Аутор Тема: Кричи J2b-M205>Y22066  (Прочитано 933901 пута)

Ван мреже Atlantische

  • Уредник СДНКП
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1944
  • G2a-FT221531
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1640 послато: Фебруар 09, 2017, 03:47:18 поподне »
Могуће је да је то далека реминисценција (културно сећање) на протоиндоевропске ратнике, за које постоје индиције да су на глави имали покривала направљена од вучје главе (тј. то су били млади неожењени ратници, "прогнани" из својих домова зато што су били "вуци", и нису се смели вратити док се не "оките" неким ратним пленом; у протоиндоевропском се наслућује то повезивање младих мушкараца са вуковима, који су се слично тим животињама кретали у "чопорима" и нападали суседе ради пљачке и ратне славе); остатак тог протоиндоевропског обичаја је био присутан код Римљана, наиме за време републиканске армије (пре Маријевих реформи крајем II века п.н.е.) велити су представљали слој војске који је ишао испред осталих, наоружан кратким копљима за бацање, малим штитом и кратким мачем, који су узнемиравали противника и "омекшавали" га пре напада главних снага, а сачињавали су га млади неожењени мушкарци који су на главама носили покривало направљено од вучје главе; такође код Германа су постојали берсеркри, ратници који су упадали у борбени делиријум приликом битке, само што су они били потпуно покривени медвеђим, а не вучјим крзном. Слично "културно сећање" се претпоставља и за кентауре из грчке митологије, за које се претпоставља да представљају реминисценцију на људе на коњима (Протоиндоевропљане), за које су медитерански сталноседеоци, када су их први пут видели, мислили да су једно биће са коњем; слично веровање је забележено код Астека, када су први пут видели шпанске конквистадоре на њима дотад непознатим "зверима", коњима.
Занимљиво, хвала на написаном. :)
Одувек ме је занимало шта представљају такве формације у стратешким игрицама, дакле у питању су ''Велити''.
На то само да додам да је очигледно да тај култ животиња у овом случају вука код њих представља наследство од индо-европљана.  :)
Мали off topic  :) , велити у видео игрици Rome Total War.

''Заведени светским чудима, заборависмо на себе и на своје порекло." - М. Капор

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1641 послато: Фебруар 09, 2017, 05:12:36 поподне »
Национална Ревија - National Review
www.nacionalnarevija.com
Бранислав Матић
НАЈНЕОБИЧНИЈИ МЕЂУ СВЕТИМ ЛИКОВИМА ХРИШЋАНСТВА КРОЗ СВЕ ВЕКОВЕ
Светитељ са животињском главом
Видимо га међу светим сликама у Доњим Кормињанима код Гњилана, Сукову код Пирота, Горњем Матејевцу код Ниша, Градишту код Петровца на мору, Светом Никити код Скопља, Параклису Покрова Пресвете Богородице у Хиландару...

Он, свети Христофор, из III века, над чијим житијем застаје дах, оличава један од најчудноватијих нама познатих путева до Христа. Писали су о њему такви зналци и мајстори какви су свети Јустин Ћелијски и Николај Лелићки, патријарх Павле и Веселин Чајкановић, Владимир Назор и Александар Дугин.

Прича о светом Христофору има многе почетке, два излаза и један крај. Не зна се где је и када рођен, нема слагања ни о месту његовог мученичког пострадања. Извесно је да је живео у време римског војничког цара Трајана Деција (владао 249-251), оног „рођеног у селу Будалија, станици на осам миља удаљеној од Сирмијума у правцу западног смираја”. Бројна житија и легенде уливају се у два главна тока, источни и западни.
Источна легенда вели да је млади Репровос био из племена псоглавих, кинокефалона. Имао је горостасно људско тело и псећу главу. Негде на истоку, у пустињи, изгледа у дубоком залеђу Ликије, ухвати га војска цара Трајана Деција и посла у Рим, на двор, куриозума и забаве ради. Тамо младић срете хришћане, спознаде Христа и прими крштење. Током светог обреда он наједанпут доби нормалан људски лик, „понесе Христа”, и стога му дадоше име Христофор. Христоносац.
Према неким другим источним житијима, која наводе патријарх Павле, Иоану Рамфу, Папаевангелу и Јустин Поповић, горостасни младић је још раније упознао хришћанско учење и поверовао у Христа, али није био крштен. У неком неименованом граду на истоку, под римском влашћу, он заштити хришћане од незнабожачког мучења. Свеза у чвор и прекори мучитеље. Гневни цар посла 200 војника да га ухвате и доведу. Епископ рашко-призренски Павле, доцнији патријарх српски, пише 1976: „Војници изврше заповест цареву, но при повратку понестане им хлеба. На молитву заточеног, чудесно се умноже хлебови које су још имали и сухи штап његов процвета. Видевши то, војници поверују у Христа. Кад стигоше у Антиохију, и њих и Репровоса крсти епископ Вавила (238-250). Пошто га изведоше пред цара на суд, овај поче ласкањем да га одвраћа од Христа. Кад се то показа безуспешним, цар покуша да га разврати пославши му две блуднице, незнабошкиње, Калинику и Акилину. Свети, међутим, и њих обрати Христу. Разјарен, цар нареди да буду погубљени и оних 200 војника и ове две жене, а светог Христофора стави на страшне муке. Али Свети, силом Христовом, остајаше неповређен. Најзад му главу одсекоше мачем године 249. или 250. Тело му од војника откупи Петар, епископ аталијски, и сахрани у свом граду.” („Како се слика Свети Христофор”, Гласник СПЦ, Београд, март 1976. Прештампано и у: Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, Београд 1998, 204-213).

Као место где је Свети пострадао помиње се иначе непознати град Самон, одакле су му мошти пренете у шпански Толедо, а одатле у опатију Светог Дионисија (Сен-Дени) у Француској.”

Свети Христофор веома је поштован и на Истоку и на Западу, нарочито код Грка и Шпанаца, који су непосредно сведочили великим чудима над његовим моштима. Православни га празнују 9. маја, римокатолици 25. јула, Јермени 14. јула, Копти 3. августа, јаковити и мелхити 7. и 27. априла.

У лику доброћудног џина, голобрадог младића, ратника-мученика, приказан је у пећинским црквама Кападокије, у Великом Трнову, Старом Нагоричану, Леснову, Дечанима, Благовештењу Кабларском, Темској, Јашуњу, светогорским манастирима Дохијару, Протатону, Великој Лаври... „Штавише, у околини Битоља налази се село Христофор и у њему истоимена манастирска црква, обнављана и почетком и крајем XIX века”, наводи Љиљана Стошић, стручњак Балканолошког института САНУ, у свом раду Култ светог Христофора Кинокефалона на Балкану.

Најнеобичније приказивање овог светитеља је, свакако, оно са животињском главом. Псећом, коњском, магарећом (разликују се и представе и око посматрача). Постоји искључиво на православном Истоку, а неки од најзанимљивијих примера су на српским просторима.
Најстарији данас познати такви прикази светог Христофора су на двема глиненим иконама из Винице код Кочана. Потичу из V или VI века, чувају се у Музеју Македоније у Скопљу. Сви остали примери су из много каснијег периода, од XVI до XIX века, и расути су од северноруских до синајских предела. На свим тим иконама и фрескама – руским, румунским, српским, бугарским, грчким и синајским – свети Христофор са животињском главом приказан је усправан, „с ореолом, заоденут плаштом налик пелерини”. Увек је дат из профила или полупрофила, „с дугим и оштрим носем, сличним псећем, или понекад ширим, више налик коњском”, „с малим шиљатим ушима, између којих су му глава, понекад и врат, покривени дужом длаком”. Тако га описује патријарх Павле.

А објашњења за овај посве необични светитељски лик?
Има их, наравно. О псоглавима су писали још Плиније и Псеудо-Калистен. И народна предања, укључујући и српска, чувају бројне сродне приче. Патријарх Павле прилаже лепу скицу могућих тумачења. Папаевангелу, у својој Иконографији светог Христофора (Атина, 1968), указује да би се даљи корен могао тражити у староегипатском миту о богу Анубису. Имао је главу шакала, сличну псећој, и преносио Ора преко Нила. „Став, сликање из профила, околина, процветали штап, све је исто код обојице”, указује Патријарх. Постоји и јасна веза са представом грчког хероја Херакла, који на рамену носи малог Диониса.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1642 послато: Фебруар 09, 2017, 05:31:07 поподне »
Мaнастир Светог Христофора — Википедија, слободна енциклопедија
sr.wikipedia.org

Мaнастир Светог Христофора се налази у селу Мислођин, на територији градске општине Обреновац, припада Архиепископији београдско-карловачкој Српске православне цркве.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:539695-Mislodjin-Veliko-cudo-mati-Justine
Boris Subašić
Manastir Svetog Hristifora, vekovima zarastao u šikaru, ponovo je svetinja u Mislođinu pokraj Obrenovca. Mati Justina stigla je iz Kanade, tri i po godine sakupljala papire, a za četiri meseca sazidala crkvu

Igumanija kaže da je zatim došlo do neočekivanih problema sa izvođačima radova koji su neprekidno odlagali dolazak.
- Već smo ušli u zimu i nisam verovala će biti išta urađeno, a onda su se 12. novembra neočekivano pojavile građevinske mašine i radnici - seća se mati Justina. - Pitala sam ih da li znaju koji je praznik, a oni su slegli ramenima. Rekla sam im da je njihov dolazak Božji znak, jer tog dana svetkujemo Svetog kralja Dragutina, u monaštvu Teoktista, čiju zadužbinu treba da obnovimo.

Radnici su prionuli na posao, a onda je bager naišao na ljudske kosti. Ogromna kašika nije oštetila nijedan od osam skeleta žutih kao vosak, najverovatnije mučenika monaha koji su stradali u turskim uništavanjima manastira.

- Te mošti su sada u kripti koja štiti temelje starog hrama nad kojim je nadzidan novi, koji uskoro otvara vrata vernicima - kaže mati Justina. - Tek kad je crkva stavljena pod krov pojavila se tajanstvena dobročiniteljka i objasnila zašto je davala toliko priloga. Kad je bila na hodočašću u Svetoj zemlji, želela je da daruje jednu od tamošnjih svetinja, kad joj je prišao nepoznati starac i upitao je zašto ne pomogne manastir Svetog Hristifora u svom rodnom mestu. Žena je bila zatečena i rekla da ne zna ni za kakvu svetinju u Mislođinu, ali ga je poslušala. Kad se vratila čula je za mene i manastir i postala najveći ktitor, ali nije želela da iko zna za to.

Obrenovac ostaci manastira Sv. Hristifor (Mislodjin)
https://youtu.be/jEOwEGCn_Uo

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1643 послато: Фебруар 09, 2017, 05:52:14 поподне »
 Свети Никола је рођен око 270 у месту Патара, Ликија, преминуо 6. децембра 343. (по Јулијанском календару), празник 19. децембар.
www.nacionalnarevija.com
Располажемо неким упутима да је место пострадања светог Христофора на средокраћи између два симболички изузетно важна града старе Ликије, оба у вези са још једним великим хришћанским светитељем. Први је Патара, град у којем је недуго по смрти светог Христофора рођен свети Никола Чудотворац и где је стриц Николин био епископ. Други је Ликијски Мир, у којем ће свети Никола, након „позива вишњег да крене на подвиг у народ”, бити изабран за архиепископа; град по којем ће његовом имену бити додато оно Мирликијски. У време прогона хришћана под Диоклецијаном (284-305) и Максимијаном (285-305; 310), и архиепископ Никола беше бачен у тамницу, изгледа исту ону у којој је скончао свети Христофор.

Ископавања на митском граду Патари у Турској
www.vaseljenska.com

Патари – Патара је назив древног приморског града и луке на Медитерану у Турској са дугом историјом и многим легендама везаним за своје име. По митологији, град је основао Патарус, који је био син бога Аполона. Град је некада био познат по свом пророчишту и Аполоновом храму, Једино се могао поредити са Делфима у Грчкој, седиштем чувеног Пророчишта и Аполоновог храма.
Први становници Патаре су били Ликијци, а Патара је био један од градова краљевине Ликије. Ми имамо референце на Ликијце преко древних египатских текстова који иду назад у 1250.г. пре нове ере. Након тога референце потичу од древног грчког историчара Херодота. Херодот опширно говори о митовима и легендама о Ликије и Патаре, показује њихове директне везе са Боговима. Штавише, Хомер у причи о Троји помиње Ликијце као савезнике Троје, а касније у Библији имамо референце на Патару као место где су Павле из Тарса и Лука променили бродове, и на Светог Николу. Град је касније освојили Александар Велики и Птоломеј, када је његово име промењено у Арсиноја (супруга Птоломеја Филаделфијског од Египта). Међутим, ми немамо никакве писане трагове о Ликијцима.

Mira (Likija) — Vikipedija, slobodna enciklopedija
sr.wikipedia.org

Mira (lat. Myra) je bio drevni grad u antičkoj Likiji, smešten u današnjem gradiću Kale (Demre) u turskoj regiji Antalija. U istorijskim izvorima se prvi put pojavljuje kao član Likijskog saveza (168.pne - 43). U antičko doba su kraj grada u stenama uklesani živopisni grobovi. Poznat je i kao rano hrišćansko središte. U 4. veku tamo je kao arhiepiskop izabran Sveti Nikola.

Likija: antička mesta u Turskoj - B92.net
www.b92.net
Likija se nalazi u jugoistočnom delu Turske, i predstavlja najzagonetniju drevnu republiku.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1679
  • E-V13>A18844>E-CTS11222
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1644 послато: Фебруар 09, 2017, 06:08:25 поподне »
P56, лепо је ово и јако занимљиво, али само не знам какве везе има с темом.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1645 послато: Фебруар 09, 2017, 06:14:32 поподне »
Да, мало се отишло од теме од кад сам поменуо Псоглаве. У сваком случају, добро да смо се мало информисали и о њима. ;)

За "крај":

"Негдје на обалама ријеке Мораче једна ливада се звала Псоглавља ливада, и једна пећина изнад те ливаде Псоглавља пећина, а у тој пећини боравили су псоглави људи, као што су у другим, по вјеровањима и причама разних народа, живјели једнооки људи, џинови, киклопи, као Хомеров Полифем. Ови морачки Псоглави асоцирају на египатске сфинге и Анубисе."

(непознат аутор, монтенегрина.нет, Морача, Горња Морача)


Шта мислите о овоме?

"Трачка реч krisio и илирска krusi упућују нас на Криче, који би, према данашњем албанском, били црни или црнокоси људи."

Извор: Владимир Ћоровћ, "Историја Југославије", 1933


Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1646 послато: Фебруар 09, 2017, 06:29:29 поподне »
P56, лепо је ово и јако занимљиво, али само не знам какве везе има с темом.

Ликија и близина острва Кипар (заступљеност хаплогрупе J2b M205од неких 5% код кипарских грка, ако нисам нешто погрешио).


Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1647 послато: Фебруар 09, 2017, 10:32:12 поподне »
Хаплогрупа J2b1 M205 је присутна и на југу Балкана, не постоји само код Срба и на Блиском истоку.
Ово је стање у Грчкој и Албанији на основу FTDNA и анонимних истраживања:

Грци
- Коромбокис, Лаконија, Пелопонез (FTDNA)
- Барбаресос , Арголида, Пелопонез (FTDNA)
- Паравантес, Арголида, Пелопонез (FTDNA)
- Пазакис, Кос, Јужни Егеј (FTDNA)
- Сескло, Тесалија, 1 од 57 – 1.75% (Differential Y-chromosome Anatolian influences on the Greek and Cretan Neolithic)
- Северна Грчка, 1 од 191 – 0.52% (Population Genet of Y-chromosome STRs in a population of Northern Greeks)
- Фокеја, западна Анадолија, 1 од 31 – 3.23% (The coming of the Greeks to Provence and Corsica: Y-chromosome models of archaic Greek colonization of the western Mediterranean)
- Еубеја, централна Грчка, 1 од 93 - 1.08% (The Greeks in the West: genetic signatures of the Hellenic colonisation in southern Italy and Sicily)

Ова хаплогрупа највећи проценат бележи код кипарских Грка

- Пафос, 10 од 105 – 9.52%
- Никозија, 12 од 161 – 7.45%
- Керинеја, 5 од 48 – 10.42%
- Лимасол, 8 од 126 – 6.35%

(Y-chromosome phylogeographic analysis of the Greek-Cypriot population reveals elements consistent with Neolithic and Bronze Age settlements)

Хаплотипови са Кипра су прилично разноврсни, али рекло би се и доста удаљени од балканских. На маркеру 458 се често може видети вредност 17, или чак 18 (код Балканаца је ту 16, евентуално 15), а на маркеру 390 се, поред најчешће вредности 24,  могу видети и 22, 25 и 26, што није карактеристика балканске M205 (углавном 23 и 24).

Нађох сад тај текст о Кипарским грцима. Ликија је близу.


Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1648 послато: Фебруар 09, 2017, 10:48:47 поподне »
Нађох сад тај текст о Кипарским грцима. Ликија је близу.

Кад помену Ликију, у Анталији постоји један хаплотип који највероватније упада у J2b-M205 и то "крички" кластер.

12 23 15 10 15-19 ? ? ? 12 12 12 28

(Haplotype analysis of 8 Y-STR loci in the Antalya population)



За Кипар већ знамо да постоји висока концентрација M205. Поред тога, код Грка из западне Анадолије такође постоји ова хаплогрупа и то управо крички кластер. Исто можемо рећи и за Турке из Анадолије, с обзиром да се код Турака из Сарајева (студенти из Турске) јавља подграна Y22066 (Кричи).

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1649 послато: Фебруар 11, 2017, 01:30:29 пре подне »
Pogled s naše strane limesa | Kuda ide Srbija
www.nspm.rs


Pogled s naše strane limesa

Branimir Markovic, 22. oktobar 2009.

Vrlo je naivno i pojednostavljeno smatrati da su Sloveni došli iz neke sredine, zatekli drugu sredinu, koju su uništili, pa su sad ovde. Sloveni se, verovatno, jesu pomešali sa stanovništvom koje su ovde zatekli. Međutim, ko su ti starosedeoci bili? To je ono što ne znamo, a po nametnutom automatizmu razmišljamo "Znamo, to su bili Rimljani", a bez dokaza. Ili fraza "Sloveni zatiču romanizovano stanovništvo". A šta je "romanizovano stanovništvo"? Kojim jezikom govore? Koju kulturu imaju?

Dr Đorđe Janković, arheolog

Takođe „samo po sebi“ prihvaćeno je da su Srbi etnički „tip“ nacije, suprotan od građanskog (američko-francuskog) modela, jedan (srpski) narod je „u osnovi“ nacije. Razmislimo koliko je ovaj postulat saglasan sa tradicijom i „fakticitetom“ srpskog naroda .

Obrazac „urođenih“ privilegija i doživotne „sudbinske“ neravnopravnosti pojedinih slojeva stanovništva i etničkih grupa (i sopstvene ekskluzivnosti) teško da je u tradiciji naroda integrisanih u današnje Srbe – starih Slovena i zatečenog „romanizovanog“ i neromanizovanog stanovništva Rimskog carstva. Naizgled se u tragovima nalazi jedino kod današnjih Srba koji najviše drže do „krvne“ čistote i pamćenja svog porekla i rodoslova – pripadnika crnogorskih, brdskih i (u manjoj meri) hercegovačkih plemena. Međutim i u njihovim rodoslovima neki od rođene braće rodonačelnici su arbanaskih (Oto i Kraso npr.) a ostali (Vaso, Pipo i Ozro npr.) srpskih plemena. Obavezno se pominju i neki drugi stari narodi koji su nestali (Riđani, „psoglavi“) ili su asimilovani u novo pleme (Ašani i Šekulari u Vasojeviće npr.). Čak i u ovako mitologizovanoj plemenskoj genezi malo šta je ostalo od „etničke čistote“.

U Engleskoj, naši rođaci po keltskoj liniji, svoju čeljad (child) uče na („sasvim“) drugačiji način. Ličnosti iz engleske istorije su i druidi poput čarobnjaka Merlina (Kelti) i kralj Artur (Artorius, sin Rimljanina i sam bivši legionar) koji je u savezništvu sa Piktima, kao vođa romanizovanih Britanaca bio u ratu protiv osvajača Saksonaca koji su dali potonje engleske kraljeve. Njih su nasledili (takođe osvajači) Normani, podanici francuskog kralja, koji su tek u 14. veku prestali da govore francuski na dvoru i uveli engleski kao zvaničan jezik.


Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1650 послато: Фебруар 11, 2017, 02:08:39 поподне »
http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/od-pada-crnojevica-do-petrovica/risto-kovijanic-pomeni-crnogorskih-plemena-u-kotorskim-spomenicima/

 Risto Kovijanić – Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima II (XIV-XVI vijek) |

“Zetska oblast obuhvata ravnu Zetu i Lješkopolje. Dijeli ih rijeka Morača. Donju i Gornju Zetu dijeli rijeka Cijevna. Prvi doseljeni Sloveni, Lužani, zatekli su tu poromanjena plemena Labeata (Španje, Bukumire, Kriče). Među njima je bilo i Romana (Rimljana i Grka). Oblast je pripadala rimskoj provinciji Prevalitaniji, docnije zvanoj Duklja. U XI vijeku u doba naših vladara, Duklja se počinje nazivati Zetom…”

Можда грeшим, кад смо код плeмeна Лабeати, ја сам спомињао овдe топонимe Лаб, Крич, Батлава, притокe рeкe Лаб (Батлава), и брдо Крич на Косову.


Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1651 послато: Фебруар 11, 2017, 02:10:55 поподне »
Када говоримо о изумрлим старим плeмeнима Црнe горe (!!!?), о њима пишe у свом роману Лeлeјска Гора  Михаило Лалић, рођeн у сeлу Трeпча код Андријeвицe.

"Gdje god su došljaci zbrisali starosjedioce 'Psoglave, Demune, Španje,
Kriče, Lužane, Goljemade, Mataruge, Bukumire' uvijek su poslije pobjede puštali u promet istu priču: starinci su se sami zavadili i do posljednjeg djeteta isklali, ili su usljed zemljotresa i poplave pošli nekud i iščezli. Čim čujem takvu priču, jasno mi je da se iza nje krije mučki pokolj i strah od plaćanja. Laž se kroji po starom kalupu, starijem do zidina Atlantide, pa kroz tri-četiri naraštaja, pošto primi lokalne boje i imena,postaje predanje i izvor za istoriju u nedostatku drugih podataka."

Што сe тичe  плeмeна Гољeмади - познатији у народу као Вeликe губицe, чији су појeдини припадници вeроватно имали  наслeдни прогностицизам (проблeм  са издужeном доњом вилицом, имамо и појам "готско нeпцe" нeм. "hoher Gaumen", нe заборавимо Отсроготe - Источнe готe и њихово присуство у Прeвeлитанији) постоји топоним - сeло Гољeмади ( у чијeм атару јe старо сeлиштe Шакулар) у љeшанској нахији, плeмe Дражeвина, Дражовина и Дражовљани са највeћим братсвом Вукчeвићи, али су ту и Ускоковићи, Бурзани, и Глобари. 

За плeмe Дeмуни наиђох да јe постојала групација која јe живeла на простору  који данас обухвата сeла Боан, Вућић, Мeђицe, Мосори, Подкрај Сарановића, цeли рeон сeвeрно и источно од  Тeраса и Рудина.Да су Дeмуни у јeдној варијанти били  огтанал Лужана и да сe многи гробови зову "дeмунски". У народу сe кажe-кад дува јак вeтар нeпрeкидно данима, стари би рeкли "ово ћe нас сатријeт ка Дeмунe". По лeгeнди Дeмуни су сe одсeлили у нeпознатом правцу јeр јe мeсeцима  нeпрeкидно дувала мeћава и принудила их да напустe постојбину.

Да могу, за Кричe  - за којe остадe прeдањe да су били ратоборни и да су изгинули доста у борби са Дробњацима, написао бих Михаилу Лалићу писмо да нису сви очиглeдно (ха, ха , ха...). Значи у психолошком смислу Кричи нису били склони самоуништeњу и аутодeструкцији. Повeровашe на рeч, па би шта би....
Шалу на страну, зна ли сe нeшто о порeклу Михаила Лалића?

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1652 послато: Фебруар 11, 2017, 02:27:10 поподне »
Позната је легенда су Дробњаци после битке у Буковичкој гори, протерали и побили Криче али видех да се овде на форуму нигде не помиње једна друга легенда. По тој легенди Кричи су становали на Сињајевини и на Језерима и ту су зимовали. После пар сурових зима, које тамо нису ретка појава, јако су страдали од глади и хладноће. Кажу да су једне године о Ђурђевдану заорали земљу која је испод површине била још увек слеђена и схватили су да им ту живота нема. Учинили су разуру, подигли се и спустили у кањон Таре. Ко је год боравио у Дробњаку, зна да је клима тамо изразито оштра. Има година када се снег на Дурмитору и Сињајевини задржава и до Петровдана. Такве године су све реће али 2008. 23. јула су читава Језера осванула под снегом. А и није реткост да чак и нижа села почетком маја буду под снегом. Низ ошрих зима је заиста могао бити разлог пресељења становништва овог краја у неке жупније пределе, као што је то кањон Таре, у непосредном суседству.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1653 послато: Фебруар 11, 2017, 02:34:56 поподне »
Позната је легенда су Дробњаци после битке у Буковичкој гори, протерали и побили Криче али видех да се овде на форуму нигде не помиње једна друга легенда. По тој легенди Кричи су становали на Сињајевини и на Језерима и ту су зимовали. После пар сурових зима, које тамо нису ретка појава, јако су страдали од глади и хладноће. Кажу да су једне године о Ђурђевдану заорали земљу која је испод површине била још увек слеђена и схватили су да им ту живота нема. Учинили су разуру, подигли се и спустили у кањон Таре. Ко је год боравио у Дробњаку, зна да је клима тамо изразито оштра. Има година када се снег на Дурмитору и Сињајевини задржава и до Петровдана. Такве године су све реће али 2008. 23. јула су читава Језера осванула под снегом. А и није реткост да чак и нижа села почетком маја буду под снегом. Низ ошрих зима је заиста могао бити разлог пресељења становништва овог краја у неке жупније пределе, као што је то кањон Таре, у непосредном суседству.

Позната је легенда су Дробњаци после битке у Буковичкој гори, протерали и побили Криче али видех да се овде на форуму нигде не помиње једна друга легенда. По тој легенди Кричи су становали на Сињајевини и на Језерима и ту су зимовали. После пар сурових зима, које тамо нису ретка појава, јако су страдали од глади и хладноће. Кажу да су једне године о Ђурђевдану заорали земљу која је испод површине била још увек слеђена и схватили су да им ту живота нема. Учинили су разуру, подигли се и спустили у кањон Таре. Ко је год боравио у Дробњаку, зна да је клима тамо изразито оштра. Има година када се снег на Дурмитору и Сињајевини задржава и до Петровдана. Такве године су све реће али 2008. 23. јула су читава Језера осванула под снегом. А и није реткост да чак и нижа села почетком маја буду под снегом. Низ ошрих зима је заиста могао бити разлог пресељења становништва овог краја у неке жупније пределе, као што је то кањон Таре, у непосредном суседству.

Интересатно је ово повезивање временских непогода и сеоба старих народа ЦГ. Ако се не варам, и за Мацуре се каже да су се услед неких временских непогода (а мало и због сукоба, што међусобних, што са околним племенима) иселили из своје постојбине.

За Матаруге се такође каже да су се иселили када је "у сред лета пао снег", или тако нешто. Ево сад видим да и за Криче постоји слична прича, ово што помену Дробњак.

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1654 послато: Фебруар 11, 2017, 02:50:43 поподне »
Ову причу сам чуо од више људи на катунима у Сињајевини када сам питао за стећке чији су и за зидине, за које се неки тврде да су грчке, а неки да су кричке. Оштра клима је и дан данас разлог за исељење становништва. Ни данас није реткост да мраз уништи усев кромпира у сред лета или да гред потпуно уваља жито. Зато су многи који су остали тамо скоро у потпуности одустали од повртарства и ратарства, јер брашно и поврће данас може да се купи у свакој продавници. Три дурмиторске општине данас су готово у потпуности опустеле. Пре педесетак година тај крај је имао више од 30000 становника, а данас нема ни 10 хиљада. Још се држи Жабљак и пар околних села, пре свега захваљујући туризму. Само је питање дана када ће укинути општину Шавник јер имамање од 2000 становника.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1655 послато: Фебруар 11, 2017, 03:31:59 поподне »
Село Годијељи, Шавник

<a href="https://www.youtube.com/v/XG2US-J2lCQ" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/XG2US-J2lCQ</a>

<a href="https://www.youtube.com/v/FtBAPBozTVM" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/FtBAPBozTVM</a>

Мијовићи из Годијеља су тестирани (хаплогрупа J2b-M205)

Интересантно да на овим званичним таблама стоји име "Годијеља", а не Годијељи, како се може пронаћи на мапама и у литератури.

Ван мреже Дробњак

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1208
  • I1 P109
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1656 послато: Фебруар 11, 2017, 05:06:55 поподне »
Село се и зове Годијеља, а име рода је Годијељи. Такође, у литератури се помиње име Тушина, али мештани и њихове комшије село зову Тушиња.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10054
  • I2a S17250 A1328
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1657 послато: Фебруар 11, 2017, 05:22:10 поподне »
Интересатно је ово повезивање временских непогода и сеоба старих народа ЦГ. Ако се не варам, и за Мацуре се каже да су се услед неких временских непогода (а мало и због сукоба, што међусобних, што са околним племенима) иселили из своје постојбине.

За Матаруге се такође каже да су се иселили када је "у сред лета пао снег", или тако нешто. Ево сад видим да и за Криче постоји слична прича, ово што помену Дробњак.

Мислим да су овакве легенде у ствари самооправдавање дошљака који су протерали старинце, па за њихов одлазак нашли изговор у временским непогодама (или, нпр, у најезди скакаваца, тих прича има у Зети).
Како њима (дошљацима) те исте непогоде нису сметале?
Или, ако они и нису били тамо где су биле непогоде, ко им је онда пренео причу о разлогу одласка старинаца?

Што се непогода на Дурмитору тиче, има један стари податак да је на Светог Илију, 2. августа 1901. године на Жабљаку беснела снежна мећава.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10054
  • I2a S17250 A1328
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1658 послато: Фебруар 11, 2017, 05:26:07 поподне »
Село се и зове Годијеља, а име рода је Годијељи. Такође, у литератури се помиње име Тушина, али мештани и њихове комшије село зову Тушиња.

Да, прави назив је ТушиЊа, старији облик: Тушимља.

Сличан пример имамо у Шекулару, где се називи села названих братственим именима завршавају на -е, тако: Ћетковиће, Јашовиће, Спалевиће, итд. Али, у картографији ћемо наћи: Ћетковићи, Јашовићи, Спалевићи...
Облик са наставком -е, у ствари, показује коме село припада. Претпостављам да је иста ствар и у случају Годијеља.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13169
Одг: Кричи J2b-M205>Y22066
« Одговор #1659 послато: Фебруар 11, 2017, 05:31:33 поподне »
Мислим да су овакве легенде у ствари самооправдавање дошљака који су протерали старинце, па за њихов одлазак нашли изговор у временским непогодама (или, нпр, у најезди скакаваца, тих прича има у Зети).
Како њима (дошљацима) те исте непогоде нису сметале?
Или, ако они и нису били тамо где су биле непогоде, ко им је онда пренео причу о разлогу одласка старинаца?

Што се непогода на Дурмитору тиче, има један стари податак да је на Светог Илију, 2. августа 1901. године на Жабљаку беснела снежна мећава.

Има и тога вероватно, али је логично и ово што Дробњак каже. Исељавали су се и дошљаци и то пуно. Лоши животни услови, пренасељеност, итд. Такође, старинци нису сасвим нестали, видимо да их и данас има (Мацуре, Кричи, итд.). Има их још сигурно (Матаруге, Шпање, Букумири...).

У сваком случају, занимљиве приче/легенде, треба то мало "проучити". :)