоци, а Штеви од тог јаблана до дуда у ког је трештило летос...” Тако су долма, а и споредни “мали пут” и шанчеви увек били уредни.
У долмашевој надлежности била је и брига о дудовима који су већ вековима пратили наше долме и били наше путоказно дрво. Стабла тих дудова кречала су се сваког пролећа под будним оком баш тих долмаша, јер су они били плаћена лица у свакој нашој општини да се о каменитом путу брину. Они су попуњавали и дрворед некад јабланима, а некад јаворима ил дивљим крушкама.
Камени путеви замењени су асфалтним, трава је непокошена, али је пасу овце (које залазе и у жита!), дудова више нема јер их је посекло наређење неке власти.
Пут је остао осакаћен, а долмаш је одстрањен као непотребан. Замењују га фирме, управе, задруге, власти модерног доба.
А да ли ће пут неко бринути и познавати како га је чика Лука Остојин (Шопанци) познавао и “бединово” од Кетфеља до Варјаша?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)           
                                                                                                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       





Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #13 послато: Фебруар 10, 2017, 11:01:51 пре подне »
                                                                                                                             ГОРНИЦИ

                                                                                                                (субаше, пољочувари)

                                                                                                                                                                                                                               “Гора је брука, него мука. ”

Арад-Гај - Горник Миливој, Моноштор - Горник Сава, Кетфељ - Горник Љубомир... остало је породично име да живи још.
А ко се још сећа горника, оног чувара њива којег су село и општина бирали да чува, да прејави и приведе оног кога ухвати у штети?
Тај се чувар поља у Чанаду звао субаша...
Горника си могао препознати не по оделу, ни по годинама или физичком игледу него по наџаку. А наџак је био горникова лична карта и са њиме је доказивао да је општински службеник и да су баш њега изабрали кнез и аушуши да буде пољочувар.
Наџак, то је ни оруђе ни оружје: на дрвеној, чврстој и доста дугачкој дршци била је углављена врста секирице, која је на другом крају имала облик чекића. Заиста је тај наџак личио на неко старинско хладно оружје јер је имао и одбрамбену намену.
Наџаком се могла пресећи грана, обавезно се трње секло као дикица ил чичак, могла се ископати рупа у којој да се на чапурју испече парче сланине и руке загреју...
Горник је имао право да и стоку која је зашла у поље отера у општински обор. Тада би плајаш звао газду те стоке да плати шторф за причињену штету. Тек тада се пуштала стока.
          Горника оних старих више нема, пољокрадица има све више, а нашим пољима јуре момци обучени на специјалним течајевима, носе специјално одело са натписом SECURIТY. Колико су ефикасни ? Позовите их... за сваки случај!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #14 послато: Фебруар 10, 2017, 11:03:53 пре подне »
                                                                                                                         ПУДАР

                                                                                                               “Време брише све”

Ко се сећа старих винограда и воћњака, сигурно ће са осмехом променути и пудара.
Пудара нема више, јер су и виногради систематизовани (тамо где их још има), али заменили су их и квалификовани чувари.
А пудар је био нешто између... није занатлија, а није ни било ко. Он је цар - чувар од пролећа до дубоке јесени. Понекад он и његова сапутница живе у пољу током целе године у сазиданом кућерку, сами, неустрашиви, сироти, поштени али ипак они царују тим засађеним пространством.
Такве си кућерке пре пола века виђао у виноградима Кнеза, Мунаре, Печке...
Али, чешће је пудар био сам, обично старији човек, чича, који је за тај посао сам за себе уређивао колибицу, узимао верног пса, керу, који му је најављивао нечији долазак. Имао је говедарски кожњи бич, којим да пуца и плаши чворке, штап, сикирицу, клепетушу и чегртаљку које су му долазиле исто као службено оружје и оруђе.
Пудар је чувао виноград, нешто окопавао, грабљицама грабуљао кроз редове да би лакше уочио траг неког лопова.
Преко дана он је обилазио виноград, причао са чворцима, травама и бубама, а пред вече је палио осушенутраву и тако терао комарце, затим је из торбе, која је висила о клин колибе вадио лебац и сланину, узбрао парадајз, брисао га полако од већ масног рукава кошуље и уз дубоки уздах почињао јести ту насушну храну.
И тако се дан за даном смењивао све до бербе грожђа или сакупљања воћа и последњих плодова.
У нашем дечјем фолклору остала је забележена песмица једне игре, жмурке:                     Крадем, крадем грожђе док чича не дође
А кад чича дође, присешће ми грожђе.
Позната је и изрека: Немој да ме милујеш као пудар керу (само кад ти требам).
А остала је и лепа агро - прича: Кад је пудар осећао да му се ближи крај, обишао је воноград и опраштао се од сваког корова... само се није опростио од попанца (Соnvolvulus arvensis), којег никада није могао искоренити.
... Само се наш стари пудар искоренио...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                   


                                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #15 послато: Фебруар 10, 2017, 11:06:06 пре подне »
                                                                                                                          ДОБОШАР

                                                                                                                                                                                                                        “Добар глас далеко иде”

-   Истрчи на сокак да чујеш шта лупа бубањ!
-   Нисам чула шта је лупо бубањ!
А бубањ је лупо на сваком рогљу у нашим селима.
Добошар није био занатлија, то је обично био плајаш који је селу преносио најновије одлуке, наредбе и вести из општине.
Када је било потребно да се нешто брзо саопшти, добошар је узимао бубањ и лупајући дозивао мештане. Затим, узевши некако војнички став јасно и гласно ређао задате вести... - Даје се на знање...
Најпоштованији добошар био је онај чији је глас био најјачи и чуо се све до Нових ливада. Поменућу грлатог Бату Лембера из Кетфеља, који се је, служећи војску у Сарајеву, опкладио да ће јаче од хоџе викати с минарета. И причао да је он добио опкладу...(!)
- Даје се на знање...
После сваке вести добошар би кратко залупао по добошу те настављао са другом вести. По завршетку, добошар би одважно и дуже лупао већ одлазећи ка следећем рогљу.
Можда ћемо у некој општини наћи бачен наш стари бубањ.
          А где су добошари ?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #16 послато: Фебруар 10, 2017, 11:07:44 пре подне »
                                                                                                                         САЈЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                    “Иде време, носи своје бреме. ”

Мој стари зидни сат са клатном, сваког сата избија. Слушам му звук већ више од пола века. Али стари сат се уморио, не чујем га више и то ми смета...
Тражим сајџију да му нешто “хируршки” уради и једва налазим једног, можда јединог старог сајџију у граду.
Чекам да се мој “болесник” прегледа и мислима се враћам у оно мирно детињство.
Сајџија Иван, па сајџија Ђура и то у малом селу. Оправљали су оне будилнике са два звона горе, као сада модерни чуперци, који красе момачке главе.
Ти су ми “векери” увек личили на неки доброћудни лик из “земље Дембелије” и волела сам да их имам у соби.
Џепни сатови и они с ланцем носили су се само празником и увек се загледавало у њих “да се види и да се зна!”
Велики изазов за децу био је и сунчани сат којег је обележио на помоћној згради у авлији чича Бранко Рајак. (Први појмови из астрономије за децу трећег сокака!).
На обали Мориша са Печканске стране компаши су на песку зацртали велики пешчани сат. Прави изазов за кориснике компе (скеле)!
Са великим поштовањем и знатижељом гледали смо угледне сајџије из Арада који су често оправљали онај велики црквени сат.
Ручни сат на механички погон, сат са малом батеријом, са картицом... мобилни телефони са уграђеним часовником и... нико више не тражи сат. Шта ће онда сајџија радити? Определио се за продавца. Шта продаје? Свашта. А наше векере, зидне часовнике ко ће оправљати? Па неки Ђура ил Иван, ако им не преостану делови кад их буду изнова склапали.
         Мој векер још је у снази, гледа ме доброћудно, а ја му верујем на реч...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #17 послато: Фебруар 10, 2017, 11:10:04 пре подне »
Војиславе, па зар опет сву књигу?

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #18 послато: Фебруар 10, 2017, 11:11:37 пре подне »
                                                                                                                                       ЧИКОШИ

                                                                                                                                                                                                                  “Свако свога коња за улар вода ”

          Родила сам се и расла у селу, где сам се увек дивила, а не плашила коња, тих тако питомих и лепих створења том “еталону биолошке лепоте” како је негде записао Раша Попов.
И знам да им се и Милош Црњански дивио (вероватно!) јер у Сеобама стоји и ова тврдња: врани копи су опасни, а риђи коњи, који имају црну главу, најбољи. Најтрајнији су и највернији, мркови. Коњи који имају мале, дубоке очи, често рано ослепе. А треба се чувати коња коме штрчи уво напред, а друго заостаје - као вештице!...
          А то и ј ош хиљаду других ситница знали су чикоши, јер су они били чувари ергела. Свако село је имало стоку, те према томе, чувари тог блага били су: чикоши, говедари, теочари, свињари, чобани...
          Њих је сада све мање или их уопште нема. Остала су само сећања на чикошке бунаре, на чешагије за коње, на свињарски бич, на потковице, на чобанске кере и куке...
Чикош главни, који је за сваког коња добијао нешто хране, полувеку жита ил кукуруза, узимао је за помоћника једног или два дечака. Они су чували коње..., обично ноћу су сви коњи били у ергели а изјутра се растерују, они за вучу иду код власника, док су и преко дана остајале у ергели кобиле ждребне или са ждребадима и омад.
         Кад “загусти”, а то је било када са паше коњи зађу у њиве или ако се невреме спрема, а тада се коњи узнемире, тад главни чикош “ступа на сцену”.
Он тада као прави житељ степе узјаше најбољег коња, подводача, те пуцњавом бича оног дугог са кожњим швигаром доводи их на појило или мота у круг да их загреје.
Чикоши су могли бити само смели и здрави људи који су коње и волели и поштовали јер коњ је сељаку био као брат. Да знате, када газда коња продаје, он плаче, а и коњ се рзајем од њега растаје.
          Наша су села остала без коња, а чикоши са црним, масним шеширом и белим кошуљама и гаћама од шест пола остали су само на сликама наших банатских наиваца и у нечијим сећањима...
         Остао је ђерам да штрчи поред запуштеног чикошког бунара и прича да је најсмелији био ча - Рада који је кротио и замарао најбесније пастуве... тражите га негде на крају села, тамо где му је остао бич, онај дугачки са дуплим швигаром...
         Успомену ћете наћи... и неку рагу која слободно пасе крај пута.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #19 послато: Фебруар 10, 2017, 11:24:02 пре подне »
Синиша, овога пута сам питао Бранка Тодоровића, а он Јовицу. И добио сам одобрење да то о старим занатима и занимањима постављам, јер се ради већ о заборављеном времену и начину живота. А причице су кратке. Упозорио сам их да немам линк. Одговори ми, молим те, да ли да наставим даље, да не улажем труд узалуд. Да не мучим ни тебе. Има их, мислим још шеснаест. А видим да се чита.