Никола је у суштини све прегледно изложио.
Формирање Словена као етноса у оквиру Зарубињецке кутлуре на прелазу два миленијума из три саставна елемента није нека моја идеја, већ је то став археолошке науке, а који се заснива како на ранијим, тако и на најновијим археолошким открићима у словенском матичном подручју. Руска археологија је тренутно ту најдаље отишла, јер већину тих истраживања на подручју Украјине, Белорусије, Русије воде управо њихови археолози.
И раније је негдје постављано излагање Андреја Обломског, руског археолога који је један од неколицине водећих стручњака словенске археологије. Ово излагање би било веома корисно превести са руског. Мислио сам то урадити, али би ми требало времена. Укратко, излагање у танчине описује начин како је дошло до етногенезе Словена са археолошке тачке гледишта.
<![CDATA[<a href="https://www.youtube.com/v/VP1empfB7zA" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/VP1empfB7zA</a>]]>
Што се тиче трећег елемента, који се описује као келтско-германски утицај, треба послушати дио на снимку од 14:30, који говори о доласку мањих група латенизованих Германа јасторфске културе и њихов утицај на словенску етногенезу. Значи, археологија тачно зна, на основу археолошких артефаката, одакле је та група дошла. Обломски наводи источну Њемачку као извориште. Такође каже да су дошли као побједници, јер су на простору Украјине сахрањени са свим почастима (наводи конкретно налазиште на истоку Украјине). Археологија дакле ту не оставља мјесто разним теоријама, она јасно каже да се ради о германским племенима келтске провинције.
Хаплогрупа I2-Y3120 није у Словене ушла накнадно (као N1c нпр.) већ је била присутна у самом зачетку словенске етногенезе на прелазу два миленијума,а у оквиру Зарубињецке клултуре. Да није тако, не би је било у свим гранама словенства, и источној и западној и јужној. Она је била присутна у словенском етносу прије него што су Словени започели своју експанзију у 5. вијеку н.е.
Колико схватам не именују их као Бастарне?!
Ево како је о Бастарнима писао Шукин....
Готский путь (готы, Рим и черняховская культура) - Щукин М.Б. из 1999.године, издање 2005
Што се тиче етничке дефиниције културе
зарубинецкой и поянеш-ты-лукашевской, ова друга се сада
скоро једногласно сматра археолошким одразом Бастарна који су дошли са запада, а у погледу сличне културе Зарубинција, многи се и даље придржавају устаљено мишљење да су његови носиоци били преци Словена. Постоје, међутим, неки разлози да се мисли да су носиоци зарубинечке културе били Бастарни.
Постоје три главна аргумента;
прво, то је сведочанство о Страбоновој „Географији“. Описујући положај различитих племена северног Црног мора, географ извештава да између доњег тока Дунава и Борисфен-Дњепра „у дубинама копна живе Бастарни - такође, можда, германски народ - и деле се на неколико племена. Заиста, неки од њих се зову атмони, други се зову сидони; ови који поседују Певку, са острвом у Истри, зову се Пеукини...” (Страбон ВИИ, 3, 17). Главни слој информација научника датира из времена Митридата Евпатора, на прелазу из 2. у 1. век. пре нове ере е., када су обе културе које нас занимају биле у свом врхунцу. Обе културе би могле савршено да се слажу са Страбоновим атмонима и сидонима.
Археолошка истраживања на ушћу Дунава су отежана због мочварности, наноса песка и стално мењајућих канала делте, али бар једно од локалитета – насеље Сата-Ноу Пеевкинса са керамиком Појанести-Лукашевске културе – је ископан у Добруџу (Иримиа, Цоновици 1989).
Друго, формирање обе културе одвија се јасно уз учешће новопридошлог становништва, досељеника негде из средње и северне Европе, и пада на прелаз из 3. у 2. век. пре нове ере е., што се поклапа са сведочанствима писаних извора о појави у исто време, око 216. п. е., у доњем току Дунава „дошљаци Бастарни“ (Пс. Сцимн, 797).
Треће, етнографска карактеристика зарубинске културе су бројни оригинални брошеви средњелетонске схеме са стаблом спљоштеним у троугласти штит. У другим културама налазе се само појединачне копије. КВ Каспарова је, међутим, приметила да су прототипови таквих налазе се у Југославији, између Дунава и Јадранске обале.
А то су земље где су 179-168. Бастарни три пута путовали на позив краљева Македоније да помогну у ратовима против Дарданаца и Римљана, а затим се враћао назад. Ове догађаје детаљно описује Тит Ливн. И
Тит Ливије Бастарне назива Галима, Келтима, Страбон и Тацит несумњиво, Германима, Плиније Старији их сасвим самоуверено сматра једном од највећих група германских племена и смешта их близу североисточних падина Карпата.
Можда, у стварности, нису били ни једно ни друго, али су били један од оних народа чији језици нису сачувани током историје, као и сами ови народи. Забележени су трагови постојања таквог становништва „
између Германа и Келта” у Европи (Хацхманн ет ал. 1962).
Бастарни су били Бастарни и играли су веома истакнуту улогу у историји
источне Европе.
Ту на стр. 28 говори о "раним Бастарнима", а потом о "касним Бастарнима".
