Аутор Тема: Најлепша српска поезија  (Прочитано 4267 пута)

Ван мреже Љубо Мирков

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 68
  • Horse whisperers
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #20 послато: Новембар 11, 2021, 09:01:59 поподне »
 ::) Можда зато што је Дучићева поезија

"Мирна као мрамор, хладна као сена
Ти си бледо, тихо девојче што снева
Пусти песма других нека буде жена
Што по прљавим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком
Него жуте руже у те косе дуге
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна од сопствених јада
Да би ишла икад да тешиш ко страда
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела
Место китњастог и раскошног одела
Лебди сано прамен тајанствене магле. "

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #21 послато: Новембар 11, 2021, 10:25:06 поподне »
Шантић ми баш боде у срдце, а Дучића не осјећам сасвим.
Исти случај. Уствари, није да не осећам Дучића, али ми његова поезија нема такву снагу.

Занимљив податак за неке читатеље - Шантић, Дучић и Атанасиј Шоло основали су заједно мостарски часопис "Зоро".
Мислио си вероватно на часопис "Зора".
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #22 послато: Новембар 12, 2021, 12:05:07 поподне »
ДОМОВИНА
Душан Васиљев

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже;
то је љубав за облак што плови овуда,
за песму што се овде разлеже;

љубав за класје што богато буја,
за руже што су на гробљима свеле,
за тресак летњих бесних олуја,
за тугу птица које се селе.

Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја,
радост кад наша звона зазвоне,
топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље, тајне,
магла што преко поља плови,
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Небо_Сав

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 393
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #23 послато: Новембар 12, 2021, 12:24:47 поподне »
Оскар Давичо
 СРБИЈА

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу,
шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље

и бриге твоје, ој, Србијо међу песмама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза мошта,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој милошто мека, клик си дивље пловке
над јаром из које стаса
црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа,

али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руко, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије је трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

буре и буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата, од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

то лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа — удари...
А свако од туге за дан као век читав остари

и збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу брдима,
ој, Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко моја стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их, Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

и покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.
Грешка не престаје бити грешком тиме што је широко распрострањена!

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #24 послато: Новембар 12, 2021, 01:26:18 поподне »
Ево још једне Шантићеве, "Моја отаџбина".
Шантић је био песник који је пре свега певао о Херцеговини, тако да се прва два стиха ове песме односе на Херцеговину, као његову вечиту тему.

МОЈА ОТАЏБИНА
Алекса Шантић

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже ДамјанЋ

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 139
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #25 послато: Новембар 13, 2021, 08:49:18 пре подне »
ЈАДРАНУ
Милош Црњански

Заборавио си бијесне и грозне гусаре?
И галије од Неретве, црне и крваве?
И песме и мачеве наше дуге  и тмуре?
И једра и весеља, урличућа кроз буре?

Заборавио си њине тешке, мрачне главе?
Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре
и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа,
неклекла никад, несретна, али бијесно весела,
са крваве обале једнога народа цијела.

Да није најлепше љубав,
већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.

На мрежи Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3778
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #26 послато: Новембар 13, 2021, 09:11:23 пре подне »
ГОРАН ВИТИЋ

Не дам


Не дам грумен земље плодне,
Ни у гају шљиве родне,
Нити бора, нити јелу,
Не дам багрем у свом селу.
 
Не дам грмље а ни цвеће,
Не дам шибље ни дрвеће,
Не дам росу, не дам траву,
Не дам Дрину, не дам Саву
 
Не дам Тису, ни Мораву,
Газиводе ни Ресаву,
Не дам јутра, не дам зоре,
Не дам Аду, наше море
 
Ни икону Светог Саве,
Не дам свећу Крсне славе,
Не дам цркве, ни храмове,
Не дам комад земље ове
 
Не дам Сунце, не дам свице,
Не дам ласте, не дам птице,
Па ни гнездо препелице,
Ни у парку љубичице
 
Нит' слободе своје не дам,
Нећу да је иком предам,
Не дам коров, не дам жару,
Не дам локвањ, не дам бару
 
Не дам цврчка, нити мрава,
Ни у штали мојих крава,
Не дам кућу, не дам жито,
Све је овде племенито
 
Не дам зграду, нит' улицу,
Ни дечију ципелицу,
Не дам небо јер је моје,
Ни заставе са три боје
 
Не дам Жичу, Студеницу,
Девојачку плетеницу,
Па ни коње разигране,
Ни Љевишку, ни Дечане
 
Крајпуташе који стоје,
И песама што се поје,
Не дам круну ја двоглаву,
Немањићку Свету славу
 
Ни тробојке своје не дам,
Сав поносан док је гледам,
Од предака не дам гроба,
Јер крв наша није роба
 
Ни Лазара, Обилића,
Мајку девет Југовића,
Не дам свету ја Србију,
Ни Косово Метохију
 
Где год српска нога хода,
Наш је камен, ваздух, вода,
Могу само да завиде,
И зла свога да се стиде.
 
Јуначкога ми смо рода,
Светиња нам је слобода,
Корење је овде наше,
Узалуд нас ратом плаше.

<a href="https://www.youtube.com/v/vwbZMzxSteY" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/vwbZMzxSteY</a>

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #27 послато: Новембар 13, 2021, 09:43:20 пре подне »
ВОЈВОДИНА
Мирослав Мика Антић

Волим је од штала до неба, од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и јели рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали, –
ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
бељу од јагањаца, црњу од паљевина,
ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара, Сомбора и Сегедина,
па нико није имао у брковима тако густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
ту Војводину ашова, бритви, молитви и шамара,
зараслу у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав –
волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони румених сулудих звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.

И волим је просјачку пред црквама, недељама у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и храмоникашку, час распусну, час питому,
и биртијашку, што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску, са туђим барјацима пред четама
K. und K. регименте, крај друма историја силована и заклана
и Војводину солунску и крфску над бајонетима
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама,
еј, па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску, кад је октобра донела пролеће селима,
волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног.
Увек ће бити кровова позади крова сваког,
јер увек се румено наставља на румено.

И данас, земљо родна, кад ниси босонога,
кад ниси гола беда, у дроњцима и плачу,
ти, што се молиш богу, ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
наздравље, дижи чаше, разбиј астале шаком,
запевај преко њива, нека забриде кости,
волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те… волим… опрости,
ти, што си данас лепша, ти, без краста и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут, зубат осмех не скривај,
певај пијано рацки, мађарски, тотски, влашки,
македонски и лички, преко далеких њива,
и волећу те увек, крваво моје одојче и срећо нова,
јер се не стидим твог отегнутог говора, ни сланине, ни кудељних гаћа,
од паорске сам крви, псовки, радости, снова…
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!


(оригинална верзија песме из збирке Равница, 1961.)
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Панић

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 245
  • y: I1-M227, mt: H2a1c
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #28 послато: Новембар 13, 2021, 11:21:25 пре подне »
Мало тематске поезије, везане за порекло :)


Божидар Ковачевић – МОЈЕ ПЛЕМЕ


За племе моје питаш? Нисмо знатни;
мада је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.

Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,

ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

и кад се попнеш отри чело знојно
па ступи у мој стари дом спокојно:
изнеће сира и погаче вруће...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1374
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #29 послато: Новембар 14, 2021, 07:24:46 пре подне »
            Искрена песма

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

                     Милан Ракић

Ван мреже ДамјанЋ

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 139
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #30 послато: Новембар 14, 2021, 12:52:39 поподне »
ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ
Бранко Миљковић

сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима

ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #31 послато: Новембар 14, 2021, 02:25:06 поподне »
ПЕСМА ЖЕНИ
Јован Дучић

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо – створили смо сами.

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #32 послато: Новембар 18, 2021, 11:18:19 поподне »
ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ
Алекса Шантић

Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гобља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…
« Последња измена: Новембар 18, 2021, 11:27:36 поподне Ojler »
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #33 послато: Новембар 19, 2021, 08:54:16 пре подне »
МОЖДА СПАВА
Владислав Петковић Дис

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
и да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
неко лице не знам какво,можда дечије,
стару песму,старе звезде, неки стари дан,
ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
ил’ те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
и те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
у сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад;

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
и њен поглед што ме гледа као из цвећа,
што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
изван ствари, илузија, изван живота,
и с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.


<a href="https://www.youtube.com/v/h8eAj2XLTRM" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/h8eAj2XLTRM</a>
Kамене рабъ и госодинъ

На мрежи Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3778
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #34 послато: Новембар 19, 2021, 09:27:11 пре подне »
После Можда спава, логично је да у овај наш песмарник додамо следећу песму:

Бранко Миљковић

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме
у камен

<a href="https://www.youtube.com/v/K0N-iJgsPCM" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/K0N-iJgsPCM</a>

На мрежи Број 1

  • Уредник
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3778
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #35 послато: Новембар 19, 2021, 09:33:58 пре подне »
У обиљу невероватне поезије, Миљковићева Балада је у самом врху, ако не и најбоља његова песма:


Бранко Миљковић

БАЛАДА

Охридским трубадурима

Мудрости, неискусно свићу зоре,
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.
Птицо, довешћу те до речи. Ал врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.
Савест не уме да пева, јер се боји
Осетљиве празнине. Крадљивци визија,
Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.
Звездама смо потписали превару
Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти
Тај пад у живот ко доказ твом жару.
Кад мастило сазре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #36 послато: Новембар 19, 2021, 08:56:15 поподне »
Поставићу у наредним постовима неколико мени драгих песама из збирке "Тражим помиловање" наше песникиње Десанке Максимовић.
Неколико речи о овој збирци:

Цитат
Збирка песама Тражим помиловање, објављена 1964. године сматра се прекретницом у стваралаштву Десанке Максимовић. Песме из збирке представљају дијалог песникиње са Душановим закоником, али и савременицима. „Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом нашем времену“ написао је Борислав Михајловић Михиз још 1965. године.

Збирка садржи 66 песама о „лирским дискусијама са Душановим Закоником“, како стоји у њеном поднаслову. Све песме у збирци теку на две основне и паралелне равни: први, на равни националне историје и њених значења, парафразирајући делове Законика кроз песничке слике, и други на равни универзалног, које укида место, време и механизме по којима је та историја стварала своје законитости, и уобличава се у лирску дискусију са Закоником. Ова два тока се међусобно смењују и преплићу стварајући необичну поетску композицију.

У збирци Тражим помиловање смењују се два гласа: глас цара Душана и глас песникиње. Глас цара симболише закон, пропис, норму, догму, а глас песникиње човечност, разумевање и праштање. Цар прописује законе, а песникиња тражи помиловање. Смењивањем различитих стихова ствара се поетски дијалог закона и милости.

Мисао о тражењу помиловања за несавршеног и ограниченог човека прожима целу збирку песама Тражим помиловање. Молба се не упућује неким вишим личностима, она постаје само једноставна реч песникиње препуна наде и разумевања. Зато се помиловање не тражи за поједине, одабране, већ за све, за несавршене људе. Снага тихе молитве је појачана контрастом Закона исписаног црвенилом мака и огњем историје. Песникиња тражи опрост, чак и од земаљског цара једне земље, који је и сам заробљеник закона које прописује и који, као и сваки човек нема могућност опраштања.

Збирка песама Тражим помиловање Десанке Максимовић открива однос човека и историје, као и однос човека и епохе. Обојена је љубављу, разумевањем и милошћу. Праштање у њој постаје блесак поетске снаге која не проповеда, него одиста прашта.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #37 послато: Новембар 19, 2021, 09:02:09 поподне »
О ПОРЕКЛУ
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Ojler

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4436
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #38 послато: Новембар 19, 2021, 09:10:31 поподне »
ЗА СЕБРА
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и словом.

За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.
Ако живот изда и сетва,
и гуштери, сунца уживачи,
и песникиња мириса, зова,
за себра,
себар издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Exiled

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1583
  • ПХ908>А20333>FT14649>FT175994
Одг: Најлепша српска поезија
« Одговор #39 послато: Новембар 19, 2021, 09:15:20 поподне »
ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ
Алекса Шантић

Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гобља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…

Овде треба истаћи и потенцирати на ретком космоополитском духу једног српског песника који овом пјесмом позива босанскохерцеговачке муслимане да остану на својој ђедовини упркос новонасталој ситуацији...генерално српски песници су зилотског опредаљења али Алекса се бавио генетиком и пре него што је она естаблирана као наука...хвала му на томе...истински хришћанин