Да је Јово заслужио батине да их добије много раније, заслужио је, али боље икад него никад. Није ни његово чињење било јуначко док је био "Бог и батина" па није ни замерити некоме ко је то учинио макар и са леђа, ко зна какве је страхове и трауме преживео по казаматима комунистичког режима тај који је дошао по "намир дуга". О Јововом "чојству и јунаштву" знају многи његови саборци. Пријатељ мога оца, и наш дугогодишњи кућни пријатељ, био је између осталог најближи саборац са Видојем Жарковићем, Јовом Поповићем и многим другим црногорским комунистима који су после рата ведрили и облачили. Није била тајна да Јово није био никакав јунак већ велика улизица и тврдица. Постоји прича о томе када га је Аркан позивао у своју коцкарницу и из поштовања као очевом саборцу и пријатељу давао бесплатне жетоне да се мало игра, а овај их сакривао по џеповима и приликом проласка уновчавао на благајни. И Владо Дапчевић је у својој књизи описао детаљ када су се на почетку рата враћали из Београда на Цетиње и сви скупили заједнички новац за храну док буду путовали, што је било довољно за једва оскудну исхрану, а једино Јово је сакрио свој новац који му је претходно отац био послао и ћутао да га има. Да брука буде већа његов отац не знајући да је Јово крио да има новац хвалио се около како му је син уштедео паре које му је послао и вратио их кући.
Један други идеолог и ствараоц црногорске нације и саборац Јовов, Милован Ђилас-Ђидо, доживео је да га у позним годинама људи пљују на улици. Лично сам био присутан када су неки "локалци" испред кафића у Палмотићевој улици, где је Ђидо иначе и живео, плаћали клинцима из краја сладолед да трче за њим, добацују увреде, гађају га и пљују. Можда ни то није примерено гледано из угла некога ко полаже на "чојство", али сматрам да је итекако заслужено. Већа казна за многе ствари за које је крив, и због чега смо као народ испаштали а и данас испаштамо,, није му од тога требала.