Недавно, читајући "Српски народ и његов језик" од Павла Ивића, запао ми је за око један пасус у коме је написано сљедеће:
"Сасвим недавно, истраживања у карпатској зони украјинске језичке територије указала су на то да у тим крајевима и данас живе многобројне речи какве се иначе сматрају јужнословенским особеностима. Међу оваквим речима налазе се и бумбар, доста, загртати, играти (у значењу „плесати“), кућа, навиљак, наште срце, полазник, слепи миш, слепо око, смрека, стаја, туча (у значењу „град“), уштипак, чедо, читав- разуме се, све у гласовном лику који одговара тамошњим украјинским дијалектима. Јасно је шта се морало догодити: у време кад су се преци Јужних Словена издвајали из оних крајева, овакве су речи свакако већ постојале, као прасловенски дијалектизми, па су се задржале у пределима одакле је кретала миграција пут Балкана. Друге јужнословенске особености тада још нису биле уобличене, тако да их нема у тој области. Што је још занимљивије, у забаченом и архаичном Полесју које се простире северније одатле, дуж реке Припета, такође се налазе многе од поменутих речи. Недавни радови совјетских лингвиста неочекивано су нам отворили неслућене увиде у трагове наших предака; даља проучавања биће потребна да се сви ти трагови ваљано интерпретирају и да се извуку сви закључци које они омогућују."
Не кажем да су припадници I2-YP196 имали неки посебан дијалекат прасловенског, али је занимљиво да су ове јужнословенске особености, како их Ивић назива, присутне управо у оним подручјима гдје I2-YP196 има највећу учесталост: карпатској зони и Полесју.