Не знам где бих па ћу овде. Још један обичај ког се сећам из Крушевице, а нисам сигуран колико се практикује другде.
Засигурно је у питању хладнији део године, где су се појављивали Ненад Лицин и Булов син обучени у беле костиме са чудним маскама на глави, носећи велика звона, звонећи и правећи условно речено неке керефеке. Баба им би ставила јаја у кошарице које су носили, а деда би се смејао. Сећам се да су костими били изразито бели, а маске мало страшне. Ненад је једне године изигравао трудницу, ако се добро сећам.
Још један обичај који памтим, пошто сам често лета проводио код мамине тетке у Бучумету, која је имала ишчашене кукове по рођењу и никада није могла да хода усправно, па су је сви згодно користили као дадиљу (моја баба Драгица, живела 95 година, сама у кући са подом од блата коју је мени оставила), али нас је сву децу чувала, је прича о Чуми која једе неваљалу децу. Ако сам неваљао ноћу дође Чума и поједе ме. Увек ме је звала Кољчо, то никад нећу заборавити. Била је увек чиста и кувала је савршено, упркос инвалидитету, прпећ и филије никад нећу заборавити.
Увек је говорила кад неко умре да мора ноћу свеж гроб да се обиђе и оплете црвеним концем.