У једној од најбољих књига које сам читао, а која има и симболичан наслов "Гут бај Бродвеј, ело Вранс", аутор књиге Љубомир Кокотовић описује сцену одласка Срба из Америке (Чикага) у Први светски рат. Књига је писана у личком дијалекту, а аутор је прикупио приче које је чуо од солунских добровољаца које су они беседили у дугим, зимским ноћима у Банатском Карађорђеву. Ево шта је забележио Кокотовић у причи "Срби иду у рат":
Наруде муј, доша y уну Штецу, што кажу, на вришко. Унда, њувај, шуњај се по уној Ћикаги, сведно ка ћено. Побури нус овђе, побури унђе, ма клапац уни ка најгори.
Едан дан. Што је? Куји је враг? Неква варатутма, е вика чује се каво озго. Кат чојек ваља и жена му. Уставим ји. Вељо: Да што је то? Есу ли то машкаре? Што ли? Но, вели. Сербс го ин д вор! Да Срби иду у рат! Јој лети уни нарот са свију страна. Крув ти јебем, касам и ја натиса ки да ме сами враг нуси.
Лете некви управ порет мене. И њије: да што је? И уни: Сербс го ин д вор! Кат, есам ли избијо каво горе, имаш ти што виђети. То све вреви, закрчило уну уљцу. Ту се пјева, ту се пуца, унда музика уна плекната. Ту се вијори српска е меричка застава! Куњи уни бјели ништо се пропињу, затегло јим зваље, е уштрљили репине а штепају унијем копимати, јебем сингерица! Мариши барут из цјеви уније зачадитије, ђечина уна поскако. Е нигеричи, уни промућу се про главе испрет уније куња. Праште прангије. А браћо моја.
Ма свак жив изиша, господа уна. Знаш, касе и нигерица една, гузе јој оскочиле ка личке наћве. Ништо се окреће на окретушку, каво танца с уном
метлом. Ту је и краљ Петар до пасом, унда Пашић истом до полак. Брада му рашчешљата а дошла каво субјела. Александар, и ун урамит а накривит, нако како мавају ш њим. Ту је и Вилсон, и што ти ја знам.
Ундак жемске у народној нушњи. Е, Мериканци машу унијем ап цилиндрима.
На едној табулици исписало: Гад кип сербијен. Бок чува Србе! Унда на едној: Мерико стрејт јур хенд. Испужи руку Мерико и што ти ја знам. Кут то свезало српски и мерички барјак, па дошло ка плата, па крос срет среце уне уљце! Изиша нарот на прозоре, врцају озго долари, све нако на уне барјаке. Жемске слимају са себе накиће. Ту се слима златна пуцад, е бразлетне е златне уре. Ту се изнаша златни е сребрни есцајг. Јеби му матер, ђе се мала Србија кочопери великој Авустрији. Една љепа, ћаћа је јеба, слима низа от струка. Ништо се окесијо уни барјак, добијо каво трбу.
(Гут бај Бродвеј, ело Вранс, Зрењанин 1996, стр. 204-205)