Код Срба је увек било неких деоба и сеоба. Још давно су наши људи одлазили у прекоокеанске земље из пуке немаштине. Али, те сеобе су се настављале и после рата. Многи који нису били победници током НОР-а, пребацивали су се највише у Америку и Канаду. Затим, повлачили своје за собом и тамо остајали већ трећа-четврта генерација. Затим, мислим да је нестајању села, а тиме и веће популације, доста допринела послератна индустријализација. Људи су напуштали села и ради лакшег живота, одлазили у градове. Зато су нам сад пусте дедовине, куће се обрушавају, имања зарастају у коров. Па, не можемо сви ни у градове. Ето, примера ради, Београд данас има више становника него цела Војводина. Кад су у војвођанским селима куће пусте, напуштене, шта онда рећи о јужним крајевима? Затим, тамо негде 1963/64. и надаље, настаје период одлазака гастарбајтера у Немачку, Аустрију, Швајцарску... И на крају, као што сви већ увиђамо, последњих година нам одлазе и "мозгови", факултетлије, али и мајстори са златним рукама. Остају само пензионери и они који су се на време снашли.
Некада смо и теже живели, све радили ручно, струје није било и брачни парови се чешће играли бесплатних "ноћних игара", децу правили. Савремена цивилизација је са собом донела не само механизацију, него и нове навике и обичаје. Пуно је растављених бракова, нико никога неће да трпи, а што се рађања деце тиче, једно или ниједно, ређе двоје, а камоли по шесторо, седморо као некад.