Форум - Порекло
Вјера и култура Срба => Традиционална култура => Народна предања => Тему започео: Мирослав Младеновић Новембар 05, 2013, 10:42:24 пре подне
-
Легенде и Предања о Дејановићима
О владавини браће Дејановића на црнотравско-власинском подручју записано је неколико легенди, међу којима је и "Легенда о царском стегу". Како бележи Раде Костадиновић, "по овој легенди Дејанова војска је стигла на Косово на крају битке. Дејан је узео учешће у борби, али је био рањен. Кад се пред зору пробудио, видео је пораз и страхоту сукоба. Чуо је како неко запомаже. Био је то Бошко Југовић, који је предао војводи Дејану царски стег и истог тренутка издахнуо. Војвода Дејан је успео да врати царев знамен и сакрије га под "зелени камен". По легенди, овај камен се сваке године на Видовдан затресе и "нешто испод њега зацвили". (Из књиге ЦРНА ТРАВА И ЦРНОТРАВЦИ, аутор Раде Костадиновић, 1968.године Лесковац)
ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)
У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. И тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе. Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу. Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор. Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Изгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.
Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)
ЛЕГЕНДА О БОШКОВИЋУ И ДЕЈАНУ
У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.
Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.
Травама му видали ране.
Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.
По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље. Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.
Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.
Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.
Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.
На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.
Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.
Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.
Према казивању деда Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.
Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.
Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:
„када је турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.
На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.
Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.
По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.
А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Илић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.
У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.
Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.
Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:
-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН. Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.
Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).
По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.
Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.
Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).
Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)
ПРЕДАЊА О ПРЕДЕЈАНУ
По предању назив Предејане потиче из времена косовске битке 1389.године на Косову.
Неки Војвода Дејан, за чије је име везана легенда о Црној Трави, кретао се с војском према Косову дапритекне у помоћ српском Кнез Лазару. Међутим, када је стигао до места где се данас налази насеље Предејане, ту чује да је косовска битка завршена, да су је Срби изгубили и да је кнез Лазар погинуо.
Тада се у народу почело причати како је битка на Косову завршена „пре Дејана“; да он није стигао тамо на време.
Спајањем ове две речи по предању испао је назив Предејане.
Предање су испричали: Ђура Радисављевић и Владимир Илић, са записом 1970.године.
Друго предање о називу Предејана везује се за неку Јану. То предање је забележио Добривоје Ранчић наставник из Грделице( био је 60.година 20.века наставник и у основној школи у Свођу).
По њему је Хан од кога је касније настало ово насеље, носи име од села Предејана, чувеног по некој вредној Јани, која је много прела за своју многобројну децу и облачила их. Од речи „преде“ и „Јана“, настало је име Предејане.
Интересантно је и треће предање које је испричао Милорад Илић Палашчија, који живи у Предејану.
Будући да је становништво Грделичке клисуре током векова страдало, бежало и пропадало, било због ратова или турских зулума, људи су из те патње, вероватно измислили једну причу о Несрећи.
По дну Грделичке клисуре кретала се некада „Несрећа“, носећи о рамену повећу торбу пуну разних ђаконија.
Кретала се са правца „Палојски густи ораси“, и кад је стигла на домак Предејана, „откине вој се трекло“ и торбу изгуби.
Од тада је непрекидно тражи око Предејана и никако да је нађе, а без ње даље неможе ићи.
Тако Предејане и дан-данас живи са несрећом.
Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)
ПРЕДАЊЕ О СЕЛУ БОЉАРЕ
По предању први насељеници села Бољаре су приликом насељавања заузимали бољу земљу, па су према таквим земљопоседницима названи Бољари, а и само насеље према том предању добило назив Бољаре. Па је према косовским Бољарима и Бољаре добило назив села.
Према казивању деда Уроша Цекића(рођеног 1895.године) постоји и друго предање о настанку села Бољаре.
Господар села је живео у потоку у својој кући. Тако док је уз њега седео господарев ађутан - питао свога Господара: „Госпосару како да назовемо ово село“.
Господар је одговрио:“ ово село ће да крстиш према господару“.
Па је тако господарев ађутант крстио ово село према господару као село Бољаре.
Вероватно је тај Господар био Бољар-великопоследник са Косова, јер су први насељеници били са Косова.
Деда Урош Цекић је имао 86. године, када је казао ово предање о настанку села Бољре, који је рођен 1895. године, учесник балканских и првог светског рата(1912-1918.године.
Он памти кад је имао осам година да је у село 1903. године у село Бољаре било 15 кућа,а у Селиште су постојале 5 кућа, а засељене су са Косова; а 1910. године су куће биле покривене са сламом. А касније са ћеремидом.
Постоји предање и у Географска Енциклопедија Србије, страна 355, књига 1, (Стаменковић Србољуб) о селу Бољаре.
Предпоставља се да је село настало у доба „Латина“. По предању, убраја се у стара српска насеља. Сматра се да је основано у време Косовског Боја и Да му назив потиче из бољара -војника, који су се враћали из Боја на Косову, са Војводом Дејаном, где их је затекла јака зима и велики снег, па су се настанили на месту данашњег насеља.
О старости села сведочи и место Манастириште, где је у средњовековно доба у време Стевана Немање постојао манастир са школом, посвећен Преносу моштију Св. Николе код ушћа потока Брезовице ( у народу манстирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија богомоља у околини Власотинца.
Верује се да су манстир срушили Турци, вероватно у XВИИ веку. А за овај манастир су везани и називи оближњих села Бољаре и Манастириште. Старо село се помиње се 1516. године без житеља и 1526. године, када броји 5 домаћинства.
Првобитно насеље је расељено (потеси Селиште и Старо село), а данашње настаје у првој половини XИX века.
До ослобођења од турака (1878.г-13 домаћинства) насеље се налазило на потесу Бегово Браниште, 2 км садашњег села, одакле је премештено на садашње место.
Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)
Легенде и предања из власотиначкога краја
Легенде и предања
26. март 2010. године Власотинце Србија
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту Југа Србије
* * *
Коментар:
Неке су записали предходни записивачи у предходним вековима, а неке је у другој половини 20. века записао локални етнолог историчар Мирослав Младеновић родом из села Дејан, Власотринце; а по једном од Војвода Дејана је и његово родно село Дејан добило назив Дејан.
Данас у српском роду су честа имена мушкој деци по и мену славног српског Војводе Дејана.
Можда у многим историским записима има и неких контраверзи, али свако треба историски да тумачи околности и тешко бреме живота под ропством пет векова турака.
Свако се на свој начин борио да се српски народ ослободи петовековног поробљивача.
Све те наше војводе, српске јунаке на свим бојиштима несмемо да заборавимо, па зато сам користећи “благодет” интернета сакупио историске чињенице из различитих извора-историчара истраживача, као и своја прикупљања легенди и предања о Дејановићима, како би се одужио тим српским јунацима који ннам сачуваше српски род и назив мог драгог родног села Дејана у власотиначком крају.
Ово носим у себи цео свој животно-радни век као просветни радник, па ми је сада лакше што сам испуни један мали Завет према својим прецима који су ми у приповедању дали АМАНЕТ да све забележим о историској прошлости свога роднога краја у борби за националну и социјалну слободу Срба у свом родном крају.
13 мај 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав . Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце Србија
* * *
Поставио (5.новембар 2013.г., Власотинце, тепублика Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
-
БРАЋА ДЕЈАНОВИЋИ У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ
(Владари и племство Србије)
________________________________________
Династија Дејановић или династија ДРАГАШ
• Дејан (?-?),севастократор и деспот
• Јован Драгаш (?-1377/1378), деспот
• Константин Драгаш (?-1394),
• Јакуб (1394-?)
Дејановићи или Драгаши су били српска властелинска породица која је у другој половини 14.века управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Македоније.
Медју истакнуте велможе који се појављују на врхунцу српске средњевековне државе, под царем Душаном, са високим титулама, великим овлашћењима и поприличном материјалном моћи, свакако спада севастократор, деспот Дејан, господар неуобичајено велике области која је обухватала зупе Жеглигово и Прешево.
Порекло деспота Дејана није утврђено. Био је ожењен Душановом рођеном сестром Теодором, потоњом монахињом Евдокијом. Када је севастократор Дејан добио титулу деспота, није тачно утврђено али се са титулом севастократора помиње последњи пут 10. августа 1355. године.
У време прерасподеле снага у Српском Царству, поодмакле године су га одвојиле од активног политичког живота, те је више пажње посвећивао својим задужбинама, пре свега манастиру Архиљевици. Успон области деспота Дејана прекинут је или његовим повлачењем у манастир, или смрћу, негде пре децембра 1371. године.
Деспота Дејана наследили су малолетни синови Јован и Костантин, који ће после Маричке битке формирати прилично велику државу. Браћа су заједно управљала пространом облашћу у источној Македонији, мада се исправе са потписом
старијег Јована Драгаша чешће помињу.
Он је и носио знаке деспотског достојанства. Као деспот се први пут помиње 1373. године али је извесно да је титулу добио од цара Уроша.
После смрти Деспота Дејана га наслеђују синови деспот Јован Драгаш и господин Константин Драгаш који су заједнички управљали њиховим поседом који су проширили тако да је обухватао широку област од Врања и Прешева до Радомира и на југ до Штипа, Радовишта и Струмице. .
После Маричке битке 1371. су постали вазали Османлијског ,а после Јованове смрти 1377. или 1378. или Константин наставља да управља својим областима у склопу Отоманског царства.Браћа Дејановићи били су турски вазали, али су задрзали широку унутрашњу самоуправу.
Константин, млађи брат деспота Јована, није носио ни једну од високих византијских титула као ни већина обласних господара после смрти цара Душана. Једино достојанство које је Константин Драгаш носио било је звање "господина".
Када је султан Мурат и кренуо на Србију, на Косово Поље избио је преко области Константина Драгаша. Судбина господину Константину, као турском вазалу, није била наклоњена и ће завршити свој живот. 17. маја 1395. године, код места Ровина у Влашкој.
После Константинове смрти његовим областима наставља да управља његов син Јакуб који је примио ислам.
Константин Драгаш је опеван у народној епској поезији као друг Марка Краљевића ( историјски су обоијица погинула на истоме месту истога дана) под именом бег Костадин.
Поред тога,његово име се очувало у данашњем називу Велбужда којим је управљао,а који се данас зове Ћустендил што је изведено од турског назива Кјустендил, што значи Константинова Бања.
Константин и ћерка Јелена на фресци у задужбини у селу Поганово,код Пирота
Он је (Константин Драгаш Дејановић) своју ћерку Јелену из првог брака удао за византијског цара Манојла II Палеолога и у том браку се се родили последњи византијски цареви
(Јован VIII(1425-1448) и Константин XI(1449-1453)) и морејски деспоти.
Последњи византијски цар Константин XI,који је јуначки погинуо у одбрани Цариграда од Османлија 1453.године, био је познат под презименом своје мајке Драгаш које је носио.
По мајчиној линији Константин, као и његов брат Јован VIII, је био чукунунук српског краља Стефана Дечанског и по тој основи потомак Немањића.
http://www.vumidet.net/forum/attachm...3&d=1175035929
http://upload.wikimedia.org/wikipedi...Mistras003.jpg
Најлепши споменик у земљама које су држали браћа Дејановићи, свакако је црква Св. Јована Богослова у Поганову,25 км јужно од Пирота..
У долини реке Јерме.. Изградња цркве довршена је 1395. године, пре него што је Константин погинуо у бици на Ровинама.
Јеленино име, заједно са именима Константина и Јована Богослова, уклесано је на три кружне плоче уграђене у западну фасаду цркве.
Галерија фресака укупне површине око 360 м² убраја се у највиша сликарска остварења тог времена на Балкану, иако су неке Бугари отели и однели у Софију .
У Бугарској се данас, нажалост, такође налази и Земенски манастир,са цркцом Св.Јована Богослова... Дејановића задужбина..(више жељезничке станице Земен) . Душанов властелин и сродник Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова (Земенски манастир)..
Док је истоимена црква сачувана код нас, измедју Цариброда и Пирота, манстир у селу Поганово:
http://www.todimitrovgrad.org.yu/ost.../jermaMapa.jpg
http://www.todimitrovgrad.org.yu/fot...stir/index.htm
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE_( %D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80)
http://www.sv-luka.org/monasteries/poganovoen.htm
*
Јелена се овде помиње као госпођа иако је била царица, будући да је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога.
Са њим је родила осам синова од којих су Јован VIII и Константин XI били византијски цареви.
Константин (Драгаш) XI Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је на зидинама Цариграда 29.маја 1453. године, када је и Византијско Царство престало да постоји.
По мушкој линији, "баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана",
а "посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)".
* * *
Распад Душанове државе.
- Од централне власти први се одвојио и загосподарио Тесалијом Душанов полубрат Синиша.
Браћа Балшићи постају самостални господари Зете, а Тома Прељубовић Епира. Вукашин Мрњавчевић се осамостаљује у западним, а брат му Угљеша у источним крајевима Македоније.
Браћа Дејановићи, Константин и Драгаш осамостаљују се у крајевима око Штипа, Велбужда и Куманова, а Никола Алтомановић постаје господар Подриња.
После смрти цара Душана, слаби наследник и борбе за моћ су још једном поделиле Балканско полуострво, што се поклопило на продором Османлија у Европу.
Облашћу Македоније управљали су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, који су покушали да зауставе Турке у Маричкој бици 1371. После њиховог пораза, Вукашинов син Марко Мрњавчевић и браћа Дејановићи су постали турски вазали
Године 1371. Ђурађ (Први) I Балшић отерао своју прву жену Оливеру и оженио се Теодором ћерком деспота Дејана.
А пошто су Дејановићи-Драгаши после смрти краља Вукашина запосели највећи део његових територија, то је још један разлог да Марко не пружи помоћ Балшићима који су се ородили са Дејановићима.
Вук Бранковић је самостално управљао Скопљем, који је отео од синова краља Вукашина, Марка и Андријаша, и Призреном из којег је потиснуо Балшиће 1372."
Међутим, Скопљем јесте владао његов отац, као и браћа Андријаш и Дмитар, са којима је братски поделио територију која му је остала након очеве погибије (подсећам да је највећи део приграбила породица Дејановић-Драгаш)
Отац Константинов беше севастократор (заповедник једном делу војске) цара Душа и потоњи деспот Дејан.
Порекло му није познато. Узвисио се до деспотског звања вероватно пошто се оженио сестром цара Душана Теодором и, можда делом уз мираз, проширио територије којима је господарио, а које су обухватале жупе Жеглигово и Прешево.
Уз његово име историчар Душан Спасић утврдио је да се последњи помен севастократора Дејана налази у повељи цара Душана од 19. августа 1355. године, намењеној једном манастиру и у којој се каже "брат царства ми севастократор Дејан".
Као што је имао не сумњиви углед у својој држави, тако су се њему с поштовањем обраћали и из других држава. Iсте оне године док је примао царску повељу за свој манастир, примио је и поклисаре папе Iноћентија Шестог.
У повељама које су издавали, поред браће Јована и Константина Драгаша, помиње се и њихова мајка Теодора, која је доцније у монаштву узела име Евдокија
*
Али, у међувремену, а особито после смрти свог старијег сина деспота Јована Драгаша, ова удовица деспота Дејана и сестра цара самодршца Душана Силног показивала је изразите политичке амбиције.
О томе сведочи и једна повеља кире Евдокије и сина јој деспота Костантина српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори.
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чињенице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем
*
Јужно и источно од вазалне државе краља Марка простирала се такође вазална држава српских "великаша" Дејановића, браће Константина и Драгаша, сестрића цара Душана. По Константину је град Велбужд добио потурчени назив Ћустендил, који је остао до данас.
У осталим српским земљама власт су држали бан Твртко у Босни, Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору, Вук Бранковић у Дреници и на Косову и кнез Лазар Хребељановић на северу од Шаре, Јастрепца и Копаоника.
Северним делом некадашње Вукашинове краљевине владао је његов млађи син Андријаш. Браћа Дејановићи који су владали у источном делу Македоније, од Куманова до Струмице, такође су били у вазалном односу према Турцима.
* * *
ПРЕМА проценама, Турци су у то време за Бој на Косову могли да окупе око 55.000 војника (спахијских коњаника око 6.000, коњичке гарде око 2.500, јаничара око 4.000, пешака око 40.000 и вазала око 3.000).
Кнез Лазар и Вук Бранковић су очекивали да се турски вазали српског порекла, као што су Краљевић Марко и брат му Андријаш и браћа Дејановићи, неће прикључити турској војсци против своје браће.
* * *
Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина. Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе.
* * *
Замка српској коњици
Бојећи се српских заседа на пролазу кроз Бугарску и Македонију, Али-паша је избегао клисуре куда је раније пролазила турска војска на путу за Србију и изабрао безбеднији, али нешто дужи пут, према Велбужду (Ћустендилу) и Куманову, преко широких поља.
Нема података какву су улогу у овом турском походу имали турски вазали (бугарски цар, браћа Дејановићи, затим Мрњавчевићи краљ Марко и Андријаш).
Народно предање каже да турски цар Мурат I није имао поверења у Краљевића Марка и брата му Андријаша, јер се бојао да у току боја не пређе на српску страну, па их није ни ангажовао за овај бој.
Што се тиче браће Дејановића, народно предање каже да је турску војску на свом терену, у струмичком крају дуго задржао и частио њихов вазал Констатин Дејановић, да би кнезу Лазару обезбедио довољно времена за окупљање војске, говорећи турским старешинама да им је преко расквашених поља, куда су они намеравали да иду, немогуће прећи пре маја месеца.
Има и индиција да је Константин преко својих људи обавештавао кнеза Лазара о величини турске војске и намераваним правцима кретања.
По неким непотпуним изворима Константин Дејановић је морао да да Турцима своје помоћне чете за борбу против кнеза Лазара.
По преласку на српску територију (Вукове и Лазареве области), турске извиђаче су свуда дочекивали српски заштитни одреди.
Турска војска је прешавши Кумановско поље и обронке Скопске Црне Горе, почетком јуна, избила на Јужну Мораву, одакле је прешла у борбени поредак.
Турски историчари описују да је Бајазит кнезу Лазару и заробљеној српској властели показао мртве свога оца и брата на носилима, и главу Милоша Обилића, захтевајући пред својим доглавницима освету за Милошево дело.
Наше легенде говоре да је кнез Лазар узвратио Бајазиту речима да је раније знао за подвиг свога витеза и да је то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи трећи на носилима.
Бајазит је затим наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела погубе.
Није познато ко је све од српске властеле тада заробљен, а турски историчари само помињу војводу Крајмира. Не зна се ни ко је и како са бојног поља изнео тело кнеза Лазара и пренео га на балсамовање калуђерима.
Његово тело тада је сачувано и пренето у цркву Вазнесење Господње у Приштини.
О томе постоје само нагађања.
Постоји могућност да су војници турског вазала Константина Дејановића, који је био наклоњен кнезу Лазару, а можда и сам Константин, измолили од Бајазита дозволу да то учине.
Обавештен да су се Турци повукли не само са Косова него и из Македоније на путу за Бугарску, Вук Бранковић је распустио кућама своју преосталу војску и заједно са породицом и својом дворском службом вратио се у свој дворац у Приштини.
Ту је сазнао да Турци после боја на Косову нису продирали даље на север у његову област и да су пострадала само она насеља и становништво докле су Турци били стигли током Косовске битке.
Убрзо је предузео мере да нормализује живот у својој области, да поново покрене засталу производњу у својим рудницима и ливницама.
Спровео је попис изгинулих и рањених бораца и њиховим породицама упутио помоћ из своје ризнице ради преживљавања.
Бојећи се турског повратка, оставио је главнину свога сребра у Јелачу на чување тамошњој посади, где је оставио и свога благајника (протовестијара).
Донео је чврсту одлуку да настави да даје отпор Турцима ако крену на његову област, иако је за то сада имао доста мање снаге, да не прихвати никакво вазалство према њима, као што су то учинили браћа Дејановић, Краљевић Марко и брат му Андријаш, и да ступи у контакт са Мађарима ради организовања заједничке борбе против Турака.
Византија, Бугарска, браћа Дејановићи и Краљевић Марко са братом Андријашом су били у вазалном односу са Турцима и нису имали снаге, ни жеље да се прикључе кнезу Лазару.
* * *
Дан раније кнез Лазар је сакупио сву властелу која се беше одазвала његовог позиву.
На састанак, а ни у борбу нису дошли Балшићи из Зете иако су били са Лазарем у сродству.
Није дошао ни краљ Марко, а браћа Дејановићи, преко чије територије су Турци прешли на путу ка Косову, код Кратова су угостили турску војску и дали им помоћне одреде.
Ту су и браћа Дејановићи,Лазареви пријатељи и пргави Алтомановићи, који су само мутили воду.
Жена тадашњег византијског цара је била српкиња Јелена, кћерка Драгаша Дејановића.
Она је од свог стрица Константина сазнала да у случају напада на краља Марка нико од тадашњих српских великаша неће притећи краљу у помоћ.
Тако је било. Византиски цар је напао Марка а овај је, пази без борбе предао стричеве поседе.
Може ли се замислити у каквој је ситуацији био Марко кад је проценио да нема сврхе ни да се бори? Дејановићи уз Лазаревиће……
*
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чиненице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем
То време, пред крај 14. века, изгледало је да турској сили нигде краја нема. Турски султан Бајазит Први на једној страни је опседао Цариград, престоницу Византије и средиште источног хришћанства, а другим оком гледао је према Европи.
Баш пред зидинама цариградским, које су се још чврсто држале и још некако успевале да одоле великом и моћном турском освајачу, султан Бајазит донео је одлуку да свој царски диван окити једном новом победом против хришћана који су се уопште усудили да му се супротставе.
Угарски краљ Жигмуд Луксембуршки, у то време отворени и најодважнији противник Турака, прикупио је војску хришћана.
Био је то довољно велики и привлачан изазов за све осионијег турског султана. Уза се је имао и војску својих хришћанских вазала Марка Краљевића и Константина Драгаша, а такође и српског деспота Стефана Лазаревића.
(То и објашњава како је деспотов биограф Константин Филозоф могао да забележи последње речи Марка Краљевића.)
Султан Мурат са синовима Бајазитом и Јакубом, као предводницима војске, морао је проћи областима деспота Константина Драгаша, већ у то време турског вазала.
Осим тога, он је ту војску вероватно морао и гостити и спроводити све до Косова поља и до одсудне битке на Видовдан 28. јуна 1389. године.
У великој бици на Ровинама у Влашкој 17. маја 1395. године војска турског султана Бајазита и његових хришћанских савезника била је потучена. У тој борби нашли су смрт Марко Краљевић и Константин Драгаш.
После погибије Дејановића на Ровинама, неки историчари помињу да су се Дејановићи поново вратили у Херцеговину(Хум -ококолина Билеће), одакле су и били дошли у времену владавине цара Душана старе Србије.
У времену њихове владавине оставили су велико историско и култрно наслеђе Срба у средњовековној Србији.
О томе постоје многи манастири, као и задужбине; а забележене су и многе легенде о њима у власинском крају Југа Србије.
* * *
Поставио (5 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог историчар и писац песама и прича на дијалекту југу Србију