Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 3621 пута)

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #80 послато: Децембар 18, 2021, 04:27:58 поподне »
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ
Алекса Шантић

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – “Петар!”
– Ускликне отац – “Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!”… – И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола –
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил’ би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисат сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:

“Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију –
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна”…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3637
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #81 послато: Децембар 21, 2021, 11:05:37 пре подне »
Велимир Рајић

ОТАЏБИНИ


Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам;
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам иш'о путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу;
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
К'о врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви, и сузи што врца!

„И ево Ти се тешком клетвом кунем;
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем,
Животом својим земаљским, и гробом,

„Животом вечним - и распетим Богом
Да нећу више грешит' се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“
« Последња измена: Децембар 21, 2021, 11:15:45 пре подне Број 1 »

Ван мреже gillle

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 956
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #82 послато: Децембар 21, 2021, 09:09:03 поподне »




АМАНЕТ ОД ЂЕДА

У долафу мога дједа
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно дјете,
Виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: „Нека, нека!”
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут,
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти нијеси пољубио,
Само хадер — илијаза,
и пољупце си пољубио
својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал’ не оде
Већ одавно с овог свијета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто се држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета,
Да србујем како треба.


ОСМАН ЂИКИЋ, велики српски песник и патриота. 
Тако је говорила моја прабаба Марта.

Ван мреже Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3637
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #83 послато: Децембар 22, 2021, 09:46:44 пре подне »
Милан Ћурчин

РОДОЉУБИВА ПЕСМА

О Роде! Пун си крупних и ситних ружних страсти,
Примљених од отаца и рођених у теби;
Од њих те туђа помоћ не може никад спасти,
С њима те к себи својски примио нико не би.

О Роде! Ти си мален, и све је у теби мало,
Растурен, ни сам не знаш докле ти допиру међе;
Ти брата свог не познаш, и мало ти је стало
Што су међ вама стазе све блеђе и све ређе.

О Роде! Нема наде да скорим друкче буде:
Нит имаш доста снаге да сам се препородиш,
Нит носиш свест у души и љубав целе груде,
Да с душманима многим свуд једну борбу водиш…

Ја видим руљу с брега где јури да те скрха,
И гледам тебе како низбрдо и сам хрлиш,
И нигде светле тачке у визији, – од врха
До дна, гранчице нигде да руком је обгрлиш. –

Па ипак, Роде, ми смо ту, и на све спремни –
Воља нам наша расте с бројем невоља твојих,
И такви, ми смо јачи нег небо и шар земни,
Веруј у снагу, Роде, добрих синова својих!

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #84 послато: Децембар 22, 2021, 10:51:27 пре подне »
КРВАВА БАЈКА
Десанка Максимовић


Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану,
Умрла је мученичком смрћу
Чета ђака
У једном дану.

Исте су године
Сви били рођени,
Исто су им текли школски дани,
На исте свечаности
Заједно су вођени,
Од истих болести сви пелцовани,
И сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану,
Умрла је мученичком смрћу
Чета ђака
У једном дану.

А педесет и пет минути
Пре смртног трена
Седела је у ђачкој клупи
Чета малена
И исте задатке тешке
Решавала: колико може
Путник ако иде пешке...
И тако редом.

Мисли су им биле пуне
Истих бројки,
И по свескама у школској торби
Бесмислених лежало безброј
Петица и двојки.
Прегршт истих снова
И истих тајни
Родољубивих и љубавних
Стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком
Да ће дуго,
Да ће врло дуго,
Трчати испод свода плава
Док све задатке на свету
Не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану
Умрла је мученичком смрћу
Чета ђака
У једном дану.

Дечака редови цели
Узели се за руке
И са школског задњег часа
На стрељање пошли мирно
Као да смрт није ништа.
Другова редови цели
Истог часа се узнели
До вечног боравишта.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1365
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #85 послато: Децембар 22, 2021, 11:22:25 пре подне »
НАШОЈ БРАЋИ ИЗ СРБИЈЕ (поводом забране уласка у Црну Гору)

Kад ми ова вијест тужна дође
Узех перо и парче хартије
Да поздравим дубоко из душе
Нашу браћу из земље Србије.

Од неправде задрхта ми срце
Ко' над водом кад задрхти врба
Па' вам поздрав кроз стихове епске
Шаљем испред црногорских Срба.

Сa великом љубављу у срцу
И са пуно, пуно поштовања
Поздравићу нашу драгу браћу
Из Ужица , из Ниша и Врања.

Кано пјесник и борац за вјеру
И велики српски патриота
Поздравићу грађане Ваљева
Митровице, Бора и Пирота.

Испред старца што на Острог спава
И милошћу грије Црну Гору
Све најљепше упутит ћу жеље
Зрењанину, Врбасу, Сомбору.

Ко' следбеник Марка Миљанова
И Војводе Церовића Нока
Поздрав шаљем свима који живе
Крај Мораве, Саве и Тимока.

Док напољу хладан вјетар вије
А ноћ тамна с' Дурмитора пада
Пјесничким ћу загрлити срцем
Нашу браћу из Новога Сада.

С' овим пером што је опјевало
Многе акте и дјела јуначка
Поздравићу све из Крагујевца
Из Краљева, Пожеге и Чачка.

Испред Црне Горе светосавске
И светога цетињског олтара
Поменућу браћу из Сјенице,
Пријепоља и Новог Пазара.

Док стихове ове пјесме пишем
Сузе вреле искре ми на лицу
С' римама ћу поздравити њеним
Смедерево, Шабац и Лозницу.

У Београд ја сам свој на своме
Ко' у родној кући у Сировцу
И моја су браћа сви што живе
У Кикинди, Љигу и Лесковцу.

Све што живе у Крушевцу царском
Суботици, Прибоју, Сталаћу
Ми из Црне Горе Његошеве
Ко' рођену поштујемо браћу.

Узалуд нам уводе забране
Залуд међ' нас стављају границе
Јер нас' спаја јека светих звона
Са Острога и са Грачанице.

                     Славко Перошевић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1365
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #86 послато: Децембар 22, 2021, 11:36:55 пре подне »
  УСТАЛА ЈЕ ЦРНА ГОРА

Од пре’ свете Куманице
До обала сињег  мора
Устала је мајка наша
Његошева, Црна Гора

Свако вече, рјека људи
К’ светосавској луци плови
Устала је српска Будва
Устао је Херцег Нови

У одбрану свог поштења
Свете цркве и олтара
Устали су становници
Поноситог града Бара

Против врага који сије
Зло, несрећу и пороке
Без бојазни љуту битку
Бију дјеца српске Боке

Ђе’ се ћивот свечев брани
И ђедовска вјера света
Устао је Даниловград
Устала је српска Зета

Од поноса и од среће
Текле су ми сузе с’ лица
Када виђох како вјеру
Брани српска Подгорица

Никшићани ко’ орлови
Раширили сура крила
И светиње српске бране    
Од Мираша и од Мила

Усто’ Шавник, усто’ Жабљак
Устале су и Плужине
И Мојковац и Колашин
Бране образ отаџбине

Ђе’ се храбрим срцем чува
Крст и свете богомоље
Род српски је борбом својом
Задивило Бјело Поље

А у ова, за све Србе
Тешка доба и прилике
И Пљевљаци, побрали су
Вјечне славе ловорике

Надајућ’ се, да напокон
Рујна зора Српству сване
Против силе и неправде
Устало је и Беране

За спас вјере православне
Свог поштења и принципа
Устала су листом дјеца
Славног Васа, Озра, Пипа

Устали су и Бањани
Дробњак, Пива и Голија
Да јуначким срцем бране
Ћивот Светог Василија

Против силе нечастиве
И њенијех вражјих трупа
Устале су све нахије
И поносна српска Жупа

Братоножић, вјеру српску
Са оштрицом брани мача
Устали су и Ускоци
Ровци, Кучи и Морача

Устали су и Пјешивци
Устале су дичне Цуце
Српску Спарту поново ће
Огријати јарко сунце

Због неправде, народ поче
Да се буни и комеша
Тробојке се небом вију
Од Грахова до Вранеша

А с’ Острога Бјелопавлић
Громогласним гласом кличе
Не дамо ти српске цркве
Ненародни предсједниче

У овоме тешком вакту
Без бојазни и дилеме
За спас Српске цркве свете
Устало је свако племе
             
               Славко Перошевић

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #87 послато: Децембар 22, 2021, 11:53:51 пре подне »
УСТАЛА ЈЕ ЦРНА ГОРА
Славко Перошевић

Ја бих замолио да се овде држимо лирике и лепе поезије, а не гусларских и епских песама, као што сам и замолио у уводном посту. За такве песме постоје друге теме на форуму. Славко Перошевић не може ићи у исту "збирку" са Дисом, Ракићем, Шантићем...
« Последња измена: Децембар 22, 2021, 12:03:24 поподне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1365
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #88 послато: Децембар 22, 2021, 12:09:47 поподне »
Примедба на месту.

Ван мреже Љубо Мирков

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 67
  • Horse whisperers
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #89 послато: Децембар 22, 2021, 04:17:15 поподне »
Док Бранко Миљковић на пример може  :)
" Ноћас је вода саму себе хтјела да испије до дна ... и да одпочине."

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #90 послато: Децембар 22, 2021, 05:15:00 поподне »
Док Бранко Миљковић на пример може  :)
" Ноћас је вода саму себе хтјела да испије до дна ... и да одпочине."

О, да, још како може Бранко  :D

ДИС
(песма из циклуса Седам мртвих песника)
Бранко Миљковић

O моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
у свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази,
топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња где се
спрема
крвожедна тишина коју својом љубављу хранити
треба
у овом изобличеном простору чија смо поломљена
ребра
из чијег камена чудовишне птице вире
Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире


Филм о Бранковом пореклу и животу:

Бранко Миљковић - Принц поезије
<a href="https://www.youtube.com/v/5ae5mmFxc8s" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/5ae5mmFxc8s</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1365
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #91 послато: Децембар 23, 2021, 10:02:35 пре подне »
 „Имена“

Пронађеш негде некаквог Мишу,
некаквог Горана,
Драгана,
Свету,
пронађеш другаре налик на себе
и станеш тако и не верујеш
да има неко као ти- исти,
на овом друкчијем свету.
И ништа не мора да се каже.
Све се унапред зна и разуме.
Можда те неке Мире сад траже.
Можда Гордана нека не уме
без тебе,
Јелене,
Милице,
Виде,
до неког огромног сунца да иде.
И не знаш колико као ти – таквих
вечерас поново неког немају.
И не знаш колико као ти – истих
за сусрет са тобом баш сад се спремају.
И не знаш ко су то, као ти – дивни
и што су јастуке сузама влажили.
А лепо сте се могли срести
само да сте се мало потражили.
И КРЕЋЕШ У ЖИВОТ С ПОГРЕШНИМ НЕКИМ.
С ДРУКЧИЈИМ НЕКИМ.
НЕКИМ ДАЛЕКИМ.
А Борис,
Вера,
Владан
и Сања
још увек само тебе сања

                        Мирослав Антић

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #92 послато: Децембар 23, 2021, 11:37:49 пре подне »
Једна од мени најлепших Ракићевих песама, "Кондир".

Цитат
Песма Кондир Милана Ракића је инспирисана заветним косовским искуством. Први пут је објављена 1910 године у Српско-хрватском алманаху. Ова песма представља необично спајање традиционалног и модерног у дијалогу са косовском традицијом, као и спајање са поетиком Милана Ракића. Једним делом је повезана са родољубивим песмама из циклуса с насловом На Косову, другим за тему драге чије име призива у првом стиху, а трећим за рефлексивне песимистичке песме.

КОНДИР

Почуј драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуј стигне и гром страшни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне.
Док последње жртве стари крвник веша,
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л' из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л̓ пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму и часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
— Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...


<a href="https://www.youtube.com/v/4ndAgT17aYQ" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/4ndAgT17aYQ</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3637
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #93 послато: Децембар 24, 2021, 08:22:39 пре подне »
Јован Јовановић Змај

ДИЖИМО ШКОЛЕ

Дижите школе,
Деца вас моле!
Јер има л’ гора срама и стида
Нег’ своме чеду не дати вида!
Јер ево светлост свету се спрема,
А ваш да пород очију нема!

Дижите школе,
Деца вас моле!
Посејте њиву будућих дана,
Радите на њој са свију страна;
Не жал’те труда – сећајте с’ плода
Ил’ нисте синци српскога рода!
Рани нам треба брзога лека, –
Отвор’те извор сретнија века!

Дижите школе,
Деца вас моле!
Јер брза река поред нас тече,
А ми на брегу наше несреће;
Ко има свести, отуд се клони;
Окати виде, брег нам се рони.
Градимо брода, нема се часа,
Сутра смо жртва бурних таласа.

Дижите школе,
Деца вас моле!
Ил’ нека зине то наше гробље;
А народ наш ће остати робље,
Слепо ће поћи у тај свет бели,
И молит’ мрве да му се удели,
А кад се нашег немара сети,
Само ће знати неоце клети.

Дижите школе,
Деца вас моле!
„Скини ми, бабо, с чела облаке;
Не дај ме, бабо, у просјаке!
Не штеди, бабо, рад добра мога,
Смилуј се, бабо, тако ти Бога!
Јер биће дана, ал’ неће среће,
И биће људи, ал’ Срба неће;
Помози, бабо, помоћ’ ћу и ја,
Да српско име јоште просија!“
Дижите школе,
Деца вас моле!

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1365
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #94 послато: Децембар 25, 2021, 09:47:33 пре подне »
НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ

Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.

Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.

У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове

У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.

Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.

Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,

прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
душа би нестала из мене.

И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.

Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазаре, Ђорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.

А ја не дам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима

Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима - научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.

                         Миодраг Лукић

Ван мреже marigold

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 371
  • mtDNA: H1-f2d1*
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #95 послато: Децембар 25, 2021, 02:40:32 поподне »
МИСАО
Милан Ракић

Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала, —
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку:
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне,

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби
И понесе собом у пределе суза,
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна медуза!

Она господари! Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу, у дубокој ноћи,
Што гледа за степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи,

Сатрвен и сможден, у очима страва —
Разјапљена уста, али грло неми —
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи ко да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора гране
Из црних дубина разјапљеног пакла ...

<a href="https://www.youtube.com/v/g9bp7itKImk" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/g9bp7itKImk</a>

Ван мреже Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3637
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #96 послато: Децембар 25, 2021, 04:27:05 поподне »
Милан Ћурчин

"ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДНА"


Ја демократ нисам нигда био,
Ма да сам некад и сâм држ'о да сам;
Али тек данас смем признати шта сам,
И рећи што сам и од себе крио:

Ја стрепим од тог дивљачнога пука,
И с осећајем вечним, исте врсте
Што дете има кад укочи прсте,
Па пружа руке плашећ' се баука,
Ја жудим само да ме не додирне.

Ах, да ми није младе снаге ове,
Што мрзи млаки нерад душе мирне,
Све бих му дао, да не буним снове.

Ми нисмо исто, Ни срце ни глава;
Моје су мисли несталне и нове;
Ја имам сновâ, а пук мирно спава.

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #97 послато: Децембар 25, 2021, 08:02:07 поподне »
Једна лепа љубавно-еротска  ;)

Добрица Ерић
ЉУБАВ РАТАРА И ЊЕГОВЕ ЖЕНЕ У НОЋИ ПОСЛЕ ВРШАЈА

Тек кад сан склопи дечје главе русе
и кад голуждрави Влашићи озебу
Ратар и његова жена састану се
у чардаку ни на земљи ни на небу.

Руке што су ваздан миловале гвожђе
сад на њеним врелим бедрима вијоре
Ратар љуби тако ко да муља грожђе
Ратар грли жену ко да њиву оре.

Млада ноћ расплете своју косу шумну
и стари Бог на небу све звезде избечи
кад Ратар после вршаја на гувну
своју виловиту жену рашчеречи.

Леви му длан брсти на Белој главици
оштри зуби ору на брду Орловцу
десна рука вична бичу и здравици
стриже црну овцу у долу Врановцу.

Кад се оран орач потрбушке пружи
повилениле би и седе старице
Кад би знале како Ратар ноћу плужи
многе би царице биле ратарице.

Ратар воли тако као да ратује
ко да руши зидове на тесној ћелији
Ратар води љубав ко да аргатује
у некој далекој земљи Дембелији.

А Ратарица, млечна млекарица
слаткомученица с анђеоским ликом
скида златним прстима скоруп са карлица
разорана до пупка тупим раоником.

Пламте пољупци к'о да пламте муње
пада ћерамида с оближњих крова
Ратар тресе шљиве, јабуке и дуње
пуца ко да мотре га преци из рова.

Цвили под њим жена као виолина
подмазана белим луком и сирћетом
А слушају је и Брег и Долина
и прете јој неким тешким берићетом.

После љубави ко и после битке
ратар хрче с буклијом дојке на свом длану
и сања како му њене руке витке
сипају мелем на крваву рану.

Два тела ван вода и земљине теже
што се сударише у вечерњој тами
смирена и топла сад спокојно леже
на гувну као у Кумовој Слами.



<a href="https://www.youtube.com/v/3Xn_r1Xj7j0" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/3Xn_r1Xj7j0</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #98 послато: Децембар 28, 2021, 07:10:11 поподне »
Оскар Давичо
ХАНА
(Певања I-III)

I
Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, јевреја удовца,
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад слеп сам за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи — жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.

О, шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравом ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам разбио,
плаћо сам од свога детињастог новца.

Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломца
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да тргам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

II
Чим сам јој видео прса над вагом крај излога
Између пресечене наранџе и сапуна
заволех је што је најљепша, заволео сам је стога,
што је сва била храњива, сва као уста пуна.

Хана са зеницом од бибера, с прамењем од ваниље
са прстима као свеће што у чираку горе…
Ко не би волео те зачине, то лиснато обиље,
тај димњак носа, та прса: бибаво море.

Ти не знаш њене усне што се свлаче; зубе што шкрипе, снег што врије
ту хармонику с два реда дугмета од порцулана.
Њех смех ме свог исцепа и смехом све зашије
тај радосни бунар, та животиња Хана,

кад ме пољуби устима врелим ко младо куче
и љуља пољупцима без севера и смера,
загрљаји њени у мени точе и изруче
све што дивљак руча и матроз вечера.

Ти не знаш њен поглед прљав од угља
што се пуши и гледа из пећи,
Те капке што се дижу: споре завјесе;
око што сине: бели бадем ољуштен,
њене зубе крилате, зубе од малих речи
и језик шиљат и врео, тај језик помало распуштен.

III
Хано, барко моја, запловимо пут тропа
у прашуме међ пуме, затигримо се у лета
Нека љубав у сунце твог трбуха закопа
моју снежну планину прстима сунцокрета.

Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме
бес мора оседла поново и растави,
искапи и прогутај, изабрана, време
што се ко бели медвед међ зубима твојим крави,

да из врча рујна, сва биљна, сва бујна
шикнеш и освежиш једра изнемогла.
О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна,
ти си ми дах пронашла и срцем помогла.


<a href="https://www.youtube.com/v/0jjjw5NmJMI" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/0jjjw5NmJMI</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4312
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #99 послато: Јануар 02, 2022, 12:27:22 поподне »
Поему Кикинда са поднасловом Велико банатско коло Мирослав Антић је написао 1981. године. Састоји се од 14 песама, а Мика ју је посветио свом родном крају. Поднаслов Велико банатско коло односи се на обичај који је у Кикинди наводно постојао у време Аустроугарске када су мештани недељом после литургије око цркве играли велико банатско коло у знак отпора Аустроугарској власти.
Поему отвара песма посвећена кикиндском грбу.



Мирослав Антић
ГРБ

Под Кикиндом зелени се трава…
Ту ми спава одваљена глава,
обешена, па сабљом кошена,
у пешкиру ко колач ношена…

Из ровитог мозга штрика коло око цркве
столећа од зла и злата.
Објахало небо као ајгир пô Баната,
па кида и гризе гриву иза врата.
А из блата, са севера, у гаћама ветар тера
белог бога – паорскога.

Кажу људи, а каже и време:
пргава нам и памет и семе.
Кад нас садиш – у земљу нас садиш,
а из звезда мораш да нас вадиш.
Сви ми што смо низ Галацку текли,
никад клекли и никад утекли.
На ражњу нас ко јагањце пекли.
На кришке нас као лебац секли.
Свима у брк што имамо рекли.
Свет прорекли. И себе дорекли.

Нека звоне златни сеферини.
Ми смо неки и прости и фини:
прво мало убодем те брисом,
онда кажем: молим те, извини.
На северу кукурузе беру.
Главе беру. На небо се деру.
А кад љубе – поломе ти зубе.
А кад воле – уста те заболе.
А у  души и на уши Панонско се море пуши
и одлива.

Ој Кикиндо, хвала мати , до сунца ти!
Ој Кикиндо, хвала мати, што си жива!

Под Валкањем поваљана трава.
Ту ми Јеца из костију јеца
кад пројашу хорде преко Торде,
кад крстаре зиме низ пустаре,
па се сјуре буре у Крстуре,
а Беодра у срцету модра,
а од Ђале Лале земљу кале.
Аој, штрајку, милу ли ти мајку!

Удри, Стево, уз колено лево
од силине или од милине,
ил’ од  суза  – па нек пукне блуза!


Објашњења:
Галацка или Галадска - река која је некад текла кроз Кикинду.
Валкањ - насеље данас у Румунији, у близини границе, недалеко од Мокрина.
Јеца - личност из народне песме Под кикиндом зелени се трава.
Торда - село у близини Кикинде.
Ђала - село у новокнежевачкој општини.
Крстури - мисли се на Српски Крстур, село у новокнежевачкој општини.
Беодра - некадашње спахијско село, данас саставни део Новог Милошева.
Kамене рабъ и госодинъ