У Мартин Броду, на утоку Унца у Уну, налази се манастир Рмањ. На овом месту налазио се и стари град, који се најчешће смешта на крај 14. или почетак 15., мада су неки историчари мишљења да је из 12. века. Град се под именом Рмањ први пут помиње 1431. ( раније као Конуба ), a у документима од 1448. се спомиње као главни град лапачког племена. Најстарији сачувани писани траг о манастиру је из 1498. године, а као званична година оснивања манастира наводи се 1443. Верује се да га је подигла Катарина Кантакузина Бранковић, супруга Улриха II Цељског, али постоје и другачија мишљења. Својим изгледом и начином градње има сличности са манастиром Гомионица, као и манастирима Крупа и Крка, због чега постоје претпоставке да би могао бити из 14. века.
Постоји више тумачења зашто је Рмањ добио ово име. Најчешће се може чути мишљење да је назван по Херману, рано преминулом сину Катарине Бранковић. Ово, међутим, не може бити тачно, јер се име града Рмња помиње 1431. године, неколико година пре Катаринине удаје. Може се чути и мишљење да назив потиче од слов. речи "храмина" или од једног од народних назива за камилицу ( раменак, јармен, рман или рмањ, херманек ).
Иако се не зна тачно како је Рмањ добио име, постојала су сачувана предања у народу, која говоре о догађајима који се повезују са изградњом манастира.
Једно такво предање, "причу, која је готово по цијелој околици добро позната", забележио је парох К. Новаковић, 1893. године :
" У близини утоке ријеке Унца у Уну била је у старо вријеме кућа неког поштеног, побожног и честитог човјека. Он се ожени и са својом женом стече мушко дијете, коме на крштењу нађеде име Никола. Послије рођења Николиног на брзо а по божјој вољи, пресели се његова мати у вјечност. Тако Никола остане сирота без матере. Отац му се поново ожени и Никола добије маћеху. Никола је поштовао своју маћеху, као своју рођену матер, јер за другу матер није ни знао. Маћеха је Николу волила, као и свога рођеног сина. Многима је било неправо то, што је божји благослов владао у кући тој, те непријатељи њихови ( као непријатељи ) гледаху да облажу и оклеветају Николу код његовог оца и изнесу да он у срамоти живи са својом маћехом. Премда је Николу његов отац волио, као очи у глави, опет повјерова клеветању својих непријатеља, па је од тада пазио на сваки корак своје жене и свог сина. Никола је пазио благо, а маћеха му је чешће односила јело. Једног дана учини то, однесе Николи јело, те кад је он са јелом готов био, сјео је пред маћеху и наслонио главу на крило њезино, да га побиште по глави. Отац Николин, видећи то, помисли да се они милују, што неби смјело бити, повјерује клеветању непријатеља својих и ту на мјесту убије свога сина. Николу ту укопају. Кад је било у сред зиме, никне на Николином гробу лијеп цвијет. Чобан, који је туда најавио козе, види тај цвијет, убере га па метне у рукавицу и понесе кући, да га покаже као чудо. Кад је било у вече, а цвијета у рукавици нема. Сјутра дан опет најави козе куд и јуче, кад опет онако исто лијеп цвијет на гробу. Он га убере и у фишек метне. У вече код куће, хтеде га показати, али цвијету ни трага у фишеку. Сјутра дан опет нађе цвијет и по трећи пут на гробу. Убере га и по трећи пут, метне га у ћурлику ( свиралу ), па је са обе стране добро зачепи. Кад у вече, а цвијета опет нема. Сјутра дан оде више људи са чобаном, да виде је ли то истина. И збиља нађу цвијет на Николином гробу, а на стабљици виде три кољенца, како је три пута убран цвијет. Они то узму као божје предсказаније, да је то свето мјесто и договоре се, па ту начине манастир, у коме ће се орити пјесма у славу Бога истинога. Манастиру даду име Св. Никола, по имену чобанина, који је ту праведно погинуо и закопан. "