занимљива породична прича, недовољно познатаОво су "дискретни хероји" и чувари српства у Црној Гори и сачуваће крст...код њих је уз Божју помоћ...имао сам част да служим војску близу Владимира код Улциња 2002ге
https://www.youtube.com/v/oKlRq89uo5k
Прадеда по мајци је био у заробљеништву у Немачкој (источна Немачка), био је у логору, одакле је послат у једно домаћинство . Кад су Руси дошли, питали су га да ли се домаћин опходио према њему како треба, рекао је да јесте (апропо хордских наступа Руса). Нису дирали домаћина (иначе, прадеда је био на "преломној" фази да ли да остане у том домаћинству, јер је поставио у писму 1944те ултиматум, да ако му сина (мог деду) упишу у крагујевачку гимназију, он се не враћа кући (хтео је да његов син остане на селу, а имао је "залеђину" тј. домаћинство тог Немца, у ког се загледала његова ћерка). Послушали су ултиматум, и деда је остао на селу и прадеда се вратио и није наставио лозу у Немачкој.Што се тиче те запаљене куће, то је оно где су Немци нашли доказ да је неко одатле учествовао у нападу на њих, иначе је Чумић било већински четничко село, и данас већина има монархистички сентимент тамо. Док у Трнави, која је ближа Тополи, већ има и других мишљења, па је често мој отац (који је "четничко дете" "од Мораве") на слави, код ујака, "пецкао" их је, како је могуће да из тополског краја не буду монархисти? :)
Баба по мајци, из Чумића, супруга од мог деде, је причала, да су Немци били строго професионални у време окупације. Долазили су да купују јаја, плаћали уредно све, у марку, и једина кућа у Чумићу коју су запалили је од једног четника
Напомена: мој деда по мајци је 30то годиште, баба 29то. , а прадеда 1906.
Што се тиче те строге професионалности Немаца у окупираној Србији, у том свакодневном сегменту то стоји, и то је сведочанство моје бабе, која их је виђала кад су долазили и куповали јаја, сир, и уредно плаћали за то, али исти ти Немци су "уредно" стрељали рођеног брата од мог поменутог прадеде, Саву (који је био свештеник у Крагујевцу ,са још пар хиљада Крагујевчана 21.10. 1941.)
Баба по мајци, из Чумића, супруга од мог деде, је причала, да су Немци били строго професионални у време окупације. Долазили су да купују јаја, плаћали уредно све, у марку, и једина кућа у Чумићу коју су запалили је од једног четника
Напомена: мој деда по мајци је 30то годиште, баба 29то. , а прадеда 1906.
Што се тиче професионалности Немаца у окупираним земљама, све стоји, али су и њихове жене биле професионалне на домаћим задацима код куће ;)Да, иста прича као код мог прадеде (логор, па "прекоманда" у домаћинство на селу, жена чији је муж на фронту (од домаћице мог прадеде је био на источном фронту)). И развије се сентимент који чак прети да надвлада чињеницу да ће се домаћици муж можда вратити, или чињеница да заробљеник има породицу у домовини (па чак размишља о останку). Љубав је "слепа", а вероватно је то био и својеврстан "бег" код обоје, из неизвесности, јер нико није тада знао како ће се све завршити. Људска потреба за животом (а чак у таквим случајевима се вероватно стварале јаче везе од оних које су обоје имали са својим супружницима пре рата, зато је овај деда од твог кума и хтео да остане, а мој прадеда је имао алиби да постави ултиматум својима око питања будућности његовог сина (или ће бити како ја кажем, или се не враћам)
Сличаних примера је било и после Првог светског рата. Неки наши заробљени војници који су остварили љубавне везе са женана домаћег становништва су често знали да се одлуче да остану у Немачкој/Аустрији. Овде ми пада на памет породица Вељковић (Welkovic) из горњоаустријског Велса, данас познати посластичари већ генерацијама. Порекло им је мислим из Македоније, православни су и одржавају породичне везе са Македонијом. Посластичарницу је 1919. отворио Стојан Вељковић. 1959 преузео ју је син Милан и од њега после син, који се такође зове Милан. Колико сам чуо, четврта генерација не говори више српским/македонским.
https://welkovic.com