Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 10036 пута)

Ван мреже Владимир Бојановић

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1360
  • I2>PH908>Y52621>FT190799 Лимски (Тарски) Никшић
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #120 послато: Јануар 14, 2022, 06:18:54 поподне »
Верујем да нема много људи који нису прочитали Бесмртну песму од Мике Антића, али кад год вам је тешко, кад год сте у бедаку, прочитајте је. Ово је по мени песма над песмама, у сваком стиху је толико мудрости да је то невероватно. Један је једини Мика. Легенда српске поезије.

Мика Антић – БЕСМРТНА ПЕСМА

1.
Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.

На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?

Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге...
Зар има брига?
Туге...
Зар има туга?

По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал' лукава дуга.

И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.
Јер свака вечност је кратка.

Одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.

Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.

Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.
Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.

Зато живи, ал' сасвим!

И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.

Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопако.
Ал' никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао...

Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.

И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.

2.
А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.

Шта га то заувек иште.

Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.

Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
у суседне будућности?

Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.

Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.

Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер ниси га ни тражио.

Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.

Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.

Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.

Велики одговори
сами себе отварају.

После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све то што си дисао
не значи један живот,
стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.

И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.

И нема празних светова.

То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.

3.
Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.

Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.

А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.

Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепотом невидљивих крила.

И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.

Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.

Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.

Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.

Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.

Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?

Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?

Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.

Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.

Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.

Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.

Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.

Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.

4.
Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.

Нигде толико људи
као у једном човеку.

Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.

Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.

Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.

Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.

А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.

Знаш шта су пророчанстава?
Калупи ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе у круг.
Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: умро сам,
ти знаш - ја то не умем.

Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.

Немој да будеш тужан.

Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.
Ноћу кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.

То нека буде тајна.

Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #121 послато: Јануар 16, 2022, 06:05:07 поподне »
СОНЕТНИ ВЕНАЦ ЗА НОВАКА ЂОКОВИЋА

https://banija.rs/obicaji/22341-sonetni-venac-za-novaka-djokovica.html

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #122 послато: Јануар 16, 2022, 07:10:29 поподне »
Сонетни венац за Новака Ђоковића

Извуњавам се што сам поставио само линк, јер је сонетни венац доста дуг, а нисам коментарисао сва злостављања које је Ноле доживео у Аустралији у којој нема ни Д од демократије, у којој су истребили скоро све староседеоце Абориџане као и Анериканци сва индијанска племена, у којој влада англосаксонско право итд.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2334
  • R1b>Z2705>BY200954
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #123 послато: Јануар 16, 2022, 10:14:38 поподне »
Сонетни венац за Новака Ђоковића

Извуњавам се што сам поставио само линк, јер је сонетни венац доста дуг, а нисам коментарисао сва злостављања које је Ноле доживео у Аустралији у којој нема ни Д од демократије, у којој су истребили скоро све староседеоце Абориџане као и Анериканци сва индијанска племена, у којој влада англосаксонско право итд.

Паметни људи виде нема ни Д од демократије, нити П од права у Србији, пошто неки небитни Срби робијају вишегодишње казне због непоштовања мера изолације, а наш национални херој се заражен сликао са децом. Нико му у Србији није поставио питање због тога, напротив, има потпору Србије. Најлакше је не користити мозак и србовати у маси.
« Последња измена: Јануар 16, 2022, 10:22:30 поподне Зрно »

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #124 послато: Јануар 17, 2022, 09:35:07 пре подне »
Лаза Костић
МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и међ сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
к’о плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и међ сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и међ сном!


<a href="https://www.youtube.com/v/v95m9NT89jw" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/v95m9NT89jw</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Црна Гуја

  • Уредник СДНКП
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2511
  • I2-BY55783>BY79593
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #125 послато: Јануар 17, 2022, 12:24:46 поподне »
Алекса Шантић

ШТО ТЕ НЕМА

Кад на младо пољско цв'јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л'јеће:
"Што те нема, што те нема?"

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
"Што те нема, што те нема?"

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
"Што те нема, што те нема?"

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
"Што те нема, што те нема"...

1897.

И у изведби Џонија Штулића (до ~1:11):

<a href="https://www.youtube.com/v/9fIrAfOpIz4&amp;ab_channel=PETROVICPETAR" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/9fIrAfOpIz4&amp;ab_channel=PETROVICPETAR</a>

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #126 послато: Јануар 19, 2022, 07:48:24 пре подне »
Милан Ракић

НА ГАЗИ-МЕСТАНУ


Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к`о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

<a href="https://www.youtube.com/v/0pNU8aC4dIs" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/0pNU8aC4dIs</a>
« Последња измена: Јануар 19, 2022, 08:01:52 пре подне Број 1 »

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #127 послато: Јануар 19, 2022, 08:26:52 пре подне »
Милан Ракић

НА ГАЗИ-МЕСТАНУ

...

Кренусмо у круг. Ово је већ било :)
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже drajver

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5122
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #128 послато: Јануар 19, 2022, 08:35:42 пре подне »
Кренусмо у круг. Ово је већ било :)

Рекох ја да вам треба једно колце, да вас разбуди.  :)

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #129 послато: Јануар 19, 2022, 09:14:46 пре подне »
Рекох ја да вам треба једно колце, да вас разбуди.  :)
Оманух - проверавао сам на претрази унутар теме али ми није искочило.. Да се искупим, ево једна љубавна, антологијска.

Бранко В. Радичевић

ЉУБОМОРА


Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела, трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.
Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
Пловили су неки чудни, црни месеци
С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

<a href="https://www.youtube.com/v/g0NlKYRVXfo" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/g0NlKYRVXfo</a>
« Последња измена: Септембар 20, 2022, 05:48:59 поподне Број 1 »

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #130 послато: Јануар 27, 2022, 10:35:55 пре подне »
Bојислав Илић

КО УДАРА ТАКО ПОЗНО?

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

<a href="https://www.youtube.com/v/DdsDBmUnLtE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/DdsDBmUnLtE</a>

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #131 послато: Јун 09, 2022, 12:53:14 пре подне »
Милован Витезовић

СА КОЛЕНА НА КОЛЕНО


Отац мога оца,
тачније мој деда,
био је Солунац и човек првог реда,
цењени бирократа између два рата,
између дединог и свог рата.

(Мој отац неспреман свет да гледа,
побуни се против деда,
а деда човек правог реда,
да задржи добре позиције старе,
на сина студента посла жандаре.)

Мој отац тачније мој тата,
био је првоборац партијски тата мата,
цењени бирократа после рата.

У жељи да свет својим очима гледам,
да се пре не предам,
истине су успеле да ме схвате,
побуних се против тате бирократе.

Господо тате и маме даме,
точак Мерцедеса није точак историје,
а отац одмах на ме кордон народне милиције.

Мој деда све то гледа,
и бркове суче,
сећа се мог оца од јуче,
и свог од прекјуче.

<a href="https://www.youtube.com/v/GEvDx0gFf5g" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/GEvDx0gFf5g</a>
« Последња измена: Јун 09, 2022, 12:59:27 пре подне Број 1 »

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #132 послато: Јун 09, 2022, 12:31:02 поподне »
Јован Дучић

ОМОРИНА

Препукла земља жедна вапи,
Од Илин-дана огањ пржи;
Корито речно празно зјапи,
Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;
Вече; зрак препун слепих миша;
Жабокречина пуна песме…
Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,
Дажд пређе преко виногради…
И блисну према селу бедном
Крвава, страшна, звезда глади.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #133 послато: Јул 21, 2022, 10:07:47 поподне »
Јован Дучић

ПОДНЕ

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И мирису хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали,-
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.


<a href="https://www.youtube.com/v/dPTKJFIWP8E" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/dPTKJFIWP8E</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #134 послато: Јул 29, 2022, 08:11:10 пре подне »
Да не буде више рата
Шапнула је Дрина Сави
једну причу о поплави.
– Ријешила сам, Саво, сестро,
да се врати све на мјесто.
Излићу се из корита,
потопићу поља жита.
Путеве ћу потопити
и кровове све прекрити.
Да подсјетим срца многа,
шта је братство,
шта је слога.
И границе избрисаћу,
да измирим српску браћу.
Јер тек онда кад изгуби,
брат ће с братом да се љуби.
Брат ће брата да помаже,
брат ће с братом да се слаже.
И сазнаће срца многа
за једнога оца – Бога.
Да се њему они моле
и Хрвата, брата воле.
Да потеку са усана
молитве за Муслимана.
И да воле браћу борце,
Македонце, Црногорце.
У молитви свак’ помене
браћу нашу, све Словене.
Да се брат са братом дружи,
пријатељску помоћ пружи.
У невољи да се сјете
један другом да долете.
То су, Саво, жеље моје,
да се врати све на своје –
Дрина рече, па потече.
Причекај ме, Дрино, водо,
поћи ћу и ја са тобом.
Потецимо ми заједно,
нека буду сви ко једно.
Нек науче да се воле,
Богу оцу да се моле.
Нек се сјети брат свог брата,
да не буде више рата.

-   Миљана Зарић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #135 послато: Јул 29, 2022, 09:54:05 пре подне »
Миљна Зарић живи у Аустрији, још од времена кад се заратило, одн. након распада Југославије. За њу кажу да је друга Десанка Максиновић. Ова песма је доста поучна, без обзира на сва зла која су нам други учинили. И, едукативна је пошто говори о томе да се сви Срби коначно сложе, да буду једна душа, једно тело.

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #136 послато: Август 04, 2022, 04:51:09 поподне »
Ој Крајино

Граде Книне, српска престонице,
неће тебе красит’ шаховнице.
Ону нашу Србин ће да стави
да лепрша на книнској тврђави.
Ону, што се вековима вила
с’ белим орлом раширених крила.
Велебиту поносита горо,
надај ми се, доћи ћу ти скоро,
да погледам са твојих врхова,
села, што су била Србинова,
да ми око само поглед баци,
где су српски гинули јунаци.
Кад помислим на Равне Котаре,
на Котаре и Родне Жегаре,
ја оживим успомене старе.
Ој, Кистање не волим те мање,
само више за те душа дише.
Ој, Дрнишу граде на Чиколи,
годинама мене душа боли.
Прогони ме жеља сваког сата
да закуцам на Дрнишка врата.
Костајнице, моја несанице,
мени суза још умива лице,
како не би око заплакало,
све, што имам тамо је остало,
и детињство и момачки дани,
вратићу се, ко да ми забрани ?
Са Папука сиви соко кличе,
хоћеш ли се вратит’ прогнаниче ?
Кол’ко пута лишће мења боје,
тебе нема на пропланке моје.
Колико је Грубишино поље,
од Србина нико не зна боље.
Жеља ми је да једнога дана
заиграм на њему тарабана.
Кад се сетим Баније, Кордуна,
офанзива, усташких плотуна,
кад се сетим Тење, Мирковаца,
изгинулих својих сабораца,
и Војнића на Петровој гори,
Крајишник би опет да се бори.
Вуковаре, још ране крваре,
ране старе пеку ме и жаре.
Вуковаре и Борово село,
у том селу све је започело.
Протераше Србе из Крајине,
пркосећи и правди и Богу,
у августу деведесет пете,
из душе је истерат’ не могу.
Од када је и свијета и вијека,
од када је Бога и човјека,
од давнина Српска је Крајина.
Увек ће је Србин својатати
и желети да се у њу врати.
Вратиће се бар пето кољено
на огњиште, што је напуштено.
Вратиће се поколења нова
на огњишта својих прадједова.

Песник : Василије од Семберије

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #137 послато: Август 05, 2022, 10:19:59 поподне »

ДОГОДИНЕ ИЛИ ДОВИЈЕКА

Л`јепа се њихова спрема за прославу,
Опет  ће црне развити стјегове,
Опет ће војничку обиљежит` славу
Кидишућ` на жене, старце и збјегове.

За дом спремни, црни опет  ће бојници
Ђе год војске нема смјело јуришати,
Вичнији одвајкад ножу, но стројници,
Дјечицу ће вјешто голоруку клати.

Опет ће пјевати зорни, ратоборни,
Не што се не боје, но што се не сраме,
Опет ће за нову војну бити орни,
Опет ће оштрити србосјеке, каме...

Зло насљеђе мрака, мржње тисућљеће,
Довјека вазали, свакој сили слуге,
Крв с руку и душе никад спрати неће,
Но што, но да славе злочин, нема друге!

Ево ти Крајино још једног августа,
Не оста ти, рано љута, ни лелека,
Ал` знам да нас чекаш док шапућеш пуста:
Спремајте се дјецо, дуго је довјека.

Невен Милаковић

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #138 послато: Август 05, 2022, 11:04:24 поподне »
Лаза Костић

SANTA MARIA DELLA SALUTE

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте!
— Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал’ нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.


<a href="https://www.youtube.com/v/85ytK9llfes" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/85ytK9llfes</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #139 послато: Август 06, 2022, 10:33:39 пре подне »
ЛЕКО-БИЉКА

Биљко њежна у пољу што цватиш,
што остаде без пчеле у цвату.
Цјело поље мирисом ти златиш;
Буди вјенац, кићен ми на врату!

Биљко драга немој се не дати
оном ко те заљевао прије;
Он ће тебе кроз цватњу да прати,
да поникне оно што посије.

Биљко врела заносна и једра
ув`енућу ниси се предала.
У цвјетна би заронио њедра,
тамо гдје си сазрела процвала.

Ја болујем од своје радости.
Радујем се сваком пупу твојем.
Биљко моја из моје младости:
"Жељан тебе и пјесму ти појем!

Радомир Мањак