Форум - Порекло

Вјера и култура Срба => Културно наслеђе => Тему започео: Ojler Новембар 09, 2021, 10:29:03 поподне

Наслов: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 09, 2021, 10:29:03 поподне
Подстакну ме данас Број 1 на размишљање о томе како овде на форуму имамо различитих садржаја, али чини ми се ништа што је посвећено српском поетском стваралаштву. Отварам зато ову тему са намером да на њу постављамо најлепше песме наших прослављених песника, пре свега оне родољубиве, али и друге које вам се свиђају. Делимо дакле овде стваралаштво познатих аутора, а за епску народну поезију имамо друге теме.

Нећу претеривати, једна до две песме дневно биће довољно. Таман да се у свакој може уживати :)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: gillle Новембар 09, 2021, 10:33:23 поподне
Сјајна тема, Ојлере!


Ако неко може нека окачи текст песме "Отаџбина",  нашег Ђуре Јакшића :)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 09, 2021, 10:34:27 поподне
МИ ЗНАМО СУДБУ
Алекса Шантић

Ми знамо судбу и све што нас чека,
но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô -
у својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
и силни, као планинска ријека,
сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
и кад нам мушке узмете животе,
гробови наши бориће се с вама!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 09, 2021, 10:39:19 поподне
Сјајна тема, Ојлере!


Ако неко може нека окачи текст песме "Отаџбина",  нашег Ђуре Јакшића :)

По жељи :)


ОТАЏБИНА
Ђура Јакшић

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
“Отаџбина је ово Србина!”
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Новембар 09, 2021, 10:48:39 поподне
Јуче је било 104 године од смрти Милутина Бојића. Њему у част и вјечну памјат објављујем следећу његову песму:

БЕЗ ДОМОВИНЕ

Мисао нас једна раном зором буди,
Мисао нас једна целог дана прати,
Мисао нам једна ноћу тишти груди:
Да ли отац пати?

Брига једна зором ко џелат нас буди,
Брига једна вас дан у стопу нас прати,
Брига једна сву ноћ нагриза нам груди:
Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди,
Жудња једна вас дан у срцу скривена,
Жудња једна ноћу сажиже нам груди:
Шта ли ради жена?

Страх нас један зором кô опело буди,
Страх један нас гони с помраченим видом,
Страх један нам ноћу мржњом пуни груди:
Сестре су под стидом?

Бол нас један зором као труба буди,
Болом једним свака налита је чаша,
Болом једним кришом плачу наше груди:
Где су деца наша?

...Само један пут ће одговора дати:
Преко реке крви и мостом лешина
Дому своме стижеш, где изгледа мати
С неверицом сина.

(1916)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 10, 2021, 10:52:18 пре подне
ГРАЧАНИЦА
Десанка Максимовић

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
као Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у каленићку порту те пренети,
заборавити ликове на твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vidoje 013 Новембар 10, 2021, 11:22:24 пре подне
Прошло је 111 година од објаве пјесме Наши Дани-Владислава Петковића Диса.  Неко да окачи пјесму (за сва времена) и рецитовање Горана Султановића. Ко би рекао, све је исто ( а још и горе) у геополитичкој стварности тзв. "српског свијета" а и шире.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 10, 2021, 11:25:27 пре подне
Прошло је 111 година од објаве пјесме Наши Дани-Владислава Петквића Диса.  Неко да окачи пјесму и рецитовање Горана Султановића. Ко би рекао, све је исто ( а још и горе) у геополитичкој стварности тзв. "српског свијета" а и шире.

Страшна песма, управо сам се мислио да ли да је окачим. Критичка али уствари истински родољубива. Да се човек најежи...

НАШИ ДАНИ
Владислав Петковић Дис

Развило се црно време опадања,
набујао шљам и разврат и пороци,
подигао се трули задах пропадања,
умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
на високо подигли се сутерени,
сви подмукли, сви проклети и сви мали
постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
исмејане све врлине и поштење,
понижени сви гробови и животи,
упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
побегао дух јединства и бог рата;
обесисмо све празнике и трибуне,
гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
достојанства поделише идиоти,
лопови нам израђују богаташе,
мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
своју храброст на подвале и обеде,
будућности затровасмо све изворе,
а поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
затворисмо своје очи у џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
ко једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мњење,
нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
не види се јадна наша земља худа;
Ал кад пожар подухвати на све стране,
куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.


https://www.youtube.com/v/5GIOntEBFvQ
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: marigold Новембар 10, 2021, 03:00:41 поподне
У РОПСТВУ (необјављена песма)
Десанка Максимовић

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: gillle Новембар 10, 2021, 09:43:58 поподне
Прошло је 111 година од објаве пјесме Наши Дани-Владислава Петковића Диса.  Неко да окачи пјесму (за сва времена) и рецитовање Горана Султановића. Ко би рекао, све је исто ( а још и горе) у геополитичкој стварности тзв. "српског свијета" а и шире.


Бракочевићу, свака част!

Песма за сва времена...
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: gillle Новембар 10, 2021, 09:52:23 поподне


"Арбанас ти је ножем избо очи."


С И М О Н И Д А (Милан Ракић)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео,
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које,
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју,
Далеких звезда што већ не постоје.

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: marigold Новембар 10, 2021, 10:01:37 поподне
ЈЕВРОПИ
Ђура Јакшић

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 10, 2021, 10:16:10 поподне
МОЈИ ОЧЕВИ
Алекса Шантић

Моји су очеви из онијех страна
Гдје мотика звони и гдје красна бије;
Гдје зној с чела капље и гдје рало рије,
И тврде се груде дробе испод брана…

Моји су очеви из колиба груби’,
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке,
Кам рођени како брани се и љуби…

Моји су очеви са тимора тије’
Гдје гнијездо своје крсташ орô вије,
и са вихорима бије се и туче…

Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крилима златне распаљује луче…
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: marigold Новембар 10, 2021, 11:01:37 поподне
НА ГАЗИ МЕСТАНУ
Милан Ракић

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и поглед мрака,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Новембар 11, 2021, 07:53:13 пре подне
Данас обележавамо Дан примирја у Првом светском рату.

МИЛУТИН БОЈИЋ

Плава гробница


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
         Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
        Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
         Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
         Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
         Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
         Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
         Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
         Над овом светом водом!

(1917)

https://www.youtube.com/v/AFCaImTwZKM
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vidoje 013 Новембар 11, 2021, 10:25:16 пре подне

Бракочевићу, свака част!

Песма за сва времена...
   Свака част српским пјесницима и Ојлеру, што је отворио тему. Савак част  члановима  нашег друштва, што ме  вратише  у средњошколске  (гимназијске) дане. У мојој гимназији у Беранама,  обавеза је била да сваки ђак научи најмање три пјесме од сваког пјесника, двије по програму и једну по личном избору. А данас  нико не чита ни лектиру...
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 11, 2021, 11:12:34 пре подне
НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ
Јован Дучић

На шкртој овој груди и сувој подини,
Гдe растe само трњe и стeна рапава,
Нeма ни мрава да дођe у гладној години,
Овдe и љута гуја од глади скапава.

На обали сe овој у клeтви грцало,
И свe молитвe никлe у сузи патника;
Али ти, свeта рeко, ту бeшe зрцало
Свакомe нашeм плугу и штиту ратника.

И силазeћи хучна са црнe планинe,
Спирала зној са чeла и крв на сeчиву;
Шумила пeсму царства и причу давнинe;
Хладила косовску рану још нeизлeчиву.

Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.
И капљу росe рађаш у жeдној латици.
И сав јe свод нeбeски у твомe кориту
И сва звeздана кола на твојој матици.

А данас сва румeна од крви дeтињe,
Тeчeш у морe пeсмe и мит о царима;
Зајeдно стрeљаху овдe људe и свeтињe,
Траг су брисали овдe новим и старима.

Зeмљо најлeпшим сунцeм која си злаћeна,
Ни жижак вишe нeмаш од твојих свeтила!
Новом крвнику свомe сада си плаћeна,
Али и завeтом новим опeт посвeтила.

На гладној обали овој куда смо патили,
И од првог сe дана са бeдом спојили,
Најпрe су изроди твоји блатом тe блатили,
А издајицe твојe крвљу обојили.

Крвавe зорe свићу по празним сeлима,
Крваво изгрeва сунцe у дивљим хајкама,
А још ти прeдачких копља има по ждрeлима,
О свeта стара рeко славна у бајкама.

Ти вучeш сад овуд сунчанe одорe,
И срамнe вртe подлих и кривоклeтцима;
И крв нeвиних носиш кроз страшнe продорe -
А пeваш напeв славe о нашим прeцима.

Никад у морe горко твој млаз нe увирe,
Вeћ као Млeчни пут сјаји са сунцима!
Нити под нeбом страшним кап срца умирe
Што дајe повeст зeмљи и мит врхунцима.


(„Американски Србобран“, 29. октобра 1943.)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: ДамјанЋ Новембар 11, 2021, 11:23:25 пре подне
НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ
Јован Дучић

Кад смо код Неретве...

НА УБОГОМ ПОЉУ
Алекса Шантић

На убогом пољу мога завичаја
Не чује се пјесма весеља и жетве,
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Овој земљи господ среће дао није,
Притискô је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.

О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.

Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?

Тешко нама!... Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.

На убогом пољу свога завичаја
Он не пјева пјесму весеља и жетве...
Само шум жалосни робиње Неретве
Хладан вјетар носи преко пуста краја.

1905.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 11, 2021, 11:29:18 пре подне
Кад смо код Неретве...

НА УБОГОМ ПОЉУ
Алекса Шантић
...

А кад смо код Шантића и жетве :) ...

О КЛАСЈЕ МОЈЕ
Алекса Шантић

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу пошкрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране –
И снова пати, сељаче, и трпи…

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, кô псу у синџиру…
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…

И нико неће чути јад ни вапај –
Нити ће ганути бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: сɣнце Новембар 11, 2021, 08:34:11 поподне
А кад смо код Шантића и жетве :) ...

О КЛАСЈЕ МОЈЕ
Алекса Шантић


Шантић ми баш боде у срдце, а Дучића не осјећам сасвим. Занимљив податак за неке читатеље - Шантић, Дучић и Атанасиј Шоло основали су заједно мостарски часопис "Зоро".
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Љубо Мирков Новембар 11, 2021, 09:01:59 поподне
 ::) Можда зато што је Дучићева поезија

"Мирна као мрамор, хладна као сена
Ти си бледо, тихо девојче што снева
Пусти песма других нека буде жена
Што по прљавим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком
Него жуте руже у те косе дуге
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна од сопствених јада
Да би ишла икад да тешиш ко страда
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела
Место китњастог и раскошног одела
Лебди сано прамен тајанствене магле. "
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 11, 2021, 10:25:06 поподне
Шантић ми баш боде у срдце, а Дучића не осјећам сасвим.
Исти случај. Уствари, није да не осећам Дучића, али ми његова поезија нема такву снагу.

Занимљив податак за неке читатеље - Шантић, Дучић и Атанасиј Шоло основали су заједно мостарски часопис "Зоро".
Мислио си вероватно на часопис "Зора".
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 12, 2021, 12:05:07 поподне
ДОМОВИНА
Душан Васиљев

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже;
то је љубав за облак што плови овуда,
за песму што се овде разлеже;

љубав за класје што богато буја,
за руже што су на гробљима свеле,
за тресак летњих бесних олуја,
за тугу птица које се селе.

Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја,
радост кад наша звона зазвоне,
топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље, тајне,
магла што преко поља плови,
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Небо_Сав Новембар 12, 2021, 12:24:47 поподне
Оскар Давичо
 СРБИЈА

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу,
шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље

и бриге твоје, ој, Србијо међу песмама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза мошта,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој милошто мека, клик си дивље пловке
над јаром из које стаса
црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа,

али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руко, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије је трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

буре и буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата, од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

то лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа — удари...
А свако од туге за дан као век читав остари

и збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу брдима,
ој, Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко моја стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их, Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

и покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 12, 2021, 01:26:18 поподне
Ево још једне Шантићеве, "Моја отаџбина".
Шантић је био песник који је пре свега певао о Херцеговини, тако да се прва два стиха ове песме односе на Херцеговину, као његову вечиту тему.

МОЈА ОТАЏБИНА
Алекса Шантић

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: ДамјанЋ Новембар 13, 2021, 08:49:18 пре подне
ЈАДРАНУ
Милош Црњански

Заборавио си бијесне и грозне гусаре?
И галије од Неретве, црне и крваве?
И песме и мачеве наше дуге  и тмуре?
И једра и весеља, урличућа кроз буре?

Заборавио си њине тешке, мрачне главе?
Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре
и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа,
неклекла никад, несретна, али бијесно весела,
са крваве обале једнога народа цијела.

Да није најлепше љубав,
већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Новембар 13, 2021, 09:11:23 пре подне
ГОРАН ВИТИЋ

Не дам


Не дам грумен земље плодне,
Ни у гају шљиве родне,
Нити бора, нити јелу,
Не дам багрем у свом селу.
 
Не дам грмље а ни цвеће,
Не дам шибље ни дрвеће,
Не дам росу, не дам траву,
Не дам Дрину, не дам Саву
 
Не дам Тису, ни Мораву,
Газиводе ни Ресаву,
Не дам јутра, не дам зоре,
Не дам Аду, наше море
 
Ни икону Светог Саве,
Не дам свећу Крсне славе,
Не дам цркве, ни храмове,
Не дам комад земље ове
 
Не дам Сунце, не дам свице,
Не дам ласте, не дам птице,
Па ни гнездо препелице,
Ни у парку љубичице
 
Нит' слободе своје не дам,
Нећу да је иком предам,
Не дам коров, не дам жару,
Не дам локвањ, не дам бару
 
Не дам цврчка, нити мрава,
Ни у штали мојих крава,
Не дам кућу, не дам жито,
Све је овде племенито
 
Не дам зграду, нит' улицу,
Ни дечију ципелицу,
Не дам небо јер је моје,
Ни заставе са три боје
 
Не дам Жичу, Студеницу,
Девојачку плетеницу,
Па ни коње разигране,
Ни Љевишку, ни Дечане
 
Крајпуташе који стоје,
И песама што се поје,
Не дам круну ја двоглаву,
Немањићку Свету славу
 
Ни тробојке своје не дам,
Сав поносан док је гледам,
Од предака не дам гроба,
Јер крв наша није роба
 
Ни Лазара, Обилића,
Мајку девет Југовића,
Не дам свету ја Србију,
Ни Косово Метохију
 
Где год српска нога хода,
Наш је камен, ваздух, вода,
Могу само да завиде,
И зла свога да се стиде.
 
Јуначкога ми смо рода,
Светиња нам је слобода,
Корење је овде наше,
Узалуд нас ратом плаше.

https://www.youtube.com/v/vwbZMzxSteY
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 13, 2021, 09:43:20 пре подне
ВОЈВОДИНА
Мирослав Мика Антић

Волим је од штала до неба, од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и јели рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали, –
ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
бељу од јагањаца, црњу од паљевина,
ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара, Сомбора и Сегедина,
па нико није имао у брковима тако густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
ту Војводину ашова, бритви, молитви и шамара,
зараслу у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав –
волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони румених сулудих звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.

И волим је просјачку пред црквама, недељама у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и храмоникашку, час распусну, час питому,
и биртијашку, што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску, са туђим барјацима пред четама
K. und K. регименте, крај друма историја силована и заклана
и Војводину солунску и крфску над бајонетима
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама,
еј, па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску, кад је октобра донела пролеће селима,
волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног.
Увек ће бити кровова позади крова сваког,
јер увек се румено наставља на румено.

И данас, земљо родна, кад ниси босонога,
кад ниси гола беда, у дроњцима и плачу,
ти, што се молиш богу, ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
наздравље, дижи чаше, разбиј астале шаком,
запевај преко њива, нека забриде кости,
волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те… волим… опрости,
ти, што си данас лепша, ти, без краста и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут, зубат осмех не скривај,
певај пијано рацки, мађарски, тотски, влашки,
македонски и лички, преко далеких њива,
и волећу те увек, крваво моје одојче и срећо нова,
јер се не стидим твог отегнутог говора, ни сланине, ни кудељних гаћа,
од паорске сам крви, псовки, радости, снова…
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!


(оригинална верзија песме из збирке Равница, 1961.)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Панић Новембар 13, 2021, 11:21:25 пре подне
Мало тематске поезије, везане за порекло :)


Божидар Ковачевић – МОЈЕ ПЛЕМЕ


За племе моје питаш? Нисмо знатни;
мада је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.

Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,

ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

и кад се попнеш отри чело знојно
па ступи у мој стари дом спокојно:
изнеће сира и погаче вруће...
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Новембар 14, 2021, 07:24:46 пре подне
            Искрена песма

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

                     Милан Ракић
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: ДамјанЋ Новембар 14, 2021, 12:52:39 поподне
ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ
Бранко Миљковић

сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима

ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 14, 2021, 02:25:06 поподне
ПЕСМА ЖЕНИ
Јован Дучић

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо – створили смо сами.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 18, 2021, 11:18:19 поподне
ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ
Алекса Шантић

Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гобља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 19, 2021, 08:54:16 пре подне
МОЖДА СПАВА
Владислав Петковић Дис

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
и да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
неко лице не знам какво,можда дечије,
стару песму,старе звезде, неки стари дан,
ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
ил’ те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
и те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
у сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад;

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
и њен поглед што ме гледа као из цвећа,
што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
изван ствари, илузија, изван живота,
и с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.


https://www.youtube.com/v/h8eAj2XLTRM
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Новембар 19, 2021, 09:27:11 пре подне
После Можда спава, логично је да у овај наш песмарник додамо следећу песму:

Бранко Миљковић

УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме
у камен

https://www.youtube.com/v/K0N-iJgsPCM
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Новембар 19, 2021, 09:33:58 пре подне
У обиљу невероватне поезије, Миљковићева Балада је у самом врху, ако не и најбоља његова песма:


Бранко Миљковић

БАЛАДА

Охридским трубадурима

Мудрости, неискусно свићу зоре,
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.
Птицо, довешћу те до речи. Ал врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.
Савест не уме да пева, јер се боји
Осетљиве празнине. Крадљивци визија,
Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.
Звездама смо потписали превару
Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти
Тај пад у живот ко доказ твом жару.
Кад мастило сазре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 19, 2021, 08:56:15 поподне
Поставићу у наредним постовима неколико мени драгих песама из збирке "Тражим помиловање" наше песникиње Десанке Максимовић.
Неколико речи о овој збирци:

Цитат
Збирка песама Тражим помиловање, објављена 1964. године сматра се прекретницом у стваралаштву Десанке Максимовић. Песме из збирке представљају дијалог песникиње са Душановим закоником, али и савременицима. „Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом нашем времену“ написао је Борислав Михајловић Михиз још 1965. године.

Збирка садржи 66 песама о „лирским дискусијама са Душановим Закоником“, како стоји у њеном поднаслову. Све песме у збирци теку на две основне и паралелне равни: први, на равни националне историје и њених значења, парафразирајући делове Законика кроз песничке слике, и други на равни универзалног, које укида место, време и механизме по којима је та историја стварала своје законитости, и уобличава се у лирску дискусију са Закоником. Ова два тока се међусобно смењују и преплићу стварајући необичну поетску композицију.

У збирци Тражим помиловање смењују се два гласа: глас цара Душана и глас песникиње. Глас цара симболише закон, пропис, норму, догму, а глас песникиње човечност, разумевање и праштање. Цар прописује законе, а песникиња тражи помиловање. Смењивањем различитих стихова ствара се поетски дијалог закона и милости.

Мисао о тражењу помиловања за несавршеног и ограниченог човека прожима целу збирку песама Тражим помиловање. Молба се не упућује неким вишим личностима, она постаје само једноставна реч песникиње препуна наде и разумевања. Зато се помиловање не тражи за поједине, одабране, већ за све, за несавршене људе. Снага тихе молитве је појачана контрастом Закона исписаног црвенилом мака и огњем историје. Песникиња тражи опрост, чак и од земаљског цара једне земље, који је и сам заробљеник закона које прописује и који, као и сваки човек нема могућност опраштања.

Збирка песама Тражим помиловање Десанке Максимовић открива однос човека и историје, као и однос човека и епохе. Обојена је љубављу, разумевањем и милошћу. Праштање у њој постаје блесак поетске снаге која не проповеда, него одиста прашта.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 19, 2021, 09:02:09 поподне
О ПОРЕКЛУ
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 19, 2021, 09:10:31 поподне
ЗА СЕБРА
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и словом.

За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.
Ако живот изда и сетва,
и гуштери, сунца уживачи,
и песникиња мириса, зова,
за себра,
себар издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Exiled Новембар 19, 2021, 09:15:20 поподне
ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ
Алекса Шантић

Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гобља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…

Овде треба истаћи и потенцирати на ретком космоополитском духу једног српског песника који овом пјесмом позива босанскохерцеговачке муслимане да остану на својој ђедовини упркос новонасталој ситуацији...генерално српски песници су зилотског опредаљења али Алекса се бавио генетиком и пре него што је она естаблирана као наука...хвала му на томе...истински хришћанин
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 20, 2021, 08:22:11 пре подне
О МЕРОПАХУ
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Меропах да ради у недељи два дана
пронијару,
један да коси
од јутра рана,
један да у винограду копа;
један по жези, уза летњу јару,
да камење носи
на друм цару;
један да на жрвњу меље манастиру;
један да поправља властелину слеме,
један да му спрема за сетву семе;
а што остане у недељи дана
да ради за себе сама.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 20, 2021, 08:28:20 пре подне
О ЖЕНИДБИ СИНА
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Кад господин цар има да жени сина
и нови му дворац зидати треба,
у помоћ нека дође сва царевина,
и мали и велики нека се сјате,
коњушар нека му ждребад подари,
соколар нека одгаји соколе,
нека себар да и што не може дати,
нека му помогну дочекати свате.

Кад царица крштење кћери огласи,
нека певају владике и патријарси,
златна кандила нек горе у олтару,
нека кудељница покривач детету преде,
трговац који кроз царство караван тера
нека на узглавље спусти златну пару,
нека себар јагње мартовско донесе,
нек кћер дарују сви који се у царству десе.

Кад себар има да жени сина,
нека се од руке довија сваке,
колиба нека се окрпи стара,
нека му мобе себри и меропаси,
нека јесен позове за ризничара
да му напуни подруме и чардаке
да има чиме дочекати свате,
нека узме ћукове за црквењаке.

Кад има да се крсти кћи себарке,
нека певају косови и конопљарке,
нека сунце гори у четинару,
нека јој паучице покривач удесе,
а звезда на узглавље спусти златну пару,
нека се наручи суседу котаричару
да јој колевчицу од прућа донесе.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 20, 2021, 08:31:05 пре подне
ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА
(из збирке Тражим помиловање)
Десанка Максимовић

Царе Душане,
тражим помиловање
за војничка гробља усамљена
којих се регрут само каткад сети,
за гробља без суза и без хлада,
са гдекојим знаком твоје поште,
где споменици једнолики као шињели
стоје један другом иза потиљка,
где певачице нема да слети,
куда заљубљени не долазе
да сакрију од људи своје милоште,
куд пут наноси само гавране,
где је шимшир једина биљка.

Царе Душане,
за војничка гробља где свака парцела
под конац стоји ко војска у чети,
за војника кога крај друма сахране
без себарске запевке горке,
далеко од родног потока и села;
за изгинуле у свету поворке
однекуд из Леђена, из Цариграда,
којима се мајка и данас нада,
за гробља оних које су цареви
у незнане земље слали да гину,
за војничка гробља у час вечерњи,
за њихову подземну и надземну тишину.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Драган Обреновић Новембар 20, 2021, 08:45:56 пре подне
Извињавам се што упадам у поезију својим коментаром, али морам да кажем да је ово једна од најлепших тема на целом форуму. Само наставите!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: ДамјанЋ Новембар 20, 2021, 10:33:36 пре подне
ПЕСМА ИНВАЛИДА
Алекса Шантић

Горе уз оштре крше ми смо се пели,
Кључима крви бојећи хриди целе;
И с врха свога на стеговима снели
Са царским орлом лепоту зоре беле.
А сад на путу, у тами беде своје,
Као просјаци "бесмртна деца" стоје.

Свесно и гордо, газећи реке и млаке,
О жрвањ смрти за нас ломисмо кости;
И сада наше стопе бедне су шљаке,
А хрпти грбе. И ружни, прљави, прости,
Кô тупе сенке, смрсканих гњата и руку,
Са вергелима "стубови славе" се вуку.

Срамота! С наших крстова на страх Пилату
Плануше лучи васкрсних канделабра.
И докле ваши замци трепте у злату,
На згариштима грче се "деца храбра",
Богаљи кљасти, глођући кору хљеба,
Неме и дршћу под сачом студена неба.

С ваших тераса, уз пуне заноса треме,
Стократним "Ура!" нас јуче слависте свије',
Просипајући руже и хризантеме
На "соколове каквих још било није!"
А данас нама дали сте венце нове:
Просјачке торбе, штапе и рите ове.

Са плотовима оштре оструге тесно
Оградили сте међе вртова своји',
Где пландујете и где кличете бесно,
И где вас пиће саможивости поји.
А ми "такмаци џинова и оркана"
За вашим плотом купимо отпатке с грана.

Ми очи своје дали смо да их издубе
Шиљак џелата и да све за вас прсну,
И више њима ми гледати нећемо љубе,
Ни децу своју, ни своју славу крсну...
Слепи, крај пута, у просјачком кругу,
Пружамо смрскане руке на вашу вечну ругу.

1919.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 21, 2021, 05:28:44 поподне
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Душан Васиљев

Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!


https://www.youtube.com/v/Z53w3c5dAq8
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Љиљан Новембар 22, 2021, 08:58:50 пре подне
ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА
Душан Васиљев

Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част!


https://www.youtube.com/v/Z53w3c5dAq8
Koliko bola u ovoj pjesmi.
Kad je pročitaš potpuno ti bude jasno zašto je se narod u tolikoj mjeri pridruživao komunistima.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 22, 2021, 09:18:06 пре подне
Koliko bola u ovoj pjesmi.
Kad je pročitaš potpuno ti bude jasno zašto je se narod u tolikoj mjeri pridruživao komunistima.

Душан Васиљев је био велики патриота, мада се често бавио и социјалним темама. Песме су му углавном мрачне и апокалиптичне, обојене радикалним социјалним ставовима. Поделићу још једну веома снажну његову песму, а њему нека опросте верници на богохулним речима којима песма обилује. Треба их разумети у контексту очаја једне дубоко ожалошћене мајке:


ПЛАЧ МАТЕРЕ ЧОВЕКОВЕ
Душан Васиљев

Данас је несрећни дан синуо,
и први му је поглед пао на беду:
најближе њему, у тихом предграђу,
једна је Мајка расплела косу седу,
јер јој је син преминуо.

Данас је умро један Човек,
и Мајка му је вриснула:

- Ох, када човек није Човек,
већ роб Неког, кога нема,
од кога сам до јуче милост искала;
ох, када је човек гори него црв, -
нека се распе по земљи анатема,
и нека се пролије сва црвена крв!...

О, Сине, мој добри Сине!
Отац ти није Свети Дух,
ни дрводеља са ливанских пута.
Сине, ти си плод две неме жудње
и једног бесвесног минута.
Нисам те родила у јаслама,
већ у крвавој постељи,
између четири влажна дувара,
једног шареног замрзлог јануара.

Сине, теби су и мени рекли
да смо робови,
и наша су срца без милости развлачили.
И све су нам увек тумачили,
да се сетимо
да то бог тако жели!

Рођени, мртви Сине, бог је лаж,
и наши су га душмани изумели.
Устани, Сине, да се светимо;
да крвљу вековних намесника бога
посветимо форуме Рима,
и да копљем поново прободемо ребро
Учитељу из Јерусалима.

Да ископамо Јудино сребро
и да на томе светом месту
подигнемо човеку храм,
и да доведемо у храм нашу Нову Вест,
која ће себе искрено дати.

Устани, Сине, да грозне лажи,
које се рађају у име Оца и Сина,
сахране Сина и Мати...

Данас је умро један Човек,
и залуд је Мајка седе косе чупала
и у груди се лупала...
Није се пробудио.

Онда га је само окупала,
и обукла га у црно.
И у дну свога врта, о поноћи,
сама га је сахранила...

И тужна се мајка Човекова
ту, поред гроба, настанила...
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 22, 2021, 09:01:42 поподне
ВЕЧЕ НА ШКОЉУ
Алекса Шантић

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог —
Ишту. Ал’ тамо,
Само
Ћути распети Бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 23, 2021, 10:42:15 пре подне
Поставићу у наредним постовима неколико песама Јована Дучића из његове тематске збирке "Моја отаџбина".

AVE SERBIA
(из збирке Моја отаџбина)
Јован Дучић

Tвоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова. 

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу. 

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна. 

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца. 

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.


https://www.youtube.com/v/oB5ukBHMiKk
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 23, 2021, 11:18:12 пре подне
МАЋЕДОНИЈА
(из збирке Моја отаџбина)
Јован Дучић

У свакој планини имаш свога змаја,
И виле бродарке покрај свију река,
На сваком раскршћу по један краљ чека,
И старински напев пољима без краја. 

Све за сунцем као народи што селе,
Иду деца путем куд су прошли стари,
С невидљивом звездом у оку што жари,
С њином страшном речи наврх усне вреле. 

Заставе вихоре мраком, као клетве;
Далеки путници иду друг за другом
У поља где некад цар вођаше плугом,
И наше царице певаху уз жетве.

И унуци иду куд су ишли деди,
На камену истом оштрили су маче;
И страшну легију, и од гнева јаче,
Води сјај далеке царске проповеди. 

Пролазе заставе путишта далека;
Сутра ће да севну сабље отроване...
Но легија где ће најпосле да стане?
На сваком раскршћу по један краљ чека.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 23, 2021, 11:51:35 пре подне
Још једна Дучићева песма из циклуса Моја отаџбина, за коју данас многи мисле да се односи на период и догађаје из Другог светског рата. Песма је веома експлицитна и осуђујућа, али је настала у периоду између два Светска рата.

ХОРДА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Mи нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје "од лавова љуће";
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће. 

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар селâ светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде. 

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракâ.
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака. 

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима херојâ из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке. 

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице.


https://www.youtube.com/v/gGopYsUht1U
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 24, 2021, 09:34:40 пре подне
ВАРДАР
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

И уста пророкâ и мишца јунакâ,
Напише се снагом твоје свете капи.
Сад кроз наша срца иду крупни слапи
Твојих светлих струја и огњених зрака. 

Свој хлеб и ловоре залили смо тобом;
Молитва и химна, обе су те пуне;
Пуне су те наши вапаји и струне;
Као Млечни Пути сјајиш нашим добом. 

Узели смо гордо у своје трофеје
Све твоје огњене заставе и маче,
Опленили твоје смарагде што зраче,
И твоје матице развели у леје.


Овде се бораху претци с потомцима:
Лавови од туча мотре живе лаве;
Две твоје обале две су наше славе:
Ми смо победници безмерни над свима.
Течаше из царске легенде, а сада
Робујеш у причи о нама; и груби

Сен наших легија сад на тебе пада;
Све твоје ветрове носимо у труби.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 24, 2021, 09:35:45 пре подне
ХЕРЦЕГОВИНА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Наши ће им ветри пепео разнети,
Спраћемо са стене погане им стопе:
Заболи смо копље на великој мети,
Сад је пут наш налик на сунчане снопе. 

Пашће паучина на мачеве грубе,
А скромно ће рало опет да засветли;
И као што јуриш сад огласе трубе,
Уранке ће мирне да јављају петли. 

И поћи ће к слави одмах од почетка
Нов пород све трагом наших легиона,
Блажен, у колевци он чу како претка
Прати у легенду глас победних звона. 

Знаће да је само она земља светла
Где никад још није пала суза срама;
Где су деца на мач име оца метла
Што живи у химни и у молитвама.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 24, 2021, 10:41:29 поподне
ХИМНА ПОБЕДНИКА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека. 

Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прокажу гроб претка и пут нараштају. 

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала. 

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.


https://www.youtube.com/v/ZQy4nkdZPQ0
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Новембар 25, 2021, 09:59:27 пре подне
БРЕГАЛНИЦА
(из циклуса Моја отаџбина)
Јован Дучић

Oпраћемо тобом очи нашој деци,
И чело пророка у тренути судње,
Реко која поста у мачева звеци
Светлом међом измеђ истине и блудње. 

Као варница си избила из мача,
И свој пут просекла између два доба;
И дигла све огње из свог сјајног дроба,
Да би један народ знао куд корача.

Водо вапијућих у великој ноћи,
Осветљеним путем сада иде племе;
На рукама пуним победничке моћи
Носи своје родно небо, као слеме.

Света реко где се огледнула слава,
Омађијан народ донео је на те,
С побожношћу жреца и гордошћу лава,
Своје беле орле и своје пенате.

Твој луч севну да се ужди ореола;
И носиш, до јуче непозната ником,
Све сунчане мреже и звездана кола;
И вриш под огњиштем и под жртвеником. 

Као твоје ждрело што не зна да скрене,
И међе су срца неменљиве, преке:
Наша душа има боју наше стене,
И наша крв тече куд и наше реке.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Новембар 30, 2021, 08:58:45 пре подне
Осамнаестогодишњи Милутин Бојић написао је 1910. једну од својих најбољих песама, а држим да је треба поставити на зидним новинама свих школа:

ОНИМА ШТО ПЛАЧУ

Ја хоћу да радим не губећи време,
Да не кукам после како немам среће,
Како је за борбу слабо моје плеће
И како су људи стене глухе, неме.

Ја хоћу да радим, ја тражим живота,
Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Ја хоћу да створим пуно снаге дело.
Не плаши ме моја властита Голгота.

Кидајући себе, ја хоћу да стварам,
Да челичним длетом чврсти камен парам
И да створим дело што времену прети.

Да саломим леност овог млаког друштва,
Пуног женских ћуди и мушког мекуштва.
Сада! Плач не трпим: плач се грозно свети.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 05, 2021, 12:48:51 пре подне
Ево једна "генетичка" :)

ИМА НЕШТО
Брана Црнчевић

Има нешто што у нама има
што нас држи у истоме венцу,
има нешто исто у људима,
има неке Босне у Словенцу.

Сви смо зачин у истоме лонцу,
око Ниша има нешто Бачке,
има неке Лике у Славонцу,
запивајмо писме буњевачке.

Има нешто што у нама има,
неког дивног ината од злата,
у пределу око дивљег Лима
лежи једно парченце Баната.

Има нешто што у нама има
што нас држи у истоме венцу,
има нешто исто у људима,
има неке Босне у Словенцу.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 05, 2021, 12:51:30 пре подне
ИЗМИРЕЊЕ
Брана Црнчевић

У сну страшном с омчом око врата
трчи жртва и гони џелата.

Џелат бежи, мрачно лице крије,
он не може више да убије.

Стаде џелат и уз болан смешак
моли жртву да га мучи, веша.

Хоће џелат живот да јој врати
у сну страшном он, ко жртва, пати.

И тада се немогуће деси
жртва њега о звезде обеси.

Па се љубе, стежу руке мртве
обојица џелати и жртве.

У сну страшном тајне страшне крије
тамно небо веселе Србије.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 05, 2021, 01:25:10 поподне
Ево једне песме која није од српског песника, али јесте о нама.

МАЈКА ПРАВОСЛАВНА
Владимир Назор

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.


(У попаљеном српском селу код Вргинмоста, Јануара 1943)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Драган Обреновић Децембар 05, 2021, 03:14:25 поподне
Љубивоје Ршумовић
ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ

Домовина се брани реком
и рибом у води
и високом танком смреком
што расте у слободи.

Домовина се брани цветом
и пчелом у цвету
маком и сунцокретом
и птицом у лету.

Домовина се брани књигом
и песмом о небу
сестрином сузом и мајчином бригом
и оним брашном у хлебу.

Домовина се брани лепотом
и чашћу и знањем
домовина се брани животом
и лепим васпитањем.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 05, 2021, 06:14:29 поподне

Бранко Миљковић

ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ

Нема мене ал има љубави моје;
Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости.
Довршава се дан у њеној захвалности
Слично музици слично празнини, спокојем.

Она ће сачувати намере моје и твоје
И васкрснуће мртве рођендане по милости.
У подножју ветра немерљива сен охолости
Нестаће у пепелу оних што више не постоје.

У пусто срце у мртво време ме зови,
Минула чежњо, да се свет понови.
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум,

Па ми је празан дан који још дошао није,
Ко грану која се издужује у узалудан шум
Нека ме недостојног ветар обавије.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 06, 2021, 01:32:37 пре подне
СУМАТРА
Милош Црњански

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток
место њега тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала,
као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и леденегоре, благо, руком.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 06, 2021, 08:37:23 пре подне
Бранислав Брана Петровић (1937-2002)

ПРВА ПЕСМА ЧОВЕКОВА

Мирославу Егерићу

Ових дана, ових дана
ја и моја жена
градимо себи прво дете
ооох
да нас видите само
како једно на друго кидишемо
као у доба очева гранате
пољупци лете
пљуште
лете
то нас двоје решавамо Питање Светско
то се ми са човечанством солидаришемо

жено моја
ох
жено моја
појмиш ли шта се ноћас
у овом прозаичном собичку збива
то ми из ничега, из ничега
јој из ничега
градимо човека жива
човека
то је надреалиста што жедан кад је птице лови
мангуп што у своме телу кромпир сеје
спадало које отаџбину прода
рингишпил у брод прекује морем плови
онај фантастичан што речи уме да изговара
па то је онај што на земљи једини уме куће да зида
и да их никад довољно лепе руши
знаш ти ту гладницу што са вулканима другује на дну мора
онај што страшно много псује пије и пуши
жено моја
још из тебе светлост Дубровника муца
тријумф морске соли
пронашао сам, ура:
твоја су колена горка
као образи гвоздене руде
али чуј речи
којима даривам људе;
хиљаду пољубаца треба за прћасти носић само
тај величанствени извор слина
а колико љубави за руке ребра ноге
а тек за оне ствари
жено моја храбро јуришај на ме
иако сам овако незграпан и чупав

не штеди пољупце за будућег фантасту
пољупце за нашег сина

Сневам:
у пролеће
татину цурицу
ван дана и градске буке
далеко од школе тате маме
одмами пољско цвеће
кад тамо у парку на клупи један је међед чека
тај дрипац толико дрзак да моју ћеркицу љуби
а он је љуби љуби
отима се она
ал
не одустаје момак груби
буде под њима много траве свело
а негде у поноћ њено се отвари тело
у њему
јој
ал морам признати да је то посао неког великог бога
почиње авантура човека још једнога.

А мамин дечко
прескаче зидове градске
и прогоне га сељаци што краде њихово воће
али он краде јер он је мушко и тако му се хоће
и шта му ко може
нека сав свет искочи из коже
јер он ће једнога лета у пољу
у вихору ратном на ужареној морској плажи
једној лепотици безобразно
ВАЖИ ЛИ
НЕ ВАЖИ
покажи јој сине мој покажи
ооох
за твоју снагу
на животињу ноћас гладну личи твој тата
а твоја сирота мајка
од превеликог страха
с њим се у коштац
хвата.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 06, 2021, 09:21:15 пре подне
                        НЕ ЗАБОРАВИ СИНЕ

Не заборави сине имена ти твог.
Не, никад се не одричи ти порекла свог.
Када сија сунце и кад киша роси.
Помоли се Богу и сети се ко си.
Не заборави порекло на крају ћеш видети
од добраг си рода, нећеш се постидети.
Настави увек тако као и твоји преци.
Никад пред никим не клечи, ко си и шта си, реци.
Од српског си рода са обадве стране.
Не дозволи ником да ти ломи гране.
Видиш шта нам чине и шта нам се ради.
Откинуту грану поново засади.
Кажи своме сину, кажи својој деци.
Одакле смо дошли и ко су нам преци.

                                 БОРКА ДРАГОЉЕВИЋ, Нови Сад

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 07, 2021, 08:29:44 пре подне
НЕ ДАМ

Зар дјеца наша да иду са оним,
Што крви наше ув’јек је жедан?
Унуку не дам у њине чизме.
Устани Србијо, ни ти му не дај!

Из њиног пакла колико јуче,
крв је текла твоје дјеце.
Зар да мој унук буде са оним,
што руши наше цркве и свеце?

Србијо, моја поносна мати,
још наше куће у пламен јече.
Зар су ти данас њихове паре,
од мртвог брата без гроба прече?

Не клечи пред њих, подигни главу,
не буду дио њиховог срама.
Немој се плашит, слободно реци.
„Част ове земље неће са вама!”

Не срди данас Лазара светог,
већ завет његов достојно следи.
Кад би ти дали пола Европе,
његове мртве главе не вреди.

РАДОМИР-ПУЦО ДРАГИЋЕВИЋ, Будва, Ц. Гора


Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 07, 2021, 10:31:34 пре подне
ПРИЧА
Милош Црњански

Сећам се само да је била
невина и танка,
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирис'о багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Небо_Сав Децембар 07, 2021, 10:46:08 пре подне
Не дам моју реку за твоју хипотеку!

Љ. Ршумовић
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 07, 2021, 12:08:47 поподне
                     ВОЛИМ

Свој живот много волим.
Он може бити суров и леп.
Волим зелено дрвеће,
Волим децу када се играју,
Волим их када беру мирисно цвеће.

Волим брдо, брдовито село и чист ваздух!
Волим када падају летње кише,
Волим када нам запевају птице,
Волим свој миран живот највише.
Не волим живот ружан...
Више волим када ми је ведро лице.
Не желим никоме живот тужан.

Волим срећу. Не као сада! Него много већу!
Волим и када је зима.
Волим да свако лепо живи.
Волео бих да свако посао има.

Не желим никоме зло, нити смрт.
Волим да међу Србима буде слога,

Волим да из наших глава ишчезне љубомора.
Волим када сви верујемо у нашег свевишњег Бога.


                                ЖИВОТА ИГЊАТОВИЋ, Јагодина
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 07, 2021, 08:55:44 поподне
Песма Петра Пајића (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9F%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B) "Србија", познатија под стихом "Србија је на робији", настала је седамдестих година, дуго је била забрањивана, а како свако забрањено воће била је веома популарна и изговарана по кафанама и осталом јавном простору широм Србије. Идући тако од уста до уста, природно, стално је допуњавана и мењана. Последња верзија (и прва званично објављена) ове песме је из 2003. године.

Петар Пајић

СРБИЈА

1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани,
што пијани што поклани.
Срби леже поред друма
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

2.
Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

3.
Србин само из ината
секирчетом млатне брата.
Док на гробље брат се сели
Србин сав се сневесели.
Празно му у родној кући
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
и досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку – обеси се.

4.
Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете,
пошли Срби да се свете.

5.
Из детињства видим слику:
лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А у кући сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

6.
Јесен касна, зима близу,
по тавану миши гризу.
Гавран стреса црна крила,
ограда се искривила.
Сиво небо, сиво поље,
вук у тору јагње коље.
Изнад кућног прага змија
реп уз главу у круг свија.
Док се мрак за видик хвата
Живим себи из ината.

7.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо, небеснице.
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија
под земљом цела земља Србија.


https://www.youtube.com/v/VO_rRwgF3pw
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 08, 2021, 10:00:18 пре подне
                     ТО СЕ ЉУБАВ ЗОВЕ

Волим кад ме јутром пољупцем пробудиш,
кад осмјехом ружне отјераш ми снове,
кад шапатом ока страсти ми пробудиш.
Волим да ме волиш, то се љубав зове.

Волим када сʼ тобом ноћу јастук дјелим,
кад се наше усне у заносу лове.
Када своје срце у твоје преселим.
Волим да те волим, то се љубав зове.

Остани у срцу, ту гдје јеси сада,
Љепота је твоја недостижна свима.
Буди вјечна тајна, само мени знана,
јер срећан је онај који тебе има.

МАРКО М. МИЛАЧИЋ, Подгорица, Црна Гора
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 08, 2021, 10:46:17 пре подне
СТРЕПЊА
Десанка Максимовић

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај дâ.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то и чему?
Издалека само све кô звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 08, 2021, 04:54:55 поподне
ШТА ЈЕ ?

Шта је срце кад љубави нема,
тешка стена у груди што стоји,
свака туга у њему се крије,
без љубави а ипак постоји...

Шта су усне кад никог не љубе,
хладан камен у планинској води,
санта леда што ка теби плови,
чекајући љубав да се роди...

Шта су очи када стално плачу,
тужно море што пресушитʼ неће,
бисер нижу огрлицу праве,
од тихог су океана веће...

Шта је душа када никог нема,
осјећања крије иза ноћи,
чека својих неколʼко минута,
нову наду, када ће јој доћи...

Пробуди се срце у грудима,
и сновима подај знак живота,
некʼ су очи радосне и срећне,
душа пуна новијех љепота...

МИЛОЈКА ЈЕЛОВАЦ, Пљевља, Црна Гора
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 09, 2021, 06:52:44 пре подне
                     ГОЛУБ

Некад сам био твој голуб бели,
радост смо, срећу живота хтели.
Ти моја бела голубица,
правили гнездо кʼо свака птица.
Како је лепо у рану зору,
док голуб гуче на прозору и
сунце се, румено, рађа полако.
Лепоту ту пожели свако.
Тихо се поред тебе будим,
за новим даном среће жудим,
гледам у тебе, лепу и снену.
Гајим у себи успомену.
Лепи су дани те среће били,
лепи су снови што смо их снили.
Лепе су ноћи и зоре рујне,
лепе су биле те груди бујне.
Била си моја голубица,
та бела, мала и лепа птица.
Ја бејах, онај, голуб бели,
који те, мила, и сада жели.
Жеља постоји, још је у мени,
срце се нада, тој лепој жени.
Да овог јутра, у рану зору,
гуче поново на мом прозору.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ БАТУЉА, Мали Радинци

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 09, 2021, 06:28:35 поподне
 Ми се чудно разумемо

Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.

                     Станислав Винавер
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 10, 2021, 08:31:17 пре подне
Јован Јовановић Змај

ДЕД И УНУК

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
"Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?"

"Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Kад одрастеш, кад размислиш,
Kазће ти се само!"
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 10, 2021, 08:34:14 пре подне
Ђура Јакшић

ОТАЦ И СИН

Једанпут иде стари амиџа
ко неки седи мандарин;
а за њим тапка, трчи, скакуће
јуначке крви најмлађи син.
 
Вашар је био; а на вашару
сабље, пиштољи, арапски ат,
туниске капе, сребро и злато,
млетачка свила, женевски сат.
 
- Е, шта ћеш, сине, да купи бабо? -
детета склоност кушаше свог.
- Хоћеш ли сабљу ту, бритку, сјајну,
ил' волиш ата мисирског?
 
Ил', можда, желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све!
Говори, сине, говори брже,
да купим оне токе злаћене? -
 
Дете се чешка руком по глави,
као да не зна шта би од свег:
- Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,
печења купи јарећег...
 
Сад се и бабо чеше по глави,
гледајућ дуго синчића свог:
- "Е, ја сам воло сабље и копља,
а син ми јарца печеног!"
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 10, 2021, 12:42:00 поподне
ЉУБАВ

I
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина
Да чува благо то.

V
На небу нема звезде
Да сија као ти;
Па баш ни сунце нема
Таке светлости.

А где је срца, срце,
Да тако љубит зна?
А где је душе, душо,
Лепог анђела?

На нашој земљи нема,
Ни небо нема тог —
Та што је лепо било,
Мени је дао Бог.

XIII
Јеси ли чула, душо,
Да поноћ уздише,
Кад јој на црним груд'ма
Звезду ранише?

Јеси ли вид'ла, сунце,
Где славуј умире,
Када му вихор белу
Ружу раздире? . . .

Онда ћеш знати, чедо,
Вероват, рају мој,
Како је срцу моме,
Души рањеној! . . .

XIV
Жубор вода шљунком тече,
хуји шумица,
а на небу звезда трепти,
звезда Даница.

Срце моје игра, бије,
све се превија —
чини ми се, моја душо,
да је Србија!

А од оне звезде сјајне
чиниш ми се ти,
пак бих ишо — ишао бих
звезде љубити! . . .

XV
Па баш да умрем, душо,
Да ме сахране;
Па баш и пепō гроба
Да ми нестане, —

Остаће љубав моја,
Веруј, остати,
И док је света, века,
Да ће трајати!

Па ако т' срце љубав
Само верује,
Чућеш у немој ноћи,
Како тугује . . .

XVI
У лепом врту рошен,
цвет је изнико,
на твојим грудма ношен,
свету с' привико.

У љубави је нашој
мирис извео;
при растанку је нашем
пао, увео.

Па када умрем, душо,
он ће остати,
па ће на гробу, можда,
опет цветати . . .

1962.


                       Ђура Јакшић



Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 12, 2021, 01:53:09 поподне
ЗИМСКА ИДИЛА
Војислав Илић

Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха

Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,
И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе
Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,
А око огњишта сниског озебла дечица седе.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,
Па испод појаса вади листове дувана сува,
И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,
И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,
И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.
То се комшија Панта сигурно из горе враћа,
Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем,
Живљаше убога жена са малим јединцем својим.
То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо,
И ако то беше давно, у младим данима мојим.

Хиљаду осам сто... (Сад не знам којега лета,
Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) —
Зима је велика била. Реке се замрзле рано,
А снег од осам стопа пола је и горе крио.

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома,
Мали се подиже Павле и оде ван нашег села
И никад не дође више. Људи га тражили ваздан,
А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко,
Вртећи вретено танко. Она је молила Бога,
Да јој бар место каже, на коме оконча Павле,
Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак,
И зовне Светога Петра. Петар му истину каже,
Зашто та жена плаче. То буде Господу криво,
Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.

Нађу га у самом рају... Он се попео лепо
На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе;
А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву,
Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне,
И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу;
Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке,
И рајске, шарене тице на мирне обале слећу.

А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један,
Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?
Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди,
Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”.

Једне вечери, децо, Павле се поврати кући;
Кириџије га нашле, што често пролазе селом:
Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму,
Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

Ми смо од њега чули, како је на небу био,
Јер нам је причао увек о рајском животу своме;
Али од тога дана мајку је слушао лепо,
После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

Штекће лисица гладна и вихор пољаном душе,
А око појата селских са риком облазе вуци;
У селској чађавој крчми свирка се и песма чује,
И једнолико, ситно хоре се њихови звуци —

И тону у јасној ноћи... На сниском огњишту старом
Огроман мачак дрема крај огорелог пана,
Кад вихор налети јаче он лено отвори очи,
Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: drajver Децембар 12, 2021, 02:25:23 поподне
Додијала ова поезија. Тачно недостаје Душан Вучко да распали једно колце.  :)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 18, 2021, 04:27:58 поподне
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ
Алекса Шантић

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је кô поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже
Кô симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – “Петар!”
– Ускликне отац – “Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!”… – И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар кô сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола –
Из мојих књига, са прашњава стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил’ би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, Кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисат сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни кô лук младе дуге:

“Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију –
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло кô кап сунца златна”…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 21, 2021, 11:05:37 пре подне
Велимир Рајић (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%A0%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B)

ОТАЏБИНИ


Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам;
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам иш'о путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу;
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
К'о врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви, и сузи што врца!

„И ево Ти се тешком клетвом кунем;
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем,
Животом својим земаљским, и гробом,

„Животом вечним - и распетим Богом
Да нећу више грешит' се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: gillle Децембар 21, 2021, 09:09:03 поподне




АМАНЕТ ОД ЂЕДА

У долафу мога дједа
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно дјете,
Виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: „Нека, нека!”
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут,
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти нијеси пољубио,
Само хадер — илијаза,
и пољупце си пољубио
својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал’ не оде
Већ одавно с овог свијета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто се држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета,
Да србујем како треба.


ОСМАН ЂИКИЋ, велики српски песник и патриота. 
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 22, 2021, 09:46:44 пре подне
Милан Ћурчин (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD_%D0%8B%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B8%D0%BD)

РОДОЉУБИВА ПЕСМА

О Роде! Пун си крупних и ситних ружних страсти,
Примљених од отаца и рођених у теби;
Од њих те туђа помоћ не може никад спасти,
С њима те к себи својски примио нико не би.

О Роде! Ти си мален, и све је у теби мало,
Растурен, ни сам не знаш докле ти допиру међе;
Ти брата свог не познаш, и мало ти је стало
Што су међ вама стазе све блеђе и све ређе.

О Роде! Нема наде да скорим друкче буде:
Нит имаш доста снаге да сам се препородиш,
Нит носиш свест у души и љубав целе груде,
Да с душманима многим свуд једну борбу водиш…

Ја видим руљу с брега где јури да те скрха,
И гледам тебе како низбрдо и сам хрлиш,
И нигде светле тачке у визији, – од врха
До дна, гранчице нигде да руком је обгрлиш. –

Па ипак, Роде, ми смо ту, и на све спремни –
Воља нам наша расте с бројем невоља твојих,
И такви, ми смо јачи нег небо и шар земни,
Веруј у снагу, Роде, добрих синова својих!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 22, 2021, 10:51:27 пре подне
КРВАВА БАЈКА
Десанка Максимовић


Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану,
Умрла је мученичком смрћу
Чета ђака
У једном дану.

Исте су године
Сви били рођени,
Исто су им текли школски дани,
На исте свечаности
Заједно су вођени,
Од истих болести сви пелцовани,
И сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану,
Умрла је мученичком смрћу
Чета ђака
У једном дану.

А педесет и пет минути
Пре смртног трена
Седела је у ђачкој клупи
Чета малена
И исте задатке тешке
Решавала: колико може
Путник ако иде пешке...
И тако редом.

Мисли су им биле пуне
Истих бројки,
И по свескама у школској торби
Бесмислених лежало безброј
Петица и двојки.
Прегршт истих снова
И истих тајни
Родољубивих и љубавних
Стискали су у дну џепова.

И чинило се сваком
Да ће дуго,
Да ће врло дуго,
Трчати испод свода плава
Док све задатке на свету
Не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
На брдовитом Балкану
Умрла је мученичком смрћу
Чета ђака
У једном дану.

Дечака редови цели
Узели се за руке
И са школског задњег часа
На стрељање пошли мирно
Као да смрт није ништа.
Другова редови цели
Истог часа се узнели
До вечног боравишта.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 22, 2021, 11:22:25 пре подне
НАШОЈ БРАЋИ ИЗ СРБИЈЕ (поводом забране уласка у Црну Гору)

Kад ми ова вијест тужна дође
Узех перо и парче хартије
Да поздравим дубоко из душе
Нашу браћу из земље Србије.

Од неправде задрхта ми срце
Ко' над водом кад задрхти врба
Па' вам поздрав кроз стихове епске
Шаљем испред црногорских Срба.

Сa великом љубављу у срцу
И са пуно, пуно поштовања
Поздравићу нашу драгу браћу
Из Ужица , из Ниша и Врања.

Кано пјесник и борац за вјеру
И велики српски патриота
Поздравићу грађане Ваљева
Митровице, Бора и Пирота.

Испред старца што на Острог спава
И милошћу грије Црну Гору
Све најљепше упутит ћу жеље
Зрењанину, Врбасу, Сомбору.

Ко' следбеник Марка Миљанова
И Војводе Церовића Нока
Поздрав шаљем свима који живе
Крај Мораве, Саве и Тимока.

Док напољу хладан вјетар вије
А ноћ тамна с' Дурмитора пада
Пјесничким ћу загрлити срцем
Нашу браћу из Новога Сада.

С' овим пером што је опјевало
Многе акте и дјела јуначка
Поздравићу све из Крагујевца
Из Краљева, Пожеге и Чачка.

Испред Црне Горе светосавске
И светога цетињског олтара
Поменућу браћу из Сјенице,
Пријепоља и Новог Пазара.

Док стихове ове пјесме пишем
Сузе вреле искре ми на лицу
С' римама ћу поздравити њеним
Смедерево, Шабац и Лозницу.

У Београд ја сам свој на своме
Ко' у родној кући у Сировцу
И моја су браћа сви што живе
У Кикинди, Љигу и Лесковцу.

Све што живе у Крушевцу царском
Суботици, Прибоју, Сталаћу
Ми из Црне Горе Његошеве
Ко' рођену поштујемо браћу.

Узалуд нам уводе забране
Залуд међ' нас стављају границе
Јер нас' спаја јека светих звона
Са Острога и са Грачанице.

                     Славко Перошевић

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 22, 2021, 11:36:55 пре подне
  УСТАЛА ЈЕ ЦРНА ГОРА

Од пре’ свете Куманице
До обала сињег  мора
Устала је мајка наша
Његошева, Црна Гора

Свако вече, рјека људи
К’ светосавској луци плови
Устала је српска Будва
Устао је Херцег Нови

У одбрану свог поштења
Свете цркве и олтара
Устали су становници
Поноситог града Бара

Против врага који сије
Зло, несрећу и пороке
Без бојазни љуту битку
Бију дјеца српске Боке

Ђе’ се ћивот свечев брани
И ђедовска вјера света
Устао је Даниловград
Устала је српска Зета

Од поноса и од среће
Текле су ми сузе с’ лица
Када виђох како вјеру
Брани српска Подгорица

Никшићани ко’ орлови
Раширили сура крила
И светиње српске бране    
Од Мираша и од Мила

Усто’ Шавник, усто’ Жабљак
Устале су и Плужине
И Мојковац и Колашин
Бране образ отаџбине

Ђе’ се храбрим срцем чува
Крст и свете богомоље
Род српски је борбом својом
Задивило Бјело Поље

А у ова, за све Србе
Тешка доба и прилике
И Пљевљаци, побрали су
Вјечне славе ловорике

Надајућ’ се, да напокон
Рујна зора Српству сване
Против силе и неправде
Устало је и Беране

За спас вјере православне
Свог поштења и принципа
Устала су листом дјеца
Славног Васа, Озра, Пипа

Устали су и Бањани
Дробњак, Пива и Голија
Да јуначким срцем бране
Ћивот Светог Василија

Против силе нечастиве
И њенијех вражјих трупа
Устале су све нахије
И поносна српска Жупа

Братоножић, вјеру српску
Са оштрицом брани мача
Устали су и Ускоци
Ровци, Кучи и Морача

Устали су и Пјешивци
Устале су дичне Цуце
Српску Спарту поново ће
Огријати јарко сунце

Због неправде, народ поче
Да се буни и комеша
Тробојке се небом вију
Од Грахова до Вранеша

А с’ Острога Бјелопавлић
Громогласним гласом кличе
Не дамо ти српске цркве
Ненародни предсједниче

У овоме тешком вакту
Без бојазни и дилеме
За спас Српске цркве свете
Устало је свако племе
             
               Славко Перошевић
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 22, 2021, 11:53:51 пре подне
УСТАЛА ЈЕ ЦРНА ГОРА
Славко Перошевић

Ја бих замолио да се овде држимо лирике и лепе поезије, а не гусларских и епских песама, као што сам и замолио у уводном посту. За такве песме постоје друге теме на форуму. Славко Перошевић не може ићи у исту "збирку" са Дисом, Ракићем, Шантићем...
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 22, 2021, 12:09:47 поподне
Примедба на месту.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Љубо Мирков Децембар 22, 2021, 04:17:15 поподне
Док Бранко Миљковић на пример може  :)
" Ноћас је вода саму себе хтјела да испије до дна ... и да одпочине."
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 22, 2021, 05:15:00 поподне
Док Бранко Миљковић на пример може  :)
" Ноћас је вода саму себе хтјела да испије до дна ... и да одпочине."

О, да, још како може Бранко  :D

ДИС
(песма из циклуса Седам мртвих песника)
Бранко Миљковић

O моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
у свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази,
топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња где се
спрема
крвожедна тишина коју својом љубављу хранити
треба
у овом изобличеном простору чија смо поломљена
ребра
из чијег камена чудовишне птице вире
Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире


Филм о Бранковом пореклу и животу:

Бранко Миљковић - Принц поезије
https://www.youtube.com/v/5ae5mmFxc8s
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 23, 2021, 10:02:35 пре подне
 „Имена“

Пронађеш негде некаквог Мишу,
некаквог Горана,
Драгана,
Свету,
пронађеш другаре налик на себе
и станеш тако и не верујеш
да има неко као ти- исти,
на овом друкчијем свету.
И ништа не мора да се каже.
Све се унапред зна и разуме.
Можда те неке Мире сад траже.
Можда Гордана нека не уме
без тебе,
Јелене,
Милице,
Виде,
до неког огромног сунца да иде.
И не знаш колико као ти – таквих
вечерас поново неког немају.
И не знаш колико као ти – истих
за сусрет са тобом баш сад се спремају.
И не знаш ко су то, као ти – дивни
и што су јастуке сузама влажили.
А лепо сте се могли срести
само да сте се мало потражили.
И КРЕЋЕШ У ЖИВОТ С ПОГРЕШНИМ НЕКИМ.
С ДРУКЧИЈИМ НЕКИМ.
НЕКИМ ДАЛЕКИМ.
А Борис,
Вера,
Владан
и Сања
још увек само тебе сања

                        Мирослав Антић
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 23, 2021, 11:37:49 пре подне
Једна од мени најлепших Ракићевих песама, "Кондир".

Цитат
Песма Кондир Милана Ракића је инспирисана заветним косовским искуством. Први пут је објављена 1910 године у Српско-хрватском алманаху. Ова песма представља необично спајање традиционалног и модерног у дијалогу са косовском традицијом, као и спајање са поетиком Милана Ракића. Једним делом је повезана са родољубивим песмама из циклуса с насловом На Косову, другим за тему драге чије име призива у првом стиху, а трећим за рефлексивне песимистичке песме.

КОНДИР

Почуј драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуј стигне и гром страшни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеша.
Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне.
Док последње жртве стари крвник веша,
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л' из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л̓ пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму и часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
— Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...


https://www.youtube.com/v/4ndAgT17aYQ
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 24, 2021, 08:22:39 пре подне
Јован Јовановић Змај

ДИЖИМО ШКОЛЕ

Дижите школе,
Деца вас моле!
Јер има л’ гора срама и стида
Нег’ своме чеду не дати вида!
Јер ево светлост свету се спрема,
А ваш да пород очију нема!

Дижите школе,
Деца вас моле!
Посејте њиву будућих дана,
Радите на њој са свију страна;
Не жал’те труда – сећајте с’ плода
Ил’ нисте синци српскога рода!
Рани нам треба брзога лека, –
Отвор’те извор сретнија века!

Дижите школе,
Деца вас моле!
Јер брза река поред нас тече,
А ми на брегу наше несреће;
Ко има свести, отуд се клони;
Окати виде, брег нам се рони.
Градимо брода, нема се часа,
Сутра смо жртва бурних таласа.

Дижите школе,
Деца вас моле!
Ил’ нека зине то наше гробље;
А народ наш ће остати робље,
Слепо ће поћи у тај свет бели,
И молит’ мрве да му се удели,
А кад се нашег немара сети,
Само ће знати неоце клети.

Дижите школе,
Деца вас моле!
„Скини ми, бабо, с чела облаке;
Не дај ме, бабо, у просјаке!
Не штеди, бабо, рад добра мога,
Смилуј се, бабо, тако ти Бога!
Јер биће дана, ал’ неће среће,
И биће људи, ал’ Срба неће;
Помози, бабо, помоћ’ ћу и ја,
Да српско име јоште просија!“
Дижите школе,
Деца вас моле!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Децембар 25, 2021, 09:47:33 пре подне
НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ

Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.

Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.

У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове

У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.

Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.

Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,

прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
душа би нестала из мене.

И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.

Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазаре, Ђорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.

А ја не дам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима

Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима - научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.

                         Миодраг Лукић
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: marigold Децембар 25, 2021, 02:40:32 поподне
МИСАО
Милан Ракић

Ја поимам добро неминовност зала,
Склоп целог живота, са тугом и бедом,
Ја знам шта је судба свију идеала, —
Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Али знам и узрок зашто тако бива,
Јер прошао нисам кроз живота хуку
Склопљених очију и скрштених руку:
Кад срце запишти, мисао је крива!

Кад се спусти вече, и врх тамних њива
Беличасте магле облачци се гоне,
И с торњева старих стане да се слива
Звук побожних звона што вечерње звоне,

У час кад завлада мир крај мене широм,
И шума заћути, и занеми врело,
И уморно моје намучено тело
Зажуди за слатким одмором и миром,

Мисао се јави! Као звер ме зграби
И понесе собом у пределе суза,
Гуши ме, а моји напори су слаби
Да се сатре ова похлепна медуза!

Она господари! Ја сам ко Мазепа,
Привезан на коњу, у дубокој ноћи,
Што гледа за степом где промиче степа,
Без наде, без даха, без воље, без моћи,

Сатрвен и сможден, у очима страва —
Разјапљена уста, али грло неми —
Сам, једина душа испод неба плава,
Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Тако влада она! Њен загрљај ране
Ствара, кости ломи ко да су од стакла...
Смрвљеног ме пусти када зора гране
Из црних дубина разјапљеног пакла ...

https://www.youtube.com/v/g9bp7itKImk
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Децембар 25, 2021, 04:27:05 поподне
Милан Ћурчин

"ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДНА"


Ја демократ нисам нигда био,
Ма да сам некад и сâм држ'о да сам;
Али тек данас смем признати шта сам,
И рећи што сам и од себе крио:

Ја стрепим од тог дивљачнога пука,
И с осећајем вечним, исте врсте
Што дете има кад укочи прсте,
Па пружа руке плашећ' се баука,
Ја жудим само да ме не додирне.

Ах, да ми није младе снаге ове,
Што мрзи млаки нерад душе мирне,
Све бих му дао, да не буним снове.

Ми нисмо исто, Ни срце ни глава;
Моје су мисли несталне и нове;
Ја имам сновâ, а пук мирно спава.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 25, 2021, 08:02:07 поподне
Једна лепа љубавно-еротска  ;)

Добрица Ерић
ЉУБАВ РАТАРА И ЊЕГОВЕ ЖЕНЕ У НОЋИ ПОСЛЕ ВРШАЈА

Тек кад сан склопи дечје главе русе
и кад голуждрави Влашићи озебу
Ратар и његова жена састану се
у чардаку ни на земљи ни на небу.

Руке што су ваздан миловале гвожђе
сад на њеним врелим бедрима вијоре
Ратар љуби тако ко да муља грожђе
Ратар грли жену ко да њиву оре.

Млада ноћ расплете своју косу шумну
и стари Бог на небу све звезде избечи
кад Ратар после вршаја на гувну
своју виловиту жену рашчеречи.

Леви му длан брсти на Белој главици
оштри зуби ору на брду Орловцу
десна рука вична бичу и здравици
стриже црну овцу у долу Врановцу.

Кад се оран орач потрбушке пружи
повилениле би и седе старице
Кад би знале како Ратар ноћу плужи
многе би царице биле ратарице.

Ратар воли тако као да ратује
ко да руши зидове на тесној ћелији
Ратар води љубав ко да аргатује
у некој далекој земљи Дембелији.

А Ратарица, млечна млекарица
слаткомученица с анђеоским ликом
скида златним прстима скоруп са карлица
разорана до пупка тупим раоником.

Пламте пољупци к'о да пламте муње
пада ћерамида с оближњих крова
Ратар тресе шљиве, јабуке и дуње
пуца ко да мотре га преци из рова.

Цвили под њим жена као виолина
подмазана белим луком и сирћетом
А слушају је и Брег и Долина
и прете јој неким тешким берићетом.

После љубави ко и после битке
ратар хрче с буклијом дојке на свом длану
и сања како му њене руке витке
сипају мелем на крваву рану.

Два тела ван вода и земљине теже
што се сударише у вечерњој тами
смирена и топла сад спокојно леже
на гувну као у Кумовој Слами.



https://www.youtube.com/v/3Xn_r1Xj7j0
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Децембар 28, 2021, 07:10:11 поподне
Оскар Давичо
ХАНА
(Певања I-III)

I
Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, јевреја удовца,
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад слеп сам за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи — жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.

О, шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравом ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам разбио,
плаћо сам од свога детињастог новца.

Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломца
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да тргам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

II
Чим сам јој видео прса над вагом крај излога
Између пресечене наранџе и сапуна
заволех је што је најљепша, заволео сам је стога,
што је сва била храњива, сва као уста пуна.

Хана са зеницом од бибера, с прамењем од ваниље
са прстима као свеће што у чираку горе…
Ко не би волео те зачине, то лиснато обиље,
тај димњак носа, та прса: бибаво море.

Ти не знаш њене усне што се свлаче; зубе што шкрипе, снег што врије
ту хармонику с два реда дугмета од порцулана.
Њех смех ме свог исцепа и смехом све зашије
тај радосни бунар, та животиња Хана,

кад ме пољуби устима врелим ко младо куче
и љуља пољупцима без севера и смера,
загрљаји њени у мени точе и изруче
све што дивљак руча и матроз вечера.

Ти не знаш њен поглед прљав од угља
што се пуши и гледа из пећи,
Те капке што се дижу: споре завјесе;
око што сине: бели бадем ољуштен,
њене зубе крилате, зубе од малих речи
и језик шиљат и врео, тај језик помало распуштен.

III
Хано, барко моја, запловимо пут тропа
у прашуме међ пуме, затигримо се у лета
Нека љубав у сунце твог трбуха закопа
моју снежну планину прстима сунцокрета.

Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме
бес мора оседла поново и растави,
искапи и прогутај, изабрана, време
што се ко бели медвед међ зубима твојим крави,

да из врча рујна, сва биљна, сва бујна
шикнеш и освежиш једра изнемогла.
О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна,
ти си ми дах пронашла и срцем помогла.


https://www.youtube.com/v/0jjjw5NmJMI
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 02, 2022, 12:27:22 поподне
Поему Кикинда са поднасловом Велико банатско коло Мирослав Антић је написао 1981. године. Састоји се од 14 песама, а Мика ју је посветио свом родном крају. Поднаслов Велико банатско коло односи се на обичај који је у Кикинди наводно постојао у време Аустроугарске када су мештани недељом после литургије око цркве играли велико банатско коло у знак отпора Аустроугарској власти.
Поему отвара песма посвећена кикиндском грбу.

(https://imgur.com/T4tdQI1.png)

Мирослав Антић
ГРБ

Под Кикиндом зелени се трава…
Ту ми спава одваљена глава,
обешена, па сабљом кошена,
у пешкиру ко колач ношена…

Из ровитог мозга штрика коло око цркве
столећа од зла и злата.
Објахало небо као ајгир пô Баната,
па кида и гризе гриву иза врата.
А из блата, са севера, у гаћама ветар тера
белог бога – паорскога.

Кажу људи, а каже и време:
пргава нам и памет и семе.
Кад нас садиш – у земљу нас садиш,
а из звезда мораш да нас вадиш.
Сви ми што смо низ Галацку текли,
никад клекли и никад утекли.
На ражњу нас ко јагањце пекли.
На кришке нас као лебац секли.
Свима у брк што имамо рекли.
Свет прорекли. И себе дорекли.

Нека звоне златни сеферини.
Ми смо неки и прости и фини:
прво мало убодем те брисом,
онда кажем: молим те, извини.
На северу кукурузе беру.
Главе беру. На небо се деру.
А кад љубе – поломе ти зубе.
А кад воле – уста те заболе.
А у  души и на уши Панонско се море пуши
и одлива.

Ој Кикиндо, хвала мати , до сунца ти!
Ој Кикиндо, хвала мати, што си жива!

Под Валкањем поваљана трава.
Ту ми Јеца из костију јеца
кад пројашу хорде преко Торде,
кад крстаре зиме низ пустаре,
па се сјуре буре у Крстуре,
а Беодра у срцету модра,
а од Ђале Лале земљу кале.
Аој, штрајку, милу ли ти мајку!

Удри, Стево, уз колено лево
од силине или од милине,
ил’ од  суза  – па нек пукне блуза!


Објашњења:
Галацка или Галадска - река која је некад текла кроз Кикинду.
Валкањ - насеље данас у Румунији, у близини границе, недалеко од Мокрина.
Јеца - личност из народне песме Под кикиндом зелени се трава.
Торда - село у близини Кикинде.
Ђала - село у новокнежевачкој општини.
Крстури - мисли се на Српски Крстур, село у новокнежевачкој општини.
Беодра - некадашње спахијско село, данас саставни део Новог Милошева.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Јануар 04, 2022, 08:34:22 пре подне
Јован Јовановић Змај

СВЕТЛИ ГРОБОВИ

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.

Нема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мисо пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази —
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пепо кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.

Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикиво:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”

То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш ко горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слего живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” —
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”

Око сваког светлог гроба
Прикупљо се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је сино гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Јануар 05, 2022, 08:14:07 пре подне
Алекса Шантић

БОКА

Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом кô од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле,
И свјетлија си од њеног ђердана!

Никада се тебе нагледао не би’!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби,

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се Господ јави,
Кад орлови наши високо заброде,

И са твојих рука падну гвожђа тврда:
Да побједну химну слушам с твојих брда,
И да с тобом славим дан златне слободе!
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 05, 2022, 09:45:25 пре подне
Бранко Радичевић
КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет нећу!

Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, –
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, –
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој руци и твојем извору –
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Тедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама…

Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља –
У траљама отац вас оставља.


https://www.youtube.com/v/pWZop00J0MM
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: drajver Јануар 05, 2022, 10:34:23 пре подне
Бранко Радичевић
КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ

Има ли нешто оптимистичније у ове празничне дане?  :)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 05, 2022, 10:41:22 пре подне
Има ли нешто оптимистичније у ове празничне дане?  :)
Знаш да кажу да без патње нема ни уметности :)
Али има Бранко и нешто што је било оптимистичније. Додуше, испоставиће се неоправдано...

Бранко Радичевић
ЂАЧКИ РАСТАНАК (део)

Коло, коло
Наоколо,
Виловито,
Плаовито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено,
Брже, браћо, амо, амо
Да се скупа поиграмо.
Србијанче, огњу живи,
Ко се тебе још не диви!
Рваћане, не од лане
Одувек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Де станује живи пламен!
Ао Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште терô?
Ти си кано итра муња
Што никада не покуња.
Ао Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Благо турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува.
Ој соколе далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та са песме из старине
Пуне славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани, здраво, здраво,
Ко ј' у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други де је Драва,
И сви други тамо, амо,
Амо да се поиграмо!


https://www.youtube.com/v/BRN-vFtpaus

https://www.youtube.com/v/dMMlRftxez0
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: drajver Јануар 05, 2022, 11:53:33 пре подне
Знаш да кажу да без патње нема ни уметности :)
Али има Бранко и нешто што је било оптимистичније. Додуше, испоставиће се неоправдано...

Зашто неоправдано? Сасвим лијепо је заокружио све српске регионалне варијетете. Е сад друга прича што су неки ту видјели Југословене. Ова пјесма је заправо свесрпска, а не јужнословенска.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 05, 2022, 12:31:00 поподне
Зашто неоправдано? Сасвим лијепо је заокружио све српске регионалне варијетете. Е сад друга прича што су неки ту видјели Југословене. Ова пјесма је заправо свесрпска, а не јужнословенска.

Не знам ко су онда Рваћани.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: НиколаВук Јануар 05, 2022, 12:36:18 поподне
Не знам ко су онда Рваћани.

Можда Личани, Кордунаши и Банијци?  :) Недостају Словенци свакако за југо причу.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: drajver Јануар 05, 2022, 12:42:26 поподне
Можда Личани, Кордунаши и Банијци?  :) Недостају Словенци свакако за југо причу.

И ја тако мислим. Користио се у 19. вијеку израз Рвати за Србе из Крајине. А Бранко овдје наводи и чисто регионалну, географску одредницу Хрваћани.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 05, 2022, 01:38:03 поподне
И ја тако мислим. Користио се у 19. вијеку израз Рвати за Србе из Крајине. А Бранко овдје наводи и чисто регионалну, географску одредницу Хрваћани.

Наравно, нема сумње да је Ђачки растанак написан у духу Српства, а Јужнословенство може само да се претпоставља или не.
Треба прочитати целу песму да би се разумео контекст овог њеног најпознатијег одломка који сам навео. Цела се може пронаћи овде: https://sr.m.wikisource.org/sr-ec/Ђачки_растанак (https://sr.m.wikisource.org/sr-ec/Ђачки_растанак)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: gillle Јануар 05, 2022, 09:52:47 поподне


Нисам при литератури, али се на нет свакако не бих ослонио...
Може ли неко да провери исправност другог стиха у песми "Кад млидијах умерти"?

Чини ми се да  треба:

"Лисје жутО доле веће пада"
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 06, 2022, 11:02:42 пре подне

Нисам при литератури, али се на нет свакако не бих ослонио...
Може ли неко да провери исправност другог стиха у песми "Кад млидијах умерти"?

Чини ми се да  треба:

"Лисје жутО доле веће пада"

У праву си Гиле.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 06, 2022, 11:16:03 пре подне
Сад ће drajver рећи да опет мрачим на празник, али шта ћу кад се песма зове Бадња вече :)

Алекса Шантић
БАДЊА ВЕЧЕ

Вечери света, хоћу ли те и ја
Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.

Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.

У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.

Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више -
Сви моји мили заспали су давно.


1904.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 08, 2022, 12:52:26 пре подне
Песму "Падајте браћо" Ђура Јакшић је написао 1862. године, из револта према хладноћи и уздржаности Србије и режима краља Милана Обреновића према патњама сународника у Херцеговини и Црној Гори, где је у то време буктео Вукаловићев устанак и Црногорско-турски рат.
Цитат
Режим самовоље Михаила Обреновића харао је Србијом. Полицијска тортура, хапшења, тамничења, кулучења, то је било право лице политичког система у Србији. Опште расположење за борбу против Турака захватило је и Ђуру. Народ, као и Ђура, није прозрео шта се крије иза тобожње мисије ослобођења Михаила Обреновића. У тој мисији било је више приче и празних обећања него стварних дела. Памфлетима о ослободилачкој мисији Србије, владајући режим хтео је да скрене пажњу народа од врућих проблема тешког стања у земљи. Народ је хтео рат против вековног поробљивача Турака, заборављајући у великом заносу своју неслободу.

Ђура Јакшић
ПАДАЈТЕ БРАЋО

Падајте, браћо! Плин'те у крви!
Остав'те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!

Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат' дуго и горко,
Јер неће бити Србина...

Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, Боже мој!...

Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?

Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз'те ви!
Та није л' грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!...

А где је помоћ, ил' суза братска?
Ил' »Јуриш, роде, за брата свог!«?...
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља Бог!...

Ал' опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал' не да ђаво... ил' не да Бог!


https://www.youtube.com/v/5fg8-CJ9dVg
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 08, 2022, 02:33:56 поподне
Милан Ракић
ЈЕФИМИЈА

Јефимија, ћерка господара Драме,
И жене деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили,
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном који обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...


https://www.youtube.com/v/WDwpW3Qke-Q
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 10, 2022, 07:06:36 поподне
Добрица Ерић
СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

(1993)

https://www.youtube.com/v/PJ0B8tYhnfA
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 13, 2022, 02:12:52 пре подне
Милан Ракић
ЗИМСКА НОЋ

Пало је иње. Ко сабласти беле,
у танком велу као да се јеже,
снуждени стоје борови и јеле
и опуштене зимзелене вреже.

Водоскок смрзнути ћути, ко да снева.
Земља је пуна тајанствене страве
ко воштаница која догорева
у хладној соби мртвацу крај главе,

Месец се гаси... Свуда небо сиње,
и с голих грана каткад падне иње...

Ноћи, ледена ноћи, ја те волим,
као што волим све кржљаве створе
што самрт носе у грудима голим
и које тајне бољке дуго море,

- Док тако тобом са бледих висина,
ко предзнак тајних и кобних открића,
безгласно струји хладна месечина
и болна благост умирућих бића...
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 13, 2022, 02:15:29 пре подне
Милан Ракић
СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА

По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тужни час кад зимско пада вече,
Да сам, ко Азра, блед, веран, и предан.

И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!

И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...


https://www.youtube.com/v/0k-Ibd98grQ
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Јануар 14, 2022, 10:18:21 пре подне
Никола I Петровић Његош

ОНАМО, `НАМО...

Онамо, 'намо... за брда она,
Говоре да је разорен двор
Мојега цара; онамо, веле,
Био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
Ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
Дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
Зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
Казују да је зелени гај
Под ким се дижу Дечани свети:
Молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
Гдје небо плаво савија свод;
На српска поља, на поља бојна,
Онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
Погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
Светит' ме старца - свет ви је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
Његова ребра да тупим рез
По турским ребрим'; да б'једној раји
Њом истом с руку рас'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
Кад Србин више не буде роб.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: gillle Јануар 14, 2022, 05:48:28 поподне
Никола I Петровић Његош

ОНАМО, `НАМО...

Онамо, 'намо... за брда она,
Говоре да је разорен двор
Мојега цара; онамо, веле,
Био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
Ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо... са развалина
Дворова царских врагу ћу рећ':
„С огњишта милог бјежи ми, куго,
Зајам ти морам враћати већ'!“

Онамо, 'намо... за брда она
Казују да је зелени гај
Под ким се дижу Дечани свети:
Молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо... за брда она,
Гдје небо плаво савија свод;
На српска поља, на поља бојна,
Онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо... за брда она
Погажен коњ'ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
Светит' ме старца - свет ви је дуг!“

Онамо, 'намо... сабљи за стара
Његова ребра да тупим рез
По турским ребрим'; да б'једној раји
Њом истом с руку рас'јецам вез!

Онамо, 'намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
Кад Србин више не буде роб.



Док орлови и соколи, у висине гаје тиће.
Црна Гора, земља моја, српска била, српска биће.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Владимир Бојановић Јануар 14, 2022, 06:18:54 поподне
Верујем да нема много људи који нису прочитали Бесмртну песму од Мике Антића, али кад год вам је тешко, кад год сте у бедаку, прочитајте је. Ово је по мени песма над песмама, у сваком стиху је толико мудрости да је то невероватно. Један је једини Мика. Легенда српске поезије.

Мика Антић – БЕСМРТНА ПЕСМА

1.
Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.

На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?

Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге...
Зар има брига?
Туге...
Зар има туга?

По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал' лукава дуга.

И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.
Јер свака вечност је кратка.

Одједном: насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.

Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.

Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.
Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.

Зато живи, ал' сасвим!

И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.

Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопако.
Ал' никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао...

Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.

И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.

2.
А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.

Шта га то заувек иште.

Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.

Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
у суседне будућности?

Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.

Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.

Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер ниси га ни тражио.

Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.

Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.

Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.

Велики одговори
сами себе отварају.

После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све то што си дисао
не значи један живот,
стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.

И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.

И нема празних светова.

То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.

3.
Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.

Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.

А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.

Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепотом невидљивих крила.

И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.

Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.

Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.

Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.

Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.

Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?

Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?

Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.

Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.

Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.

Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.

Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.

Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.

4.
Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.

Нигде толико људи
као у једном човеку.

Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.

Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.

Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.

Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.

А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.

Знаш шта су пророчанстава?
Калупи ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе у круг.
Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: умро сам,
ти знаш - ја то не умем.

Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.

Немој да будеш тужан.

Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.
Ноћу кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.

То нека буде тајна.

Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Јануар 16, 2022, 06:05:07 поподне
СОНЕТНИ ВЕНАЦ ЗА НОВАКА ЂОКОВИЋА

https://banija.rs/obicaji/22341-sonetni-venac-za-novaka-djokovica.html
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: vojislav.ananic Јануар 16, 2022, 07:10:29 поподне
Сонетни венац за Новака Ђоковића

Извуњавам се што сам поставио само линк, јер је сонетни венац доста дуг, а нисам коментарисао сва злостављања које је Ноле доживео у Аустралији у којој нема ни Д од демократије, у којој су истребили скоро све староседеоце Абориџане као и Анериканци сва индијанска племена, у којој влада англосаксонско право итд.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Зрно Јануар 16, 2022, 10:14:38 поподне
Сонетни венац за Новака Ђоковића

Извуњавам се што сам поставио само линк, јер је сонетни венац доста дуг, а нисам коментарисао сва злостављања које је Ноле доживео у Аустралији у којој нема ни Д од демократије, у којој су истребили скоро све староседеоце Абориџане као и Анериканци сва индијанска племена, у којој влада англосаксонско право итд.

Паметни људи виде нема ни Д од демократије, нити П од права у Србији, пошто неки небитни Срби робијају вишегодишње казне због непоштовања мера изолације, а наш национални херој се заражен сликао са децом. Нико му у Србији није поставио питање због тога, напротив, има потпору Србије. Најлакше је не користити мозак и србовати у маси.
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 17, 2022, 09:35:07 пре подне
Лаза Костић
МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и међ сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
к’о плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и међ сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и међ сном!


https://www.youtube.com/v/v95m9NT89jw
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Црна Гуја Јануар 17, 2022, 12:24:46 поподне
Алекса Шантић

ШТО ТЕ НЕМА

Кад на младо пољско цв'јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л'јеће:
"Што те нема, што те нема?"

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
"Што те нема, што те нема?"

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
"Што те нема, што те нема?"

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
"Што те нема, што те нема"...

1897.

И у изведби Џонија Штулића (до ~1:11):

https://www.youtube.com/v/9fIrAfOpIz4&ab_channel=PETROVICPETAR
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Јануар 19, 2022, 07:48:24 пре подне
Милан Ракић

НА ГАЗИ-МЕСТАНУ


Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к`о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

https://www.youtube.com/v/0pNU8aC4dIs
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Ojler Јануар 19, 2022, 08:26:52 пре подне
Милан Ракић

НА ГАЗИ-МЕСТАНУ

...

Кренусмо у круг. Ово је већ било :)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: drajver Јануар 19, 2022, 08:35:42 пре подне
Кренусмо у круг. Ово је већ било :)

Рекох ја да вам треба једно колце, да вас разбуди.  :)
Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Јануар 19, 2022, 09:14:46 пре подне
Рекох ја да вам треба једно колце, да вас разбуди.  :)
Оманух - проверавао сам на претрази унутар теме али ми није искочило.. Да се искупим, ево једна љубавна, антологијска.

Бранко В. Радичевић

ЉУБОМОРА


Тада је певао дан у гранама топола.
Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.
Јутром река, а ти лудо гола.
Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.
Нисам веровао грму нити женској јови.
Ти си се могла и младом клену дати.
Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.
Да би те видела, трска је порасла за два коленца.
Долазиле су звери оба пола.
Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.
Био сам снажни јунац а ти млада мати.
И гледао сам два твоја ока замагљена
Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.
Твоја сам бедра звао сапима, играчице.
Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.
Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.
Поваљали смо траве и изранили жита.
И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,
Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.
Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.
У вука очи пуне вучјег бола.
У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.
И свака је грана имала топлину руке.
Пловили су неки чудни, црни месеци
С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.
Би вече. Ти си лежала на папрати.
А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.
И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.
И никад ближе ножу не би моја рука.
Побегох, са мном су и дебла посртала.
Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

Наслов: Одг: Најлепша српска поезија
Порука од: Број 1 Јануар 27, 2022, 10:35:55 пре подне
Bојислав Илић

КО УДАРА ТАКО ПОЗНО?

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

https://www.youtube.com/v/DdsDBmUnLtE