Наша Црква данас, 5. маја по грегоријанском, а 22. априла по јулијанском календару, обележава успомену на двојицу свештеномученика, пострадалих од усташа почетком Другог светског рата:
епископа бањалучког Платона Јовановића и пароха градишког Душана Суботића.
Епископ Платон је рођен у Београду 1874. године, на крштењу добивши име Миливоје. Његов отац, официр србске војске Илија Јовановић, био је родом из Требиња, а мајка Јелена (дев. Соколовић) из Фоче. Завршио је Богословију у Београду, а током школовања се замонашио, добивши име Платон. Након завршетка школе рукоположен је за јеромонаха. У раздобљу између 1896. и 1901. године наставио је школовање на Духовној академији у Москви. По повратку из Русије, постављен је за старешину Манастира Рајиновац. 1909. године стекао је чин архимандрита. Током балканских и Првог светског рата био је војни свештеник.
После рата био је игуман манастира Раковица, Поганово и Крушедол. Био је уредник листа Српске партиаршије у Сремским Карловцима, а бавио се и књижевним радом. 1936. године од стране патриарха Варнаве хиротонисан је за викарног епископа моравичког. Уз епископа шабачког Симеона и 70 свештеника био је вођа литије која је ишла кроз Београд, јула 1937. године, у знак протеста због потписивања конкордата између Ватикана и владе Краљевине Југославије („крвава литија“). Платон је, након тога, постављен за епископа охридско-битољског 1938. године, а децембра 1939. године за епископа бањалучког.
Почетак Другог светског рата у Југославији и проглашење NDH затекли су епископа Платона у Бањалуци. Од усташке власти стожерника Viktora Gutića, добио је наређење да, као Србин рођен у Србији, у најкраћем року напусти NDH. Остале су забележене његове речи правог пастира стада Христовог:
“Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за све време док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као пастир добри који душу своју полаже за своје овце...”