Војвода Јакша је познат из два извора. Најпре се помиње као посланик деспота Ђурђа Бранковића у Дубровнику 1452. године, а затим и као заповедник коњичког одреда од 1500 ратника у операцији турског освајања Цариграда 1453. године.
Константин Михаиловић („Јаничарове успомене"), и сам је био учесник пада Цариграда и наводи је у својим белешкама.
„У XXVI глави свога дела прича Константин Михаиловић како је султан Мехмед Освајач затражио од деспота Ђурћа Бранковића да му према једном ранијем уговору пошаље као помоћ 1500 коњаника. Ова му је војска била потребна јер хоће да нападне Караманију. Тако каже Константин изриком. Деспот овај одред припрема и шаље под командом војводе Јакше Брежичића, родоначелника оних славних Јакшића који ће касније прећи у Угарску, о којима певају наше народне песме и о чијој даљој судбини знамо подоста...
Кад је овај одред стигао у Турску, саопштено му је да ће бити послат на Цариград. Људи су се веома изненадили и узбудили. Али се није имало куд: морали су слушати нарећења (запрећено им је да ће, уколико одбију наређења, бити „уништени“, нап. Н.)...
По начину описивања борбе јасно је да је и наш Константин био у овом српском одреду. То се јасно види из стилизације реченица. У једноме рукопису чак и пише: „мећу овима (тј. војницима) и ја сам био". (из „Константин Михаиловић из Островице - Јаничарове успомене или турска хроника“, Ђорђе Живановић)
Војвода Јакша је у документима називан различито, као Брежичић или Брешчић. По свој прилици је ово друго сажета верзија прилагођена изговору, а да је „презиме“ Брежичић понео по топониму Брежица, који је могао бити његов посед. Верзија Брежичић проистиче и из једног од два најстарија записа „Јаничарових успомена“ (чешком и пољском) где је Јакша записан на пољском као Jaksе z Brzeziczyc, који указује да се ради о одредници према месту (Брежице). О томе је писала Гopдана Joвановић („Старосрпска антропонимија у „Јаничаровим успоменама" или „Турској хроници" Константина Михајловића из Островице, на основу најстаријег пољског и чешког рукописа из XVI века“).
Што се тиче самог топонима по којем је Јакша прозван Брежичић, то би могло бити насеље Брежица пописано у Дефтеру за Смедеревски санџак из 1523. године, које „припада Ужицу“, а данас је непознато где се налазило. У истом дефтеру помиње се и Брежац „у Моравицама“, а није баш најјасније да ли се ради о истом или два различита места. Говорећи о Херцеговини, као могућем завичају Јакшића, нађох један локалитет (вероватно заселак) под називом Брежица у Коњском у Зубцима.
Иначе, мушка лоза Јакшића се угасила већ током пете деценије 16. века. А женско потомство је већином поудавано за европску властелу. Унуке Јакшине по сину Стефану, Ана и Јелена, су најзанимивије у том погледу. Јелена је била удата за двојицу србских деспота, најпре за Јована Бранковића (Свети деспот Јован), а након његове смрти и за Иваниша Бериславића. Ана је удата за руског кнеза Василија Љвовича Глинског. Њихова ћерка Јелена удата је за великог кнеза московског Василија III, а њихов син је цар Иван Грозни (подаци су из „Властеле Илирског грбовника“, Срђана Рудића). Тако је војвода Јакша чукундед Ивана Грозног.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%88%D0%B0%D0%BA%D1%88%D0%B8%D1%9B%D0%B8