Као посластицу фанатима Алана приводим следеће колачиће:
О језику
Византски писац Цеца Иоан из 12. в. записао је у делу "Теогонија" речи Јаса из Паноније називши га аланским језиком.
τοις Άλανοις προσφθέγγομαι κατά' την τούτων γλώσσαν
[К Аланима обраћам се на њиховом језику:]
καλή' ήμερα σου, αυ'θέτα μου, αρχόντισσα, πόθεν είσαι;
["Добар дан, господине мој, архонтисса, откуда ты?]
ταπαγχας μέσφιλι χσινά κορθι καντά, και ταλλα.
[тапангхас месфили хсина корфи канда, итд.]
αν δ'εχη Άλάνισσα παπαν φίλον, α'κουσαις ταύτα.
[Ако ли Аланка има љубавником попа, чути ћеш ово:]
Ουκ αίσχύνεσαι, αυθέντριά μου, να' γαμη το μουνίν σου παπάς
["Није ли те стид, госпођо моја, да с тобом има везу твој отац"]
То φάρνετζ κίντζι μέσφιλι καιτζ φουα σαουγγε.
[То фарнец кинци месфили кецфуа саунге’]
Тапангхас је на иронском "дабан хорз" а на дигорском "дабон хуарз".
Ево јоште неких речи у редоследу јасски - иронски - дигорски - превод
бан - бон - бон - дан
база - бас - баса - вариво
бах - бах - бах - коњ
цариф - царф - царв - уље, масло
цуган - цангат - цигон - челик ( Руси кажу чугун; ради се о туркијској речи, коју су ови добили из кине )
дан - дон - дон - вода
дицега - дуцга - доцга - крава
фит - фыт - фит - месо
фус - фыс - фус - овца
гал - гал - гал - бик
гизт - анкызт - ангхизт - млади сир
хецав - хицау - хецау - господин
хувар - хор - хуар - просо
хувас - хос - хуаса - сено
ајка - ајк - ајка - јаје
карак - карк - карк - кокош
каса - кас - каса - каша
кхевер - кхабар - кхабар - хлеб
сака - сах - саха - коза
итд.
О обичајима
Јохан Шилтбергер, 1440.
У Јаса има обичај по којему пред удањем девојке за мужа, родитељи младића у условљавају се с матером невесте о том, да невеста мора бити дева, иначе ће се брак сматрати непостојећим. Дакле, у назначени за сватбу дан невесту приводе с песмама к постељи и полажу је на ову. Затим се приближи младожења држећи у руци мач којим удара по постељи. Затим он заједно с друговима седа пред постељу и пирује, пева и плеше. Након пира раздевају младожењу до кошуље и уклањају се, остављајући младенце насамо, док је за вратима брат или нетко из најближе родбине младожење, да стражи за мачом. Ако се покаже, да је невеста била недевном, о том младожења извешћава своју мати, која се приближи к псотељи с неколикима пријатељицама, да би погледали простињу. Ако на простињи не снајду исканих знакова, разжале се. А када се јутром јаве рођаци невесте ради праздника, мати младожење држи у руци суд пун вина, но с отвором окренутим ка дну и зачепљен прсом. Она подноси суд матери невести и склања прст када ова захте наздравити, те вино истекне, говорећи "Овака је била и твоја кћи". За родитеље невесте ово је велики срам и дужни су узети кћи назад, јер су се условили, да ће дати чисту деву, но кћи се није показала таком. Онда свећеници и друга поштована лица почну се заступати за невесту и убеђавати родитеље младожење, да упитају свога сина, хоће ли он, да невеста остане његова жена. Ако се он сложи, онда је свећеник и други приводе њему опет, а у противном разводе и свак свакому враћа подарене ствари, после чега обе стране могу ступати у нове бракове.
А за разлику од Аланских обичаја наводим обичај словенскога племена Срба из 10. в. док су јоште увек били нехришћанима, по опису Ибн Јакуба;
Словени се растицају у много племена; ка овима припадају ас-Срба, Дулаба, Намчин. Племе које је најхрабрије и најратоборније од њих је племе, које се зове ас-Срба; и међу њима (Словенима) сви га се боје. Племена Мизаза, Хаирава, Сасин и Кшабин (Кашуби) крстили су се у јакобинској секти, но неки су јоште увек пагани. Племе за којега смо рекли, да се зове ас-Срба, спаљује се у огњу, када им умре поглавар; спаљују и са собом и своје коње; имају ове обичаје исте као у Инда, иако су ови далеко на истоку. При спаљивању тела се радују и наводе као разлог, да се је Господ смиловао на смртника и поштедео га мука живота. Жене умрлога плачу, чупају си косе и гребу лице и руке до крви; она жена која поведа да га воли, обредно се обеси на канап о грану и остане тамо висети док не умре, да би се спојила опет с мужем, а потом их спале заједно. Њихове жене, када се удају, никада не врше прељубу, али ако пак девојка се заљуби у младића, она му без стида прилази и задовољава с њим страстно своје потребе. Када мушкарац прима жену и сазна, да је она девица, рече јој следеће: "Да има нешто добро у теби, мушкарци би те већ пожелели и ти би изабрала себи некога од њих, који би ти узео девичаство", одтера је и реши је се.
Што се тиче земље којом влада Мешко (Пољска), она је најпространија од свих и богата житом, месом, медом и рибама. Мешко убира порез у златницима и овим плаћа потребе својих људи (војске); свакога месеца сваки добије одређен износ. Има 3000 оклопљених ратника од којих стотина може надсилити 10.000 других. Својим људима даје одећу, коње, оружје, те и мужскому или женскому чељаду, када дорасту за женитбе находи добре супружнике и ако је мужско чељаде плати за њега
вено ( тур. мираз) отцу невесте. Словени славе женитбе навелико и њихови обичаји су слични обичајима Бербера. Роди ли се човеку 2 или 3 кћери, обогати се на вену за њих, а роде ли му се синови, постане убог.