Дакле, искључена је могућност да би овај Мирило Ненадић могао бити родоначелник Мириловића из Бестрме и Сјеверовца. Знаш ли можда када се први пут помињу Мириловићи из Острожина?
Тако је, Мирило Ненадић никако не може бити родоначелник Мириловића из Бестрме и Сјеверовца.
Подручје Острожина насељено је углавном крајем XVII или почетком XVIII века, док за саме Мириловиће знамо да су у селу били најкасније око 1733. године. Године 1772. у крајишким јединицама пописана су најмање четворица острожинских Мириловића - Дмитар Мириловић (стар 39 година), Стипан Мириловић (стар 22 године), Благоје Мириловић (стар 25 година) и хусар Паво Мириловић (стар 18 година), сви рођени у Острожину. Већ у том периоду имали су најмање 3 породичне задруге у истом делу села, што оставља могућност да су оне настале деобом једне старије породичне задруге.
Ако постоје различити огранци носилаца овог презимена у Острожину који сматрају да нису сродни или се рођакају без стварних потврда о сродности, свакако би било занимљиво проверити и друге огранке. Не може се наравно искључити ни могућност неког NPE, али ми се чини мање вероватним.
Историја родова крајишких области је специфична управо због војног уређења и због тога би било добро од сваког рода имати барем два тестирана огранка.
Често се дешавало да су у састав неке породичне задруге на разне начине улазили и људи другачијег порекла. Нпр. уколико би нека породична задруга била угашена по мушкој линији, дешавало се да у њен састав уђе мушкарац који је неког другог порекла и да том приликом преузме презиме породичне задруге у чији састав улази. Неки пут се преузимала крсна слава изворне породичне задруге, а некада се доносила сопствена. Самим тим што је главнина банијских родова у својим селима најмање преко 250 година и што је крајишка историја била бурна, јасно је да се у толиком временском периоду свашта дешавало.
Оквирно гледајући, већи банијски родови се деле на уже огранке и сваки од њих има породични надимак (тзв. „шпицнамет“). Презимењаци унутар истог огранка држе се за једно и међусобно се не жене и удају, док се узимају са припадницима других огранака истог рода. Посматрајући примере из мог села, могу рећи да су ти огранци стари најмање 150-200 година, па и не чуди што је сродство заборављено.
Даћу пример мога рода. Код нас у Демићима (село Горњи Класнић код Глине) делимо се на Даштовиће, Леберовиће, Ремце, Тубиће и Чекрлише, а сви смо у делу села који се назива Демића страна. Моји су Тубићи и немају никакво предање о сродности са осталим огранцима, али је тестирањем Даштовића потврђена крвна повезаност између наших огранака и помоћу SNP тестирања се испоставило да је заједнички предак живео током XVII века (оквирна процена). Исто тако, знамо да су у једну кућу Даштовића прижењени Подунавци, с тим да су преузели наше презиме и данас се презивају Демић.
