Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 1159 пута)

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #40 послато: Новембар 20, 2021, 08:22:11 пре подне »
О МЕРОПАХУ
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Меропах да ради у недељи два дана
пронијару,
један да коси
од јутра рана,
један да у винограду копа;
један по жези, уза летњу јару,
да камење носи
на друм цару;
један да на жрвњу меље манастиру;
један да поправља властелину слеме,
један да му спрема за сетву семе;
а што остане у недељи дана
да ради за себе сама.

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #41 послато: Новембар 20, 2021, 08:28:20 пре подне »
О ЖЕНИДБИ СИНА
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Кад господин цар има да жени сина
и нови му дворац зидати треба,
у помоћ нека дође сва царевина,
и мали и велики нека се сјате,
коњушар нека му ждребад подари,
соколар нека одгаји соколе,
нека себар да и што не може дати,
нека му помогну дочекати свате.

Кад царица крштење кћери огласи,
нека певају владике и патријарси,
златна кандила нек горе у олтару,
нека кудељница покривач детету преде,
трговац који кроз царство караван тера
нека на узглавље спусти златну пару,
нека себар јагње мартовско донесе,
нек кћер дарују сви који се у царству десе.

Кад себар има да жени сина,
нека се од руке довија сваке,
колиба нека се окрпи стара,
нека му мобе себри и меропаси,
нека јесен позове за ризничара
да му напуни подруме и чардаке
да има чиме дочекати свате,
нека узме ћукове за црквењаке.

Кад има да се крсти кћи себарке,
нека певају косови и конопљарке,
нека сунце гори у четинару,
нека јој паучице покривач удесе,
а звезда на узглавље спусти златну пару,
нека се наручи суседу котаричару
да јој колевчицу од прућа донесе.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #42 послато: Новембар 20, 2021, 08:31:05 пре подне »
ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Царе Душане,
тражим помиловање
за војничка гробља усамљена
којих се регрут само каткад сети,
за гробља без суза и без хлада,
са гдекојим знаком твоје поште,
где споменици једнолики као шињели
стоје један другом иза потиљка,
где певачице нема да слети,
куда заљубљени не долазе
да сакрију од људи своје милоште,
куд пут наноси само гавране,
где је шимшир једина биљка.

Царе Душане,
за војничка гробља где свака парцела
под конац стоји ко војска у чети,
за војника кога крај друма сахране
без себарске запевке горке,
далеко од родног потока и села;
за изгинуле у свету поворке
однекуд из Леђена, из Цариграда,
којима се мајка и данас нада,
за гробља оних које су цареви
у незнане земље слали да гину,
за војничка гробља у час вечерњи,
за њихову подземну и надземну тишину.

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Драган Обреновић

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 402
  • R1b-U152>FTA42008
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #43 послато: Новембар 20, 2021, 08:45:56 пре подне »
Извињавам се што упадам у поезију својим коментаром, али морам да кажем да је ово једна од најлепших тема на целом форуму. Само наставите!

Ван мреже ДамјанЋ

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 67
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #44 послато: Новембар 20, 2021, 10:33:36 пре подне »
ПЕСМА ИНВАЛИДА
Алекса Шантић

Горе уз оштре крше ми смо се пели,
Кључима крви бојећи хриди целе;
И с врха свога на стеговима снели
Са царским орлом лепоту зоре беле.
А сад на путу, у тами беде своје,
Као просјаци "бесмртна деца" стоје.

Свесно и гордо, газећи реке и млаке,
О жрвањ смрти за нас ломисмо кости;
И сада наше стопе бедне су шљаке,
А хрпти грбе. И ружни, прљави, прости,
Кô тупе сенке, смрсканих гњата и руку,
Са вергелима "стубови славе" се вуку.

Срамота! С наших крстова на страх Пилату
Плануше лучи васкрсних канделабра.
И докле ваши замци трепте у злату,
На згариштима грче се "деца храбра",
Богаљи кљасти, глођући кору хљеба,
Неме и дршћу под сачом студена неба.

С ваших тераса, уз пуне заноса треме,
Стократним "Ура!" нас јуче слависте свије',
Просипајући руже и хризантеме
На "соколове каквих још било није!"
А данас нама дали сте венце нове:
Просјачке торбе, штапе и рите ове.

Са плотовима оштре оструге тесно
Оградили сте међе вртова своји',
Где пландујете и где кличете бесно,
И где вас пиће саможивости поји.
А ми "такмаци џинова и оркана"
За вашим плотом купимо отпатке с грана.

Ми очи своје дали смо да их издубе
Шиљак џелата и да све за вас прсну,
И више њима ми гледати нећемо љубе,
Ни децу своју, ни своју славу крсну...
Слепи, крај пута, у просјачком кругу,
Пружамо смрскане руке на вашу вечну ругу.

1919.

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #45 послато: Новембар 21, 2021, 05:28:44 поподне »
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Душан Васиљев

Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!


<a href="https://www.youtube.com/v/Z53w3c5dAq8" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/Z53w3c5dAq8</a>
« Последња измена: Новембар 21, 2021, 05:32:12 поподне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Љиљан

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 310
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #46 послато: Новембар 22, 2021, 08:58:50 пре подне »
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Душан Васиљев

Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!


<a href="https://www.youtube.com/v/Z53w3c5dAq8" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/Z53w3c5dAq8</a>
Koliko bola u ovoj pjesmi.
Kad je pročitaš potpuno ti bude jasno zašto je se narod u tolikoj mjeri pridruživao komunistima.

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #47 послато: Новембар 22, 2021, 09:18:06 пре подне »
Koliko bola u ovoj pjesmi.
Kad je pročitaš potpuno ti bude jasno zašto je se narod u tolikoj mjeri pridruživao komunistima.

Душан Васиљев је био велики патриота, мада се често бавио и социјалним темама. Песме су му углавном мрачне и апокалиптичне, обојене радикалним социјалним ставовима. Поделићу још једну веома снажну његову песму, а њему нека опросте верници на богохулним речима којима песма обилује. Треба их разумети у контексту очаја једне дубоко ожалошћене мајке:


ПЛАЧ МАТЕРЕ ЧОВЕКОВЕ
Душан Васиљев

Данас је несрећни дан синуо,
и први му је поглед пао на беду:
најближе њему, у тихом предграђу,
једна је Мајка расплела косу седу,
јер јој је син преминуо.

Данас је умро један Човек,
и Мајка му је вриснула:

- Ох, када човек није Човек,
већ роб Неког, кога нема,
од кога сам до јуче милост искала;
ох, када је човек гори него црв, -
нека се распе по земљи анатема,
и нека се пролије сва црвена крв!...

О, Сине, мој добри Сине!
Отац ти није Свети Дух,
ни дрводеља са ливанских пута.
Сине, ти си плод две неме жудње
и једног бесвесног минута.
Нисам те родила у јаслама,
већ у крвавој постељи,
између четири влажна дувара,
једног шареног замрзлог јануара.

Сине, теби су и мени рекли
да смо робови,
и наша су срца без милости развлачили.
И све су нам увек тумачили,
да се сетимо
да то бог тако жели!

Рођени, мртви Сине, бог је лаж,
и наши су га душмани изумели.
Устани, Сине, да се светимо;
да крвљу вековних намесника бога
посветимо форуме Рима,
и да копљем поново прободемо ребро
Учитељу из Јерусалима.

Да ископамо Јудино сребро
и да на томе светом месту
подигнемо човеку храм,
и да доведемо у храм нашу Нову Вест,
која ће себе искрено дати.

Устани, Сине, да грозне лажи,
које се рађају у име Оца и Сина,
сахране Сина и Мати...

Данас је умро један Човек,
и залуд је Мајка седе косе чупала
и у груди се лупала...
Није се пробудио.

Онда га је само окупала,
и обукла га у црно.
И у дну свога врта, о поноћи,
сама га је сахранила...

И тужна се мајка Човекова
ту, поред гроба, настанила...
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #48 послато: Новембар 22, 2021, 09:01:42 поподне »
ВЕЧЕ НА ШКОЉУ
Алекса Шантић

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог —
Ишту. Ал’ тамо,
Само
Ћути распети Бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #49 послато: Новембар 23, 2021, 10:42:15 пре подне »
Поставићу у наредним постовима неколико песама Јована Дучића из његове тематске збирке "Моја отаџбина".

AVE SERBIA
(из збирке Моја отаџбина)
Јован Дучић

Tвоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова. 

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу. 

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна. 

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца. 

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.


<a href="https://www.youtube.com/v/oB5ukBHMiKk" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/oB5ukBHMiKk</a>
« Последња измена: Новембар 23, 2021, 10:48:17 пре подне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #50 послато: Новембар 23, 2021, 11:18:12 пре подне »
МАЋЕДОНИЈА
(из збирке Моја отаџбина)
Јован Дучић

У свакој планини имаш свога змаја,
И виле бродарке покрај свију река,
На сваком раскршћу по један краљ чека,
И старински напев пољима без краја. 

Све за сунцем као народи што селе,
Иду деца путем куд су прошли стари,
С невидљивом звездом у оку што жари,
С њином страшном речи наврх усне вреле. 

Заставе вихоре мраком, као клетве;
Далеки путници иду друг за другом
У поља где некад цар вођаше плугом,
И наше царице певаху уз жетве.

И унуци иду куд су ишли деди,
На камену истом оштрили су маче;
И страшну легију, и од гнева јаче,
Води сјај далеке царске проповеди. 

Пролазе заставе путишта далека;
Сутра ће да севну сабље отроване...
Но легија где ће најпосле да стане?
На сваком раскршћу по један краљ чека.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #51 послато: Новембар 23, 2021, 11:51:35 пре подне »
Још једна Дучићева песма из циклуса Моја отаџбина, за коју данас многи мисле да се односи на период и догађаје из Другог светског рата. Песма је веома експлицитна и осуђујућа, али је настала у периоду између два Светска рата.

ХОРДА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Mи нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје "од лавова љуће";
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће. 

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар селâ светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде. 

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракâ.
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака. 

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима херојâ из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке. 

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице.


<a href="https://www.youtube.com/v/gGopYsUht1U" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/gGopYsUht1U</a>
« Последња измена: Новембар 23, 2021, 11:55:47 пре подне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #52 послато: Новембар 24, 2021, 09:34:40 пре подне »
ВАРДАР
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

И уста пророкâ и мишца јунакâ,
Напише се снагом твоје свете капи.
Сад кроз наша срца иду крупни слапи
Твојих светлих струја и огњених зрака. 

Свој хлеб и ловоре залили смо тобом;
Молитва и химна, обе су те пуне;
Пуне су те наши вапаји и струне;
Као Млечни Пути сјајиш нашим добом. 

Узели смо гордо у своје трофеје
Све твоје огњене заставе и маче,
Опленили твоје смарагде што зраче,
И твоје матице развели у леје.


Овде се бораху претци с потомцима:
Лавови од туча мотре живе лаве;
Две твоје обале две су наше славе:
Ми смо победници безмерни над свима.
Течаше из царске легенде, а сада
Робујеш у причи о нама; и груби

Сен наших легија сад на тебе пада;
Све твоје ветрове носимо у труби.

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #53 послато: Новембар 24, 2021, 09:35:45 пре подне »
ХЕРЦЕГОВИНА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Наши ће им ветри пепео разнети,
Спраћемо са стене погане им стопе:
Заболи смо копље на великој мети,
Сад је пут наш налик на сунчане снопе. 

Пашће паучина на мачеве грубе,
А скромно ће рало опет да засветли;
И као што јуриш сад огласе трубе,
Уранке ће мирне да јављају петли. 

И поћи ће к слави одмах од почетка
Нов пород све трагом наших легиона,
Блажен, у колевци он чу како претка
Прати у легенду глас победних звона. 

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #54 послато: Новембар 24, 2021, 10:41:29 поподне »
ХИМНА ПОБЕДНИКА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека. 

Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прокажу гроб претка и пут нараштају. 

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала. 

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.


<a href="https://www.youtube.com/v/ZQy4nkdZPQ0" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/ZQy4nkdZPQ0</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4089
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #55 послато: Новембар 25, 2021, 09:59:27 пре подне »
БРЕГАЛНИЦА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Oпраћемо тобом очи нашој деци,
И чело пророка у тренути судње,
Реко која поста у мачева звеци
Светлом међом измеђ истине и блудње. 

Као варница си избила из мача,
И свој пут просекла између два доба;
И дигла све огње из свог сјајног дроба,
Да би један народ знао куд корача.

Водо вапијућих у великој ноћи,
Осветљеним путем сада иде племе;
На рукама пуним победничке моћи
Носи своје родно небо, као слеме.

Света реко где се огледнула слава,
Омађијан народ донео је на те,
С побожношћу жреца и гордошћу лава,
Своје беле орле и своје пенате.

Твој луч севну да се ужди ореола;
И носиш, до јуче непозната ником,
Све сунчане мреже и звездана кола;
И вриш под огњиштем и под жртвеником. 

Као твоје ждрело што не зна да скрене,
И међе су срца неменљиве, преке:
Наша душа има боју наше стене,
И наша крв тече куд и наше реке.
Kамене рабъ и госодинъ