Свет о србским јунацима

Науке и научне дисциплине > Први светски рат

<< < (2/4) > >>

vojislav.ananic:
Велику победу у Првом светско рату, Србија је несразмерно скупо платила: изгубила је између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације.

Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бројеви 30-31/2014.

http://www.snnovine.com/viewer/2014/30-31/pdfs/sm05.pdf

http://www.snnovine.com/viewer/2014/30-31/pdfs/sm06.pdf

http://www.snnovine.com/viewer/2014/30-31/pdfs/sm07.pdf

http://www.snnovine.com/viewer/2014/30-31/pdfs/sm08.pdf

vojislav.ananic:
Будимпешта, 2. новембар 2017.

ФЕЉТОН

Српски добровољци из Мађарске у Великом рату (1)

Окупљање добровољаца у Одеси

Жарко Ристов је први пут видео море и то у Одеси, спуштајући се успињачом низ обронке са „висећим вртовима" од Николајевског булевара ка обали Црног мора. Дуго је потом шетао Приморском улицом дуж обале. И слану воду је први пут окусио управо тог сунчаног летњег дана 1916. године, у време празновања Светог великомученика Прокопија, једног од „огњевитих светаца" заштитника младенаца и деце.
Бескрајно плаветнило и мноштво бродова, све је то одушевило младог Ловранина. Лука беше начичкана ратним бродовима и трговачким лађама. Недалеко се налазило бродоградилиште, где је стотинак људи радило на поправци тешко оштећеног разарача „Доњецк" На другој страни примећивао се Јекатерински јахт клуб са једнотрупним једрилицама. Слани ваздух му беше необичан и занимљив. „И овај сан ми се испунио. Најзад сам видео и море!", рече у себи, па задовољно крену ка центру града, пењући се широким степеницама.
Поносно је корачао у изгланцаним цокулама са увијачама на листовима, у посве новој сиво-маслинастој униформи са позлаћеном ознаком чина каплара на нараменицама. Испеглана војничка блуза српског кроја са црвеним нашивцима на оковратнику веома је лепо пристајала уз његове плаве очи и црне обрве. Метална канија са бодежом висила му је о кожном појасу око паса. Шајкачу му је красила овална емајлирана тробојна ознака са двоглавим белим орлом. Пратили су га девичански погледи знатижељних руских госпођица. Каплар Ристов је, очито, био сит и задовољан. Највише му се допао угао Пантелејмоновске и Пушкинове улице са оближњим тргом, који је с једне стране красио велелепни саборни храм Светог великомученика и исцелитеља
Пантелејмона, а с друге пространо здање Главне железничке станице. Истом мером га је очарао и пространи Александров проспект са монументалним вишеспратницама, као и широки булевар Жуковског. Но, успеле су да га опчине и нешто скромније улице попут романтичне Јекатеринске, привлачне Грчке, бујним дрворедима украшене Маразлијевске или импозантне Дерибасовске.
Ходећи са Љубом Жебељаном по Грчкој улици, из једне радње осети мирис печене јабуке. Жарка то подсети на бадње вечери када је са својим вршњацима обилазио ловранске домове и изводио Вертеп, игроказ са приказом поклоњења три мудраца пред Исусом Богомладенцем у Витлејему. Жарко је најчешће глумио лик Валтазара. Још је и сад, после толико година, знао свој део текста.
Ројише се мисли и сећање на давно минуле дане детињства. И сада чује шкрипу снега под чизмама и лавеж паса из ловранских авлија. И после толико година осети резак воњ дима који се спуштао на трском покривене домове. Причини му се као да и сада види ужурбане дечаке у топлим кожуцима, преко којих су огрнули из цркве позајмљене стихаре, са обавезном шубаром на глави, и како на носилима прте макету ловранске цркве од картона са малим Христом у јаслама.
„Стр'ота как'а је зима била", присећао се са извесном носталгијом Жарко. Жебељан га је пажљиво слушао. „Ал', ипак, није баш онак'а к'о што је била у Сибирији!", настави Жарко. (...)

Драгомир Дујмов

Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

vojislav.ananic:
Будимпешта, 16. Новембар 2017.

Српски добровољци из Мађарске у Великом рату (2)

Формирање Прве српске добровољачке дивизије
Жарко Ристов се дубоким уздахом присети погинулих Ловрана - Милана Глигорића, Милоша Бечејића, Светислава Аврамовића, Тихомира Богдана, Жарка Шајина, Милана Радуле, Милоша Хајџана и Димитрија Хубава. Мајка Босиљка га је редовно извештавала о страдалима, али и о другима који су од избијања рата били регрутовани, а нису служили у његовом пуку и о којима ништа поуздано није знао.
Жарко запали цигару, отера црне мисли, намести шајкачу, па са Љубом Жебељаном крену даље у разгледање града.
Одеса беше велика варош са раскошним булеварима и прекрасним здањима, са мноштвом цркава, паркова, позоришта, факултета и фабрика. Помало га је подсећала на Кијев, но Одеса је имала посве другачији ваздух и одисала потпуно различитим мирисима.
Понеки сокаци и квартови имадоше препознатљив мирис. У Одеси, том великом лучком граду, осим Руса и Украјинаца, у великом су броју живели и Јевреји, Румуни, Грци, Бугари, Пољаци, па и Италијани и Французи. У Молдованки, том старом делу града, живела је велика ортодоксна, већином сиромашна јеврејска заједница. У јужној четврти, у Приморском рејону, иза лепих, богатих и пространих вила, у близини малих фабрика, индустријских постројења и радњи, низале су се шћућурене неугледне, махом сиротињске једноспратнице руских и украјинских фабричких радника. Јавни живот тих несрећника одвијао се махом по мајушним двориштима, у сенци високог дрвећа.
У овај мултиетнички град сјатише се сви они српски добровољци који се одазваше позиву Марка Цемовића, српског конзула у Одеси. О том Цемовићу, коленом од црногорског племена Васојевића, кружиле су приче да је приликом избијања Великог рата на једном пријему у Петрограду, нарушивши дворски протокол, пао пред ноге руског цара Николаја II преклињући га да спасе српски народ. Други су, пак, упорно тврдили да је и лист „Словенски југ" на његову личну иницијативу почео да излази средином априла 1916. године.
Тих летњих дана већ се увелико формирала Прва српска добровољачка дивизија чије је седиште било у Великоарнаутској улици број 2, у
здањима фабрике „Акционарско друштво Руских црноморских кабловских фабрика". Ту се обучавао и каплар Жарко Ристов који је примљен у српску војну школу за будуће поднареднике. Српска униформа, еполете, назив чинова испрва му беху необични. Најтеже се навикавао на наређења изречена на српском језику, али и то убрзо постаде сасвим обично.
Командант дивизије био је пуков- ник Стеван Хаџић, кога је српски Врховни командант, престолонаследник Александар Карађорђевић, послао у Русију да организује Српску добровољачку дивизију.
Приликом изласка у град, Жарко је посећивао и „тајне салоне" гостионица на углу Великоарнаутске и Полтавске улице, где су гостима, поред хране и пића, нуђене и друге услуге младих девојака. Истовремено, радо је улазио и у биоскопе уживајући у руским немим филмовима. Просто је упијао снимке филма „Слава нама, смрт непријатељима", који је обрађивао ратне догађаје на Галицијском фронту. Највише му се, ипак, допадоше историјске драме попут оне „1812. година - Отаџбински рат" или „Одбрана Севастопоља".
Пуковник Стеван Хаџић, командант Прве српске добровољачке дивизије је 30. јула 1916. године, издао наређење да се пукови укрцају у дугачку војну композицију.(...)

Драгомир Дујмов

Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

vojislav.ananic:
Будимпешта, 30. новембар, 2017.

Српски добровољци из Мађарске у Великом рату (3)

„Збогом Одесо, збогом море и лепе Рускиње!"

Српски добровољци се одушевише. „Чули сте. Идемо у Добруџу!" понављали су командири чета. Војни оркестар је, потом, извео српску химну „Боже правде", затим хрватску „Лијепа наша домовино", и на крају словеначку националну песму „Напреј, застава славе".
Воз је полако остављао за собом зачинима засићене мирисе Одесе.
„Збогом Одесо! Збогом море и лепе Рускиње!" - преклопи трепавице Жарко Ристов и дубоко удахну слани ветрић који је допирао са пучине. Присети се прича о Синдбаду, које је захваљујући пароху Васи Хужвику, читао на мађарском језику. Управо те скаске о непознатим земљама, егзотичним народима и тропским морима, већ у детињству су пробудиле његову чежњу за путовањем и далеким пространствима. Поново је путовао, али ово путешествије се посве разликовало од свих пређашњих. Сада је вођен унутрашњим гласом савести самовољно кренуо у непознато. Желудац му је добро упамтио све оне грчеве, унутрашње немире, сукобе, тегобу и мучнину када је био приморан да се у омраженом, припитом и мржњом задојеном вагону дрнда према Србији, а потом на Галицијско ратиште за туђ рачун и без икаквог смисла.
У вагону је владало добро расположење. Сви су нагађали какав ће бити осећај борити се под српским барјаком, шајкачом на глави, са трофејним оружјем, махом са аустријским пушкама манлихеркама у руци.
-   Вала, браћо моја, ако у Добруџи успијемо да потучемо Бугаре, онда ја мним да ће се рат брзо свршити - одушевљавао се Стеван Срдић родом из кршног крајишког Дрвара.
-   Дај Боже! Али ја, ни онда, не верујем да ће се рат тако брзо свршити - прозбори замишљено поднаредник Ристов који је дан пред полазак унапређен у виши чин.
-   Само сад не знам 'оће л' Бугари ратовати против Руса ил' неће - питао се Стевко Видак, Ловранин.
Само нек пробу, Босну им ону њеву подерану! Само нек пробу! - плану Миша Ћатић, родом из Сантова, тог малог и питомог бачког места између Баје и Сомбора.
-   Тако је, сикирицу им њеву! - дода други Сантовац у воду, Туна Ижипац.
-   Та, нису ва'да таки луди ти Бугари да се ратуједу сас Русима који су ји ослободили од Турчина - одмахивао је банатском комоцијом Љуба Жебељан.
-   Ва'да неће кренит против нас и Руса! - уверено се надовеза Кузман Нешић из славонског Бијелог Брда, надомак Даља.
-   Тако је! Неће моћ људ'ма заповједит так' нешта - потврди Гаја Марић, Нешићев сусељанин.
-   Но но! - претећи подиже кажипрст потпоручник Радивој Кашанин, родом из Белог Манастира, ађутант пуковника Стојана Поповића, команданта Првог пука Прве српске добровољачке дивизије.
-   Шта ми ту талаћкаш, Марићу? Баши се так'ог дивана! К'о да не знаш да се у војске обичан солдат никад низашта не пита - добаци му Ижипац.
-   Грч ји скупио! - мрзовољно изусти Барањац Крсто Сујић, из Српског Гарчина.
-   Па, сад, не би' рек'о да је увијек баш тако, Туна - рече потпоручник Милан Вакањац, учитељ родом из барањског Болмана, надомак Белог Манастира. (...)
Драгомир Дујмов

Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

vojislav.ananic:
Будимпешта, 14. Децембар 2017.

Српски добровољци из Мађарске у Великом рату (4)

Прича Радивоја Кашанина о предаји Русима

Потпоручник Милан Вакањац настави свој монолог.
- Ево ти мог примјера. Кад су Руси у Галицији пробили фронт, моја регимента поче да се повлачи. Знао сам да је дошао мој давно чекани тре нутак. У глави ми се тад појави глас: „Та, и Руси су Словени! И ја сам Словен! Ја припадам њима, а никако Аустријанцима или Маџарима. Натраг нипошто нећу! Идем ја својој браћи!" И тако вам се ја предадем Русима. Тад ми један мој другар добаци: „До сад смо били Раци, а од сад ћемо бити Србљи!"
- Свака част! Слажем се са господином потпоручником - ода му признање Радивој Кашанин. - Почетком прошлог љета мој пук се налазио у Галицији. Од самог почетка рата планирао сам да се предам Русима. Никако нисам желио да ратујем против своје браће. Једног јунског дана били смо приморани да се повучемо. Сматрао сам да је то добра прилика да се предадем Русима. Ја, као старјешина, наредих својим војницима да пријеђу ћуприју, а ју ћу пријећ напосљетку. Тако и би. Слава Господу, остадох сам у том испражњеном селу. Осврнем се, кад оно нигдје живе душе. Мирна Бачка! Кренем вам ја у правцу руских положаја. Стријепио сам да ме неки баћушка не упуца. Ја пожурим, у то, сунце му калајисано, изненада угледах петорицу аустроугарских војника. Откуд су сад ови изникли? Матер им шкрбаву! Три Маџара, један Хрват и један Пољак. Веле, залутали су. Шта ћу сад са њима? Ја им одмах наредим да пођу даље према ћуприји, а они ме упиташе: „А ви, господине?" Хај, сунце вам богово, баш сам хтио нешта рећ, у то наиђоше два руска војника. Без пушака. Руси подигоше руке. Хоће да се предаду. Еј, и не знам ко се више изненадио, ми или они? Шта сад? Ова петорица не вјерују очима, па све мисле да је как'а намјештаљка или тако којешта.
Нико неће да погине. Тад узех ствар у своје руке. Приђем ја Русима, па им кажем да сам ја аустроугарски Србин и желим да се предам. Они бленуше к'о теле у шарена врата, па све не вјерују. Ја им, тад, пружим своју пушку, па им кажем: „Ми се предајемо, поведите нас са собом!" И она петорица предадоше своје манлихерке. Тако, стигосмо до руских положаја. Ал' тек овдје настаде белај! Руски официр нас одмјери, па хладно издаде наређење: „То су шпијуни! Стријељајте их!" Еј, бола их спопала, па неће ва'да сад да нас стријељају?! Узбунише се и она петорица, окривљујући мене што сам их довео у ову страшну ситуацију. Псовали су ми све по списку. Сучим ћу успјет да уверим Русе да нисмо шпијуни? Сунце ти... Досјетих ти се ја! Приђем оном руском официру, па му почнем објашњават да сам ја православан Србин и одмах започнем да појим божићни и васкршњи тропар. Рус ме погледа, па рече: „Ти си православан?" Ја му, крстећи се, одговорим: „Јесам господине! Ја сам православни Србин и желим да се борим против Аустроугарске." Он климне главом, па показа на ону петорицу: „А ови? Да ли су и они православни?" Ја брже-боље одоворим: „Биће православни! Биће православни!"(.)

Драгомир Дујмов

Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ

Навигација